Dogovor EU: Migracije zaustaviti van granica Unije, solidarnost među članicama još nije postignuta


06.07.2018
I pored straha da će doći do potpunog neuspeha Samita lidera država članica EU na temu migracija, koji je održan 28-29. juna, postiglo se najviše šta se moglo, s obzirom na međusobno različite stavove o ovom pitanju i međusobni odnos snaga. Učinjen je mali korak napred, ali je izostala toliko tražena solidarnost članica EU o podeli tereta migracija, što je čini se, condition sine qua non za rešavanje ovako ozbiljnog i složenog  interkontinentalnog problema.

Autor: Radoš Đurović, direktor Centra za zaštitu i pružanje pomoći tražiocima azila

 

Ali, saglasnost nije izostala kada je reč o tome da se migracije moraju zaustaviti van granica EU, kao i da se u tom cilju i dalje treba raditi aktivno i prioritetno. Pre svega kroz jačanje saradnje sa trećim zemljama, Turskom i zemljama severne Afrike, kako bi se smanjio pritisak na granicama EU i smanjio priliv ljudi. Dogovoreno je i da se pokuša sa formiranjem centara za prihvat van teritorija EU, bilo na kopnu bilo na moru, što podrazumeva da je na sceni politika eksternalizacija po svaku cenu i da to ostaje priortet za sve članice EU.

 

Ako je bilo lako postići dogovor oko toga kako braniti granice EU, činjenica da je postignut samo neobavezujući dogovor o pomoći u premeštanju izbeglica iz najopterećenijih zemalja članica (Grčke i Italije) i preuzimanju novopridošlih ljudi sa mora, govori da solidarnosti unutar EU i dalje nema. Ovakvi rezultati samita ukazuju da članice ne odstupaju od sopstvenih ranijih stavova, a da se solidarnost očigledno ne postiže kroz samobavezivanje i konkretne obavezujuće dogovore, već se i dalje rešenje traži van solidarnosti i bez pravljenja kompromisa u pogledu osnovnih pozicija i stavova koje vlade zemalja članica imaju po pitanju migracije. Traženje rešenja bez ustupaka dovodi do zaobilaženja rešenja i najefikasnijih načina da se ovaj problem ublaži i reši, a same usvojene novine imaju za sada pre svega za cilj da tehnički urede postojeće funkcionisanje sistema azila i upravljanja migracijama među članicama EU i ovaj problem odgurnu što dalje od svojih granica.

 

Države članice i dalje izbegavaju da se obavežu i da daju nepobitne garancije da će pod bilo kojim okolnostima primati nove izbeglice u svoje zemlje što bi bilo najbitnije u ovom trenutku, pa i dalje postoji opasnost da najveći teret migracije ostane na plećima nekoliko zemalja članica na samim obodima Unije odnosno na Italiji i Grčkoj. Situaciju za ove dve zemlje komplikuje i to što na samitu nije došlo do zajedničkog stava u pogledu promene Dablinskih pravila koje sada važe, pre svega pravila da teret priliva izbeglica prihvata uvek prva zemlja u koju su oni ušli, a ne druge zemlje članice. Napori su, pak učinjeni da se i u EU formiraju zatvoreni centri za procesuiranje azilnih zahteva, sa ciljem da se zaustavi veliko kretanje izbeglica unutar samih članica, a kako bi se donekle zaštito pre svega Šengenski sporazum i ponovo omogućilo sklanjanje graničnih kontrola između pojedinih članica Šengena unutar EU, što u mnogome sada stvara ekonomske probleme i usporava transport i fluktuaciju robe među članicama EU i takođe potkopava osnovne prinicipe Unije.

 

Sa ograničenjem kretanja u ovim centrima, pokušaće se kontrola migracija odnosno da se proces udaljavanja ljudi iz Unije učini što efikasnijim.

 

Naravno, ovakve predložene mere povlače i pitanja koje će zemlje prihvatiti kampove, kao i obezbeđivanje finansijskih i drugih sredstava za smeštanje i transport ljudi do tih centara, ali i za njhovo udaljavanje iz EU ukoliko budu odbijeni u procedurama. Uz to nameće se i pitanje da li takvi koncepti mogu da budu funkcionialni u praksi imajući u vidu rizike, da izbeglice počnu da izbegavaju takve centre i ostaju ilegalno da žive u EU bez  traženja azila iz straha da će biti odbijeni i deportovani.

 

Pored toga, teritorija Balkana, a pre svega teritorija Srbije, i dalje ostaje poslednja stanica na putu migracije ka EU, jer uz povoljnu geografsku poziciju i činjenicu da je poslednja evropska zemlja koja se granici sa Unijom i šengenskim prostorom, Srbija za većinu izbeglica poslednji svetionik nade da se dokopaju Zapada i boljeg života od koga neće odustati, bez obzira da li budu gurani nazad i odvraćani od zemalja Unije. Imajući u vidu da se najveći broj izbeglica koji ulazi sada u Srbiju orijentiše ka Bosni, ali da tamo ide pre svega zato što se suočava sa sve oštrijim tretmanom na mađarskoj ogradi i sprskohrvatskoj granici i redovnim ilegalnim deportacijama nazad u Srbiju, samo je pitanje vremena kada će i Bosna sama ili čak uz podrsku drugih drzava, poput Hrvatske, pokušati da zaustavi ulaske ljudi i početi sve da ih vraća nazad u Srbiju. Već sada imamo odbijanja ljudi koji žele da uđu u Bosnu od bosanske policije na samoj granici, dok se puštaju samo oni koji su odmah tražili azil bosanskim policajcima na samoj granici pošto su uhvaćeni.

 

Nerealno je misliti da nas je sa trenutnim ulaskom ljudi u Bosnu prolazeći kroz našu zemlju, migracija zaista i zaobišla i da mi više ne treba da se bavimo ovim problemom.

 

Ljudi se sada značajno kraće zadržavaju kod nas, ali u našu zemlju ulaze i kroz našu zemlju prolaze do Bosne, jer i dalje većina puteva na Balkanskoj ruti vodi kroz našu zemlju i to se na žalost neće promeniti na duži rok. Trenutno ljudi idu u Bosnu jer pokušavaju preko Hrvatske granice koja je dugačka i teško ju je kontrolisati da uđu u EU i što uglavnom za sada i uspevaju.

 

Šta će se desiti ukoliko ljudi pored Hrvatske, Mađarske, Rumunije, ne budu mogli da pređu ni u Bosnu, ostaje pitanje o kome moramo da razmišljamo, a da imamo sopstvenu politiku i strategiju prema ovom globalnom fenomenu migracije. Jer, sudeći po porukama sa samita, za migraciju nema druge zajedničke politike osim politike njenog zaustavljanja van ili na samim granicama EU.

 

 

06.07.2018 · MIGRANTI