SRBIJA / MIŠLJENJA / MILOŠEVIĆEV DUH U VUČIĆEVOM TIJELU / PIŠE: TOMISLAV MARKOVIĆ


27.08.2018
Izgleda da prva ljubav zaista zaborava nema - pogotovo za one koji su bili zaljubljeni u mržnju i šovinizam.

Možda se Aleksandar Vučić i odrekao svoje grešne prošlosti, ali nepokorna prošlost nema nameru da se odrekne njega. Zamaskirana tankom evropejskom glazurom, vreba iz prikrajka, skrivena u dubini duše, uvek spremna da ga zaskoči. Pre neki dan, na konferenciji za štampu koju je Vučić upriličio tokom obilaska Kliničkog centra Srbije, prošlost se vratila u punom sjaju. Novinari su najviše bili zainteresovani za pitanje Kosova, pravili su paralelu između govora Slobodana Miloševića na Gazimestanu 1989. godine i predstojećeg Vučićevog odlaska u Mitrovicu, a predsednik Srbije je na tu temu rekao:

"Milošević je, verovatno ili svakako, imao dobre namere da zaštiti srpske interese govoreći na Gazimestanu. Nažalost, to se u dobrom delu pretvorilo u svoju suprotnost, kako zbog stranog faktora, tako zbog slabe srpske ekonomije, tako i zbog mnogo drugih problema. I zato ne može te zasluge u istorijskom smislu da nosi, iako je nesumnjivo želeo dobro svom narodu."

Teško je razlistati sve slojeve konfuzije koje ova kratka izjava sadrži, ali vredi pokušati, jer se u njoj krije suština Vučićevog pogleda na nedavnu prošlost Srbije, na ulogu Miloševića u krvavom raspadu Jugoslavije, na apokalipsu u kojoj je i sam aktivno učestvovao, u okviru svojih skromnih mogućnosti. Za početak, zaboravne poput Vučića valjalo bi podsetiti na neke elementarne činjenice: Milošević je bio ubedljivo najgori vladar u istoriji Srbije, okrutni ratni zločinac, mastermindudruženog zločinačkog poduhvata, masovni ubica i političar koji je svoju zemlju odvukao do najdubljeg moralnog i materijalnog dna. Preciznu definiciju odnosa Miloševića i srpskog naroda izrekao je advokat Srđa Popović još 2006. godine u jednom intervjuu.

Najveći neprijatelj srpskog naroda

"Dugoročno gledajući, pogotovo kroz prizmu duhovnih vrednosti, Milošević je Srbima i Srbiji naneo neprocenjivu štetu. Za mene je on, bez izuzetka, najveći neprijatelj srpskog naroda u istoriji", sumirao je Popović, i tome se malo šta ima dodati.

Vučić referiše na čuveni Miloševićev govor održan na Gazimestanu na proslavi 600. godišnjice Kosovske bitke, pred ogromnom masom poklonika i obožavalaca, kojih je, prema nekim procenama, bilo čak dva miliona. U tom govoru Milošević je izgovorio i znamenite, zlokobne rečenice: "Šest vekova kasnije, danas, opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene."

Milošević je jasno obznanio svoje namere i najavio buduće ratove, koje će započeti napadom na Hrvatsku dve godine kasnije. Sve pod lažnim izgovorom "zaštite srpskih interesa", za koje ga nikad nije bilo briga, ali izgleda da to Vučić još nije shvatio. Gde god je Milošević štitio famozne srpske interese, Srba više gotovo da i nema.

U istom gazimestanskom govoru Milošević se obrušio na srpsku neslogu, zbog koje je navodno izgubljena Kosovska bitka, suprotstavljajući razjedinjenosti srpskih velikaša aktuelno stanje, govoreći "Srbija je danas jedinstvena" i hvaleći narodnu "svest o slozi i jedinstvu". Posebno je istakao: "Srpski narod je ove godine postao svestan nužnosti svoje međusobne sloge kao neophodnog uslova za svoj sadašnji život i dalji razvoj."

Nasilni spoj tlačitelja i potlačenih

Do prividnog jedinstva Milošević je došao nasilnim obaranjem vojvođanskih vlasti u takozvanoj jogurt-revoluciji, ulicom i ruljom, a potom državnim udarom u Crnoj Gori. Nikakvog jedinstva i sloge tu nije bilo, samo jednoumlja koje su širili Miloševićevi mediji, zarad uvećanja njegove političke moći. Sloga i jedinstvo ne spadaju nipošto u nacionalni interes, niti dovode do razvoja, naprotiv. Razvoj društva krije se u složenosti, a ne u slozi.

"Jedinstvo o kojem fašist govori je nasilni spoj tlačitelja i potlačenih u jednu dominantu. Jedinstvo uopšte označava stanje dominacije a ne, reci­mo, stanje jednakosti", piše Klaus Tevelajt u Muškim fantazijama.

