SA NAMEROM DA SE UNIŠTI – O GENOCIDU NAD JERMENIMA ISKRA KRSTIĆ / MAŠINA


04.07.2018
Film „Sa namerom da se uništi“, snimljen vek nakon genocida nad Jermenima, kritički je dokument prvog zločina velikih razmera koji je inspirisan nacionalizmom i sproveden planski pomoću državnog aparata i raspoložive tehnologije. 

Dvadeset četvrtog aprila 1915. godine, pre nešto više od stoleća, počeo je genocid nad Jermenima u osmanskoj imperiji. Hapšeni su, proterivani i ubijani najpre jermenski muškarci u gradovima, a kasnije i žene, deca, stari i nemoćni. Samo u prvih nekoliko meseci progona nastradalo je oko million ljudi, naredne godine još dvesta hiljada, da bi se do kraja Prvog svetskog rata ta brojka popela na milion i po, od oko dva miliona Jermena koliko ih je do tada živelo u toj imperiji.

Za Osmansko carstvo Prvi svetski rat će se pokazati kao odsudni momenat kolapsa odlaganog čitav vek. Ono gubi dotadašnje teritorije ubrzanim tempom. Izgubljena je severna Afrika, u periodu od 1856 do 1878. godine nije dobijen nijedan rat. Poseban pritisak predstavljaju gubici teritorija na Balkanu, odakle su, nakon Balkanskih ratova, muslimani masovno proterivani u Malu Aziju. Ruska imperija, koja je od Osmanske odvojila Krim još 1772, u ekspanziji je ka jugu, u misiji pomaganja južnoslovenskim narodima da se oslobode viševekovnog ropstva, motivisana inešto konkretnijim interesima obezbeđivanjaizlaska na topla mora.Britanci, koji su održavanjem „Bolesnika na Bosforu“ sprečavali Rusiju u ostvarenju ove strategije, početkom Velikog rata okreću Osmanlijama leđa.

U takvim okolnostima Jermeni, „savršeni Drugi“, bivaju optuženi da, poput drugih hrišćana, svesrdno pomažu ruskoj vojsci u napredovanju. Jermeni zbilja imaju motiva za nepokornost – otkad je 1514. godine teritorija jermenske srednjovekovne države podeljena između Safavidske Persije i Osmanskog carstva, žive u etničkom konglomeratu sa drugim narodima u Carstvu, ali u podređenom položaju ne-muslimana. Iako su im dozvoljeni život u gradovima, ispovedanje religije, jezik, pismo, bavljenje trgovinom i zanatstvom, te iako se Carstvo upotonjim delatnostima umnogome na njih i oslanja, trpe pritiske i ugnjetavanje zbog kojih krajem devetnaestog veka dižu bune. One su već tada gušene u krvi desetina hiljada Jermena.

Zbog svega navedenog turski zvaničnici i istoričari i dalje insistiraju na tome da veliki deo hrišćanskog Zapada stradanje Jermena tumači jednostrano i sa predrasudama prema muslimanima. Oni tvrde da je u pitanju bio građanski rat, ali da Zapad ne interesuje patnja ne-hrišćana: ni muke proteranih sa Balkana, ni (navodno) tri miliona Turaka stradalih za vreme Prvog svetskog rata. Naročito ostrašćena politička borba vodi se oko toga što Turska odbija da stradanje Jermena 1915/16. prizna kao genocid − kao unapred osmišljeni, sistematični državni poduhvat zatiranja čitavog naroda i sećanja na njega.

Genocid i nacionalistička ideologija

Film „Sa namerom da se uništi: Smrt, poricanje, prikaz“ Džoa Berlingera (Joe Berlinger), prikazan na ovogodišnjem Beogradskom festivalu dokumentarnog filma (BELDOCS), posvećen je upravo ovoj temi. Formalno, u pitanju je dokumentarni-film-o-snimanju-drugog-filma, „Obećanje“ iz 2017, film koji je bio koncipiran tako da se široj publici gorki istorijski narativ o genocidu nad Jermenima ponudi uvijen u šećernu glazuru ljubavne priče dvoje Jermena i Amerikanca, smeštene u Osmanskoj imperiji na početku Prvog svetskog rata.

