SRBIJA / PRESVLAČENJE DESNICE IRENA PEJIĆ MAŠINA


03.07.2018
Nakon raspada SFRJ politički spektar u Srbiji sve više se pomera udesno. Shodno tome, menja se i izgled desnice, čime se otežava uočavanje fašizacije društva. 

Desnica u Srbiji prošla je specifičnu metamorfozu, kako na organizacionom tako i na delatnom nivou. Sa tribine i uličnog akcijašenja i napadanja različitih grupa suprotnog političkog stava, desnica prelazi u demokratično ruho civilnog sektora i projektno finansiranje inicijativa koje dolaze upravo iz desnog političkog korpusa. Problem, naravno, nije u nekakvom uzurpiranju prostora civilnog sektora, već u dubljem i opasnijem pomeranju političkog spektra udesno. NVOizacija desnice samo je jedna u nizu simptomatičnih pojava procesa desne radikalizacije društvenog okruženja.

Društveni kontekst se menjao u poslednje dve decenije, zli jezici bi rekli nagore. Politička situacija od raspada Jugoslavije, pokazalo se, nije demokatičnija ni otvorenija, kako njeni protagonisti često vole da nam napomenu.

Metamorfoza ekstremne desnice dolazi s njenim prilagođavanjem novonastalom kontekstu. Višedimenzionalni obrazac desničarskih stavova i praksi formirao se i menjao u zavisnosti od političke situacije i društvenog okruženja. Vlast u Srbiji, vođena direktivama EU za veću demokratizaciju (one iste EU gde desnica jača, slobodno maršira, ulazi u parlament i preuzima vlast), već više od petnaest godina desničarima umesto fantomki daje tašne i mašne. Nasilje, nekada otvoreno zagovarano i prihvatano, sada se načelno osuđuje, ali uvek opravdava i toleriše. Tako se, uz prećutnu državnu saglasnost, na desnici stalno održava potencija individualne spremnosti na nasilje kao na način regulisanja sukoba i opstanka ničim ugrožene nacionalne zajednice.

Iščezavanje integrativnog obrasca s nestankom socijalističke Jugoslavije pratila je i ekspanzija desnice, kojoj je rat omogućio otvoreno preuzimanje fašističkih obeležja. Deceniju pred raspad socijalističke države obeležilo je dirigovanje odozgo šovinističke retorike, koja je ojačavala nacionalističke sklonosti omladine i nezadovoljnika ekonomskom situacijom u tako etniziranoj atmosferi rata.1 Idejne osnove fašizma bile su okosnica i novih desnih pokreta, što je omogućilo generalno pomeranje ideološkog političkog spektra udesno. Danas su ove ideje zadržane ali zamaskirane, pa se samo na načelnom i formalnom nivou svaka povezanost sa fašizmom negira, dok se njegove prakse dosledno sprovode. Prostor za to omogućava i desničarska vlast, duboko patrijarhalna, nacionalistička i neoliberalno orijentisana, a umotana u proevropsku foliju.

Parabola srpskih dobrovoljaca

Ne brani se Srbija u kafani, sine/ Nazdravi za Deliju dok za tebe gine.

Tako su nam devedesetih „tigrovi” pevali s ratišta, uniformisani i naoružani do zuba.

Već je osamdesetih na Kosovu počelo formiranje paravojnih formacija. Čuveno niko ne sme da vas bije kasnije se diljem Jugoslavije pretvorilo u skoro pa – sve ćemo vas pobiti. Kompleksan projekat rušenja Jugoslavije sa ekonomskim ciljevima u središtu ostvaren je uz ključnu ulogu desnog ekstremizma. Tako su desničari s tribina i ulica odlazili u dobrovoljce, gde su postajali tigrovi, vukovi, škorpioni i srpski vitezovi. Prema izveštaju Ujedinjenih nacija, 1994. godine na teritoriji bivše Jugoslavije delovale su 82 paravojne grupacije, a njih 55 bile su srpske.2 Regrutovanje vitezova najčešće je išlo sa tribina: mnogi iz grupa navijača, koje su se u međuvremenu jasnije nacionalistički profilisale, odlazili su dobrovoljno na ratišta. S njih su se vraćali kao formirani kriminalci, siromašni i ljuti. Oni koji su bili bliži hijerarhijskom vrhu i komandantima, vratili su se kao uspešni biznismenidžepova punih ratnog plena i s jasno utabanim putem ka političkoj moći.

Mnogobrojne desničarske organizacije devedesetih, organizovane u manjoj ili većoj meri, orbitrirale su oko ključnih aktera na vlasti (koji su ih i slali u rat), a po potrebi izlazili na ulice i pravili nerede.

