RADNIŠTVO SE MASOVNO SUPROTSTAVLJALO MERAMA ŠTEDNJE OSAMDESETIH GODINA KATARINA ANTONIĆ / MAŠINA


19.08.2018
Pola miliona ljudi je krajem osamdesetih u Jugoslaviji učestvovalo u štrajkovima izazvanim tadašnjom ekonomskom krizom. Ipak, sindikati kao najznačajnije organizacije radništva nisu prepoznali ovu borbu kao svoju, to su učinile novonastale nacionalističke političke stranke.

Period kraja osamdesetih i početka devedesetih godina za socijalističku Jugoslaviju je značio sveobuhvatnu transformaciju društvenih odnosa. Ova transformacija je pre svega obuhvatala procese ukidanja društvenog vlasništva i slabljenja političkog uticaja radničke klase, praćeno sve češćim radničkim štrajkovima koji su se preklapali s drugim političkim sukobima. Ti sukobi su se odvijali paralelno sa uspostavljanjem kapitalističkih društvenih odnosa, zbog čega se pozicija rada, iskustvo krize i radničke pobune moraju analizirati kako u okviru lokalnih političkih previranja, tako i u okviru globalnih tokova kapitala.

Taj period u Jugoslaviji obeležavaju protesti i štrajkovi u kojima je, prema procenama, učestvovalo oko pola miliona radnika/ca. Štrajkova je najviše bilo krajem osamdesetih i početkom devedesetih, u trenutku uvođenja mera štednje i „restrukturiranja“ privrede, kada štrajkovi postaju svakodnevna i masovna pojava. Prema istraživanjima, skoro da nema preduzeća u kojem radnici/e nisu štrajkovali, a neki od najznačajnijih štrajkova odigrali su se u: hrvatskom rudniku „Raša“ u Labinu, koji je trajao najduže, beogradskoj „Rakovici“, bosanskom „Đurđeviku“, vukovarskom kombinatu „Borovo“. Zahtevi radnika/ca u štrajku su pre svega predstavljali otpor prema srozavanju životnog standarda, osiromašenju i prekarizaciji rada, a neretko je ovim zahtevima bila dodata i smena članova sindikata, kao organizacije koja je u periodu štrajkova konačno pokazala nefunkcionalnost položaja koji joj je dodeljen.

 

 

Sindikati – jaz između mogućnosti i ostvarenja

Kroz istoriju se paralelno s borbom radnika/ca za poboljšanje uslova rada odvija njihovo organizovanje u neku vrstu sindikata. Radnički sindikati u obliku u kojem danas postoje sve češće su predmet kritika s obzirom na učestale primere koji govore o njihovoj korumpiranosti ili nesolidarnosti sa obespravljenim radnicima/ama u štrajku.

Iako u društvu vlada pretežno negativno raspoloženje prema sindikatu, još uvek ne postoji realna alternativa sindikalnom organizovanju, pa je vidljiva težnja da se postojeći potencijali sindikata iskoriste za njegovo reformisanje. Da bismo na adekvatan način razmišljali u pravcu ove reorganizacije, koristiće da se kritički osvrnemo na ulogu i položaj sindikata krajem osamdesetih godina uz razmatranje posledica s kojima je određeno funkcionisanje sindikata povezano.

U istraživanju „Položaj sindikata u SFRJ u drugoj polovini 1980-ih“, Mario Reljanović piše da je, u normativnom okviru, sindikat drugu polovinu osamdesetih godina dočekao određen Ustavom SFRJ iz 1974. godine i Zakonom o udruženom radu (ZUR) iz 1976. godine. Iako su ovi okviri sindikat predstavljali kao najširu organizaciju radničke klase koja se, između ostalog, bori za odlučujuću ulogu radnika u upravljanju društvenom reprodukcijom, ravnopravnost radnika u udruživanju rada i sredstava, podizanje obrazovanja radnika, učešće radnika u vršenju funkcija vlasti, zaštitu prava radnika, obezbeđivanje socijalne sigurnosti i razvoj životnog standarda, Reljanović u svojoj analizi ističe da je zapravo postojao veliki jaz između gore pomenutih nadležnosti i onoga što se odvijalo u praksi. Naime, sindikat je delovao u prilično uskom krugu pojedinih pretpostavljenih nadležnosti i nije bio sposoban da pruži znatniji doprinos radničkim borbama i skupštinskom životu u kojem je imao svoje delegate.

Kao jedan od glavnih nedostataka sindikata i uzroka njegove „nesposobnosti“ navodi se potpuno odsustvo autonomije i periferni položaj koji mu je dodeljen. Sindikat je bio vezan za Komunističku partiju i praktično i ideološki, to jest svoj program je zasnivao na programskim dokumentima SKJ nemajući sopstvenu političku platformu. Partija je tako smišljala državne i ekonomske politike, politiku zapošljavanja, cena i uslova rada, dok je sindikate uglavnom koristila za plasiranje i približavanje tih politika radnicima. Reljanović u tekstu objašnjava da su sam sindikalni vrh činili članovi partije koji su bili i skupštinski predstavnici, a shodno takvom zavisnom položaju, sindikat je s vremenom pratio sudbinu partije i svoje države.

Iako je sindikat težio kompromisu između države i radnika, u tome nije naročito uspeo jer se na osnovu istraživanja zaključuje da radnici sindikat nisu doživljavali kao svoj. U tekstu se navodi i istraživanje odnosa radnika prema sindikatu iz sedamdesetih godina, koje pokazuje da je aktivnost radnika/ca u sindikatu slaba zbog onoga što se sindikatu najčešće zamera, a to je: slab uticaj na rešavanje važnih pitanja, bavljenje sindikata najviše sobom i perifernim problemima, odvajanje od članstva i nezastupanje radničkih interesa.

Kod uloge sindikata u socijalističkom društvu, Reljanović iznosi zanimljivu tezu o njegovoj realnoj ulozi, pišući da je sindikat kao institucija imao za cilj da pomiri koncept sindikalne borbe za radnička prava i činjenicu da je socijalističko samoupravno društvo trebalo da predstavlja ideal u kojem radnici neometano uživaju sva prava, što su dve naizgled protivrečne teorijske postavke. Sindikalna organizacija je, dakle, bila na prilično nesigurnim osnovama, koje su krajem osamdesetih godina za vreme masovnih protesta i štrajkova radnika/ca bile u potpunosti razdrmane. U tom periodu je SFRJ zahvatio talas štrajkova u kojima je u toku 1989. godine učestvovalo više od 470.000 radnika/ca. Ti štrajkovi su u početku organizovani na nivou preduzeća, a s vremenom su se iz proizvodnih delatnosti širili i na prosvetu, zdravstvo i druge državne službe.

Shodno svom zavisnom i marginalnom položaju, sindikat u situaciji štrajkova nije bio u mogućnosti da reaguje kako je trebalo, pa je neretko ostajao nem, bio na strani rukovodstva preduzeća ili se čak otvoreno suprotstavljao radničkom buntu. Reljanović zato sindikat opisuje kao strukturu koja je ostala u vakuumu političkog i društvenog sistema, a u poslednjoj deceniji samoupravljanja je korišćena, pre svega, radi lakšeg plasiranja nepopularnih mera ekonomske politike. Pošto sindikat nije imao sopstvene ideje i platformu za njihovo sprovođenje svaka nada da se momenti krize iskoriste za njegovo reformisanje ostaje nerealizovana, a kako su Savez komunista i Jugoslavija počeli da se urušavaju, sindikat polazi putem svojih oslonaca. Tačnije, okreće se liberalizaciji tržišta i privrede, to jest učestvuje u rušenju samoupravnog socijalističkog sistema.

 

Transformacija klasnog u etno-nacionalni sukob

U tekstu koji je proizašao iz istraživanja „Kontinuitet društvenih sukoba 1988–1991: Kombinat Borovo“, grupa Borovo (Sven Cvek, Snježana Ivčić, Jasna Račić) objašnjava diskontinuitet između gore pomenutih radničkih štrajkova s kraja osamdesetih i nasilnih sukoba iz devedesetih. Kako navode, iako su se u istraživanju bavili prvenstveno „jednom tvornicom i jednim gradom“, odnosno situacijom u jednoj republici (Hrvatskoj), kroz studiju slučaja kombinata „Borovo“, često nazivanog i „Jugoslavija u malom“, može se na mikroplanu društveno-istorijske analize doći do spoznaja bitnih za širu problematiku sukoba na postjugoslovenskom prostoru.

Razmatrani period njihovog istraživanja (1988–1991) predstavlja period sveobuhvatne društvene promene gde su jugoslovenski sukobi povezani s procesom uspostavljanja kapitalističkih društvenih odnosa, a povezanost ovih procesa prema njihovim zaključcima nikako nije bila slučajna. Deluje da je u tom periodu sve doživelo transformaciju, pa su tako komunisti (koji su tada to bili samo po imenu) prešli u nove demokrate, društveno je moralo postati privatno a radnička klasna borba pretvorena je u nacionalnu.

Bitno je znati da pomenute transformacije nisu prolazile bez radničkog otpora. Tačnije, neke promene i sukobi počeli su u vreme već zahuktalih radničkih borbi. „Krajem 1980-ih borovski su radnici svedočili konačnom napuštanju jugoslovenskog socijalističkog projekta i urušavanju rada kao temelja društvenosti u njegovim ekonomskim, socijalnim i ideološkim aspektima. Njihov odgovor na to bili su učestali štrajkovi. U onom najdramatičnijem iz 1988. godine, zaputili su se za Beograd i provalili u Saveznu skupštinu.“

Prethodno smo već pomenuli da je u tom momentu u Jugoslavili štrajkovalo više od 470.000 radnika/ca, tako da Borovčani svakako nisu bili usamljeni. Štrajkovi u Jugoslaviji inače su bili deo dotad „neviđenog vala međunarodnih protesta“ protiv mera štednje koje su zemlje zahvaćene dužničkom krizom morale uvoditi pod pritiskom Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Prema navođenju iz izveštaja Svetske banke o „industrijskom restrukturiranju“ Jugoslavije iz 1991, najbitnije stavke bile su reforma vlasništva, to jest privatizacija, i ukidanje radničkog samoupravljanja.

Štrajkovi u Jugoslaviji tako su predstavljali prvenstveno borbu protiv višegodišnjeg srozavanja životnog standarda, koje je kasnije kulminiralo stečajem preduzeća i otpuštanjima. Dakle, radilo se o sukobima koje treba razumeti kao klasne. Međutim, klasna radnička borba je, usled raspada SKJ, sukoba republičkih rukovodstava, uplitanja stranačke politike itd., pretvorena u etno-nacionalni sukob koji je kulminirao ratom. Iz istraživanja se jasno zaključuje da je radnička pozicija bila nesumnjivo vrlo složena, a usled različitih sukoba koji su se preplitali, manevarski prostor radnika/ca bio je prilično ograničen.

Štrajkovi radnika/ca su se odvijali i pre i nakon prvih višestranačkih izbora 1990. godine, koji su, s obzirom na rezultate, umnogome odredili sudbinu ovih borbi. Naime, u svim jugoslovenskim republikama su na izborima pobedile nacionalističke opcije, čije su se politike u budućnosti pokazale kao antikomunističke i antijugoslovenske. Autori/ke na primeru tadašnje situacije u Hrvatskoj navode da je već za vreme predizborne kampanje došlo do uzleta nacionalističkih politika gde se insistiralo na nacionalnim i liberalnim parolama, a lideri su se sve češće „utrkivali u licitiranju sa opasnostima koje Hrvatskoj prete iz Srbije“. Međutim, iako je dominantna retorika političkih stranaka bila građena oko tržišta, države i nacije, iz ispitivanja javnog mnjenja se zaključuje da je svakodnevica radnika/ca zapravo bila obeležena iskustvom krize i brige za budućnost.

Moglo bi se reći da su nakon izbora nacionalističe politike kulminirale jer se u radničke pobune sve češće upliću stranački aktivisti, koji zamagljuju njihov socijalni cilj podelom po etničkim linijama. U ovom periodu je u Hrvatskoj počelo i smenjivanje rukovodstava preduzeća i postavljanje direktora bliskih novoj vlasti. Autori/ke navode da je ova pojava tada u javnosti bila toliko česta da su je u novinskim tekstovima rutinski nazivali „sječa direktora“. Ova metoda kojom je HDZ težio da proširi svoj uticaj u „Sindikalnoj javnosti“ nazvana je „antibirokratskom revolucijom“, a radi se o preuzimanju kontrole nad preduzećima.

U istraživanju se pokušaj „sječe direktora“ u vukovarskom Borovu u leto 1990. može uzeti i kao primer stranačkog pokušaja da se radnički štrajk izmanipuliše i iskoristi u cilju smene direktora. Štrajk radnika je izbio u periodu najavljivanja mogućeg otpuštanja viška radnika/ca ali nakon neuspelih pregovora štrajkačkog odbora s rukovodstvom preduzeća, vođstvo štrajka preuzimaju radnici Borova poznati kao lokalni aktivisti HDZ-a. To je diskreditovalo štrajk i dovelo do optužbi da je štrajk politički motivisan, a javljaju se i optužbe kako su „Srbi hteli raditi, a Hrvati nisu“, što dodatno zahuktava situaciju. Autori/ke zaključuju da su stranački aktivisti u sferi rada među radnicima stvorili podele kojih pre nije bilo. Oni takođe navode još sličnih primera poput „sječe direktora“ u Karlovcu, gde je u vreme masovnog radničkog bunta došlo do napada lokalnog HDZ-a na direktora „Velebita“, koji se svodi na optužbe da su „on i drugi zaposleni Srbi krivi za loše stanje u preduzeću“.

 

Od brige za privatizaciju do brige za goli život

Treba istaći još jednom da je intervencija stranačkih politika bila ključna za podele među radnicima. Zato se na kraju samih istraživanja izvodi zaključak da nacionalne podele nisu bile ni približno potpune. Autori/ke navode jedan primer sa otvorene sednice radničkog saveta gde jedna radnica upozorava: „Zar ćemo nasjesti ovakvim podvalama i ovakvim dezinformacijama kojima nas dijele naši najveći neradnici, a već sutra ćemo biti jednako gladni: i Hrvati, i Srbi i Muslimani!“

Iako možemo pretpostaviti da su mnogi radnici/ce razmišljali u ovom pravcu, već sledeće godine (1991) takva previranja postaju manje bitna. „Na proleće iduće godine, u mnogima od društvenih preduzeća malo ko ima vremena razmišljati o gorućim pitanjima privatizacije budući da ih je zasenila briga za goli život. U maju 1991. godine Vukovarom vladaju naoružani civili, i hadezeovci i srpski ekstremisti, a ulaz u kombinat ’Borovo’ čuvaju ljudi koji pucaju u vazduh kada se neko približi. U isto vreme u Glini, sedamdesetak ljudi, mahom članova SDS-a, upada u preduzeće ’Prehrana’, gde se sada hleb mesi i peče pod zaštitom naoružanih civila.“

Na kraju svojih istraživanja autori/ke izvode značajnu tezu ukazujući na to da je oružani sukob, osim što je počeo u vreme dok je još trajao klasni sukob radništva, uspeo i da ga prekine. Problem leži i u tome što tada među radništvom nije došlo do nastajanja neke nadnacionalne ili nenacionalne političke opcije, što je donekle i posledica nesamostalnosti sindikata. U takvoj situaciji su reformisani komunisti ili nove demokrate a zapravo nacionalisti, uspeli da se probiju kao jedina antisistemska alternativa, a u svojim nastupima neretko su koristili retoriku klase i klasnog izrabljivanja. Nacionalistička, navodno antisistemska, alternativa tako je dobila prostor za postavljanje novih osnova koje izgrađuju postsocijalistička društva, a samim tim određuju i našu današnjicu.

 

19.08.2018 · JUGOSLAVIJA