„Sa namerom da se uništi“se nadovezuje na pokušaj „Obećanja“, uspevajući u onome u čemu je ono podbacilo. Obraćajući se publici bez uvijanja, postaje prvi film sposoban da prenese poruku o težini zločina nad Jermenima. U sadržajnih 115 minuta Berlingerova ekipa apeluje na racionalnost publike svežim i arhivskim intervjuima sa istoričarima, diplomatama i snimateljima sličnih filmova, a na njene emocije iskazima žrtava i njihovih potomaka, te scenama snimanim za potrebe „Obećanja“.

Materijal zasnovan na dokumentarnim fotografijama prikazuje kolone Jermena kojima su nedeljama tokom progona ka susednim državama uskraćivani voda, hrana i odmor. Samo u pustinji Der Zor u mukama je umrlo 450.000 ljudi. Zanemoćali su usput ubijani, nerođena deca sabljama i bajonetima sečena iz utroba bespomoćnih žena iz obesti i surove radoznalosti.

Sudeći po iznetim argumentima, u filmu iznesena tvrdnja da je iskustvo proterivanja Jermena poslužilo nacistima u osmišljavanju i sprovođenju Holokausta ne deluje preterano. Osmanska imperija u opadanju ušla je u rat na strani bolje naoružane Nemačke. Nemački oficiri bili su ne samo prisutni na teritoriji ratne saveznice osmanske imperije već su i potpisivali naloge o proterivanju Jermena i učestvovali u izvršenju genocida. Navodno je i Hitler izjavio da se „niko više ne seća Jermena“, ilustrujući time da zločin takvog obima može da se izvrši i zataška u ratnim okolnostima.

Razmere i varvarstvo stradanja Jermena navele su pravnika Ralfa Lemkina da se još ranih tridesetih godina založi za uvođenje pojma koji bi jasnije opisivao i kažnjavao ovakve zločine u okvirima međunarodnog prava. Lemkin je skovao reč genocid. Njegov trud je rezultirao potpisivanjem Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida na Generalnoj skupštini UN 9. decembra 1948, te njenim stupanjem na snagu 1951. godine. Drugi član Konvencije definiše genocid kao „…dela, počinjena u nameri da se potpuno ili delimično uništi kao takva neka nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa“.

 

Modernizam zločina

Zatiranje Jermena u Osmanskoj imperiji i medijska manipulacija činjenicama o zločinu savršeno se uklapa u strukturu genocida kao tipično modernog fenomena, i po tome različitog od do tada u istoriji poznatih vidova pogroma i masovnih ubistava: to je zapravo prvi slučaj zločina velikih razmera inspirisanog nacionalističkom ideologijom, sprovedenog uz pomoć državnog aparata sile i državne birokratije, upotrebom moderne tehnologije, naročito modernih sredstava komunikacija (saobraćaja i informisanja).

Kako prikazuje film „Sa namerom da se uništi“, genocid je počeo donošenjem Privremenog zakona o deportaciji i Privremenog zakon o otuđivanju i konfiskaciji, na osnovu kog je Jermenima oduzeta imovina. Od početka je zacrtano da na teritoriji Osmanske imperije ne ostane više od 5%, a na teritorijama susednih država ne više od 10% Jermena. Poznata su i imena trojice paša idejnih tvoraca ovog kompleksnog zločina. Prvi put u istoriji, železnica (pruga Berlin-Bagdad) je upotrebljena za deportaciju nepoželjnih.

Proterivanje Jermena dalo je oduška turskom nacionalizmu, raspirenom osipanjem teritorija. Ono je, opet, imalo i sasvim „praktične“ posledice: imovina oteta od proteranih i pobijenih Jermena korišćena je, između ostalog, i za materijalno obezbeđivanje Turaka pristiglih sa Balkana. U filmu se tvrdi da je ova imovina poslužila i kao ekonomska baza za nastanak turske nacionalne srednje klase, koja je, takođe, zauzela mesto dela trgovačke i zanatske urbane populacije upražnjeno nestankom „jeretika“. Zbog toga mnogi smatraju da i sama moderna Turska državapočiva na genocidu nad Jermenima.

Iako je, kako film prikazuje, i sam Lemkin u intervjuima naglašavao da je imao na umu zatiranje Jermena kada je predložio pojam genocida, iako je u međuvremenu 29 država potpisalo Rezoluciju o priznavanju genocida nad Jermenima, međunarodna zajednica do sada pravno priznaje samo tri slučaja genocida: Holokaust, genocid u Ruandi i genocid u Srebrenici.

Iz perspektive jermenskog naroda, od kojih danas tri miliona živi u Jermeniji, a bar jedanaest u rasejanju, taj matematizovani, sistematični, birokratizovani zločin je ipak „nemoguće kvantifikovati, jer niko ne može da pretpostavi kako bi istorija tekla da se on nije desio“.

Svesni značaja medija, organizatori su od početka ograničavali širenje informacija o zločinima. Međutim, kako je u filmu prikazano, zataškavanje u prvo vreme i nije bilo tako uspešno. Iako je Carstvo kontrolisalo fotografske radnje, sprečavajući sopstveno stanovništvo da proizvodi vizuelne dokaze zločina, nije imala ingerencije nad američkim građanima sve do ulaska SAD u rat na strani Antante 1917. godine. Zahvaljujući tome je u Njujork Tajmsu objavljeno čak 145 članaka Henrija Morgentaua, ambasadora SAD, koji upozorava na „rapidno uništavanje jermenske rase“. U brojnim kampanjama solidarnosti sa jermenskim narodom u SAD je prikupljeno preko milijardu i po tadašnjih američkih dolara. Vudro Vilson, tadašnji američki predsednik, nakon rata zauzeo se za Jermene, doprinevši tome da u nacrt primirja u Sevru 1920. uđe priznanje zločina.

Situacija u međunarodnim odnosima se, međutim, drastično promenila dolaskom na vlast Kemala paše Ataturka 1922. godine. Još važnije, ta promena praćena je otkrićem obilnih rezervi nafte u novoosnovanoj Turskoj. Otac moderne turske države iskoristio je priliku da pobednice željne plena (uključujući i Kongres SAD) uceni pretnjama ratom i ograničavanjem izvoza „crnog zlata“. Time je postigao da primirje u Lozani 1923. bude sklopljeno pod drugim uslovima i da u njemu ne bude ni jermenskih teritorija, ni priznanja, ni odštete. Teritorije istorijski naseljene Jermenima su ponovo podeljene, ovoga puta između Turske i Sovjetskog Saveza. Jermensko pitanje je gurnuto pod tepih, bez šansi da se nađe bilo u novinama bilo u istorijskim udžbenicima. Bez samostalne države, zvaničnih medija, lišeni poluga moći i međunarodnog uticaja, ogorčeni Jermeni su u cilju obaveštavanja svetske javnosti odlučili da pažnju na iz istorije izbrisani zločin privuku organizovanim aktima nasilja nad turskim zvaničnicima, koji bi se danas označili kao teroristički akti.

„Poricanje“, treći deo dokumentarca „Sa namerom da se uništi“, prikazuje pritiske koje su trpele različite filmske ekipe zainteresovane za širenje informacija o genocidu nad Jermenima, od tridesetih godina prošlog veka do danas. Sam film je sniman u Portugalu, jer nije mogao biti sniman u Turskoj. Kao što se u filmu apostrofira: onaj ko kontroliše narativ, kontroliše istoriju. U vršenju pritiska na filmadžije neretko su učestvovali turski zvaničnici, ali i ekstremno desničarske, paramilitarne organizacije poput „Sivih Vukova“, pretnjama da će prikazivanje filma „Ararat“ u Turskoj sprečiti dizanjem bioskopa u vazduh.

Savezništvo ultradesničarskih grupa i establišmenta u sprovođenju nacionalističkih ciljeva ne čudi. Ono što iznenađuje, međutim, i to pozitivno, jeste otvorenost sa kojom autorski tim filma „Sa namerom da se uništi“ ukazuje na sličnost genocida nad Jermenima sa savremenim, aktuelnim praksama zatiranja stanovništva u Maloj Aziji, a možda još više direktnost sa kojom objašnjava vezu između sposobnosti Turske da i dalje zataškava genocid i njenog geopolitičkog položaja.1 Dok god je moćna Turska glavno uporište NATO-a u Maloj Aziji, sa potencijalom ispaljivanja projektila ka Rusiji, Iranu, Iraku i Siriji, daleko smo od momenta u kom bi ona mogla da se makar izvini, kao što se izvinila Nemačka.

 

04.07.2018 · JERMENI