Regeneracija dvehiljaditih

Postpetooktobarska marginalizacija desnice samo je doprinela njenoj bržoj metamorfozi. Iako je njena uloga bila važna u legitimizaciji Miloševićevog režima, a kasnije i u njegovoj smeni, promena režima zahtevala je i promenu delanja desnice. Kako su prvih godina bili marginalizovani i ne tako otvoreno zaštićeni od nove vladajuće garniture, desničarske organizacije velikim delom počinju prilagođavanje novonastalim okolnostima, kako bi slobodnije ali i efektivnije širile svoju politiku. Ne treba zaboraviti da im u tome veliku pomoć daju poglavari Srpske pravoslavne crkve.

Obnavljanje desničarskih snaga počinje okretanjem „modernijem“ pristupu i socijalnim temama, čime se maskiraju krajnje nacionalističke, ksenofobne i rasističke ideje. Desničarska praksa sve manje postaje stvar uličnih manifestacija, pa su s vremenom i Parada ponosa i opozicioni mitinzi protiv hapšenja ratnih zločinaca sve manje posećeni od desničara, obrnuto proporcionalno rastu intenziteta saradnje njihovih čelnika s čelnicima vlasti.

Kako su nakon ratom obeleženog raspada socijalističke Jugoslavije radnici „postali Srbi“, a vlast počela da rasprodaje sve što je rasprodati mogla, okretanje stranačke desnice tzv. evropskim vrednostima dvehiljaditih pomerila je celokupan politički spektar udesno. To je rezultiralo time da se danas opozicijom smatraju upravo desničarske i konzervativne stranke i pokreti, a realne alternative desničarskom buržoaskom ideološkom normativu guše se i marginalizuju najčešće represijom i otvorenim nasiljem.

Amortizacijom desničarskih ideja zaokretom pro EU i ulaskom nekih njenih protagonista u institucionalnu vlast, desnica se sve više okreće pitanjima socijalne politike, koja je tradicionalno uvek pripadala levici i levim politikama, kao delu šire borbe za socijalnu jednakost.

Nakon relativne stabilizacije političkih okolnosti dvehiljaditih, slika posledica neoliberalne politike se razbistrila. Socijalne i ekonomske nevolje u novoj demokratskoj preduzetničkoj Srbiji dovoljno su velike da ih ni najveći kapitalistički entuzijasti ne mogu negirati. Mobilizacija desnice upravo oko tih pitanja ponovo je reaktuelizuje i regeneriše njene snage, koje su bar neko vreme bile u defanzivi (i to ne zbog realno bolje situacije na političkoj sceni nego zbog zauzimanja ključnih pozicija, pa su sitnije ribe morale napraviti mesta za one krupne).

Tako desnica danas privlači nezadovoljne ekonomskim uslovima u kojima strani kapital ostvaruje velike profite (ključna reč je „strani”, domaći kapital desničari ne dovode u pitanje, ili to čine retko), antiimperijaliste i tradicionalne nacionaliste. Tako desnica, u političkom i društvenom prostoru dovoljno očišćenom od nepoželjne levice, kanališe socijalno nezadovoljstvo ljudi spram elita dovodeći novu generaciju desničara na vlast.

NVOizacija desnice

S promenom vlasti 2014. godine, dolazi i do skoro pa paradoksalne transformacije delanja desnice u Srbiji. Desnica mahom odlazi online, dok se praksa formalno oblikuje preko civilnog sektora. Civilni sektor je dugo bio rezervisan za liberale, levi centar i skromnu levicu, a skoro uvek na meti kritika i napada desničarskih organizacija ritualnim ponavljanjem fraza: „ko vas plaća?“ i „strani plaćenici – domaći izdajnici“. Takve izjave uvek znače mnogo više od pukog konstatovanja finansiranja nečijeg rada, predstavljaju latentnu pretnju nasiljem, koja je nemalo puta u praksi i ostvarena. Paradoks prelaska ekstremne desnice u tzv. civilni sektor i „demokratske okvire“ podrazumeva maskiranje fašističkih ideja i praksi zahtevom za slobodu govora i izražavanja nezadovoljstva spram nečijeg izdajništva. Tako je članstvo nekih organizacija, sada organizacija civilnog društva s jasnim (krajnje) desničarskim političkim usmerenjem, ranije bilo članstvo ekstremno desničarskih, a odlukom Ustavnog suda i zabranjenih organizacija, poput Srbske akcije i Nacionalnog stroja. Oblačenjem fašista u „demokratske okvire“ dolazimo ne samo do otvorene nego i teže uočljive fašizacije društva.

NVOizacija desnice krunisana je Saborom desnice Srbije, koji okuplja više nacionalističkih organizacija. Predstavnici Sabora imali su direktne sastanke s visokim državnim zvaničnicima. Kroz navodnu „borbu za ćirilicu“ i očuvanje nacionalnih interesa nova generacija desnice svoju retoriku zavija u „legitimnu kritiku društvenog stanja i politike“ a na ulicama i javnim događajima napada neistomišljenike. Tako prvu smenu desničari odrade u kancelarijama i na sastancima s državnim zvaničnicima, skupljajući potpise za incijative i peticije, a drugu smenu obračunavajući se s neistomišljenicima – palicama.

 

03.07.2018 · PRESVLAČENJE_DESNICE