Ipak, na prvim višestranačkim izborima, decembra 1990. godine, birači su ispoljili visok stepen jedinstva i sloge, pa je Milošević dobio masovnu podršku za svoj ratni program. On je, kao kandidat Socijalističke partije Srbije, osvojio 3.285.799 glasova (65,34 posto), dok je sama SPS dobila nešto preko 2.300.000 glasova. Poređenja radi, za Savez reformskih snaga Ante Markovića glasalo je nešto manje od 72.000 birača (1,43 posto).

Između prosperiteta, ekonomskih i političkih reformi, očuvanja Jugoslavije, uključivanja u svetske civilizacijske tokove, s jedne strane, i rata, nasilja, mržnje, šovinizma, razbijanja Jugoslavije, ksenofobije, nacionalizma, zločina, sramote, zatvaranja u sebe, izolacije od sveta – građani su izabrali ovo drugo. Da nije reč o slučajnoj odluci potvrdili su i dve godine kasnije, u jeku klanja po Bosni, kada su Miloševiću poklonili preko 2,5 miliona glasova na izborima u decembru 1992. godine.

Nacija saučesnika ratnih zločinaca

Ako pristanemo na sumnjivu pretpostavku da građani 1990. godine nisu znali za šta glasaju, nakon rušenja Vukovara, pokolja po Podrinju i početka opsade Sarajeva – vrlo dobro su znali kakvoj politici daju podršku. Niti je Milošević "želeo dobro svom narodu", kao što to Vučić danas tvrdi, niti je taj narod sam sebi želeo dobro. Tako da je Vučićev pokušaj da proturi tezu kako su se Miloševićeve dobre namere izjalovile zbog "stranog faktora" prilično naivan i bedast. A još je gluplje i lažljivije izgovaranje na "slabu srpsku ekonomiju", jer je srpska privreda cvetala upravo zahvaljujući saveznom premijeru Anti Markoviću, a građani Srbije su tad živeli najbolje u svojoj istoriji - od doseljavanja Slovena na Balkan.

Sunovrat srpske ekonomije i celokupnog društva počinje upravo s Miloševićem. On je opljačkao sopstvene građane raspisivanjem zajma za preporod Srbije, krađom stare devizne štednje i orobljavanjem penzionog fonda, a potom i izazivanjem hiperinflacije zarad izvlačenja poslednjih ostataka konvertibilne valute iz slamarica. Za vreme Miloševićeve vladavine procvetao je kriminal, mafijaške bande su se ubijale po ulicama i terorisale stanovništvo, švercovalo se sve što se švercovati može, benzin i cigare su se prodavali na ulici, izgladneli ljudi su kopali po kontejnerima, Miloševićevi dotrpeznici su se bogatili otimačinom društvene imovine, zaposleni su imali plate od dve-tri nemačke marke, a penzioneri su umirali od gladi.

Milošević je oterao desetine hiljada mladih, obrazovanih ljudi iz Srbije, koji nisu želeli da učestvuju u njegovim bestijalnim i besmislenim ratovima. Uništio je medije, zdravstvo, školstvo, privredu, finansije, kulturu, javni moral - na sve čega se dotakne Milošević je delovao kao sona kiselina. Stvorio je atmosferu beznađa i bezizlaza, pretvarajući Srbiju u moralnu i materijalnu pustinju, a Srbe u naciju saučesnika ratnih zločinaca.

I onda dođe Vučić i kaže da je balkanski kasapin sve to učinio iz najbolje namere, jer je "želeo dobro svom narodu". Šta bi tek bilo da mu je želeo zlo? Verovatno bi nabavio nekoliko nuklearnih bombi, postavio ih u Suboticu, Novi Sad, Beograd, Kragujevac, Niš i Vranje i mirno detonirao, radosno gledajući iz svog atomskog bunkera kako Srbija nestaje u pepelu i prahu. Stanje do kojeg je Srbiju doveo Milošević najbolje je opisao Bogdan Bogdanović u jednom intervjuu iz 1995. godine.

Izgubili rat, dušu, čast...

"Moja braća Srbi nisu svesni razmera tragedije u koju su uvukli i druge i sebe. Otpočeli su dekompoziciju srpske nacije i njeno moralno ubistvo. Srbi su rat izgubili, to je gotovo, ali su izgubili i dušu, izgubili su čast, izgubili su sve, jer posle izgubljene duše i časti ne ostaje ništa više. Sve je potrošeno. I to je rezultat srpskog nacionalizma, te neverovatne ludačke istrajnosti u stvaranju velike Srbije. A unesrećili su susedne narode, o čemu sam već govorio, i u tom ludilu ima i elemenata samoubistva cele moje nacije."

Sudeći po Vučićevom pokušaju rehabilitacije Miloševića, malo se toga suštinski promenilo otkad je Bogdanović izgovorio citirane reči. Srbija je i dalje duboko ukopana u mentalnom mulju koji je nasledila od Miloševića, u rovu odakle na vasceli svet gleda preko nišana. A kako i ne bi bila kad se Vučić & comp. prosto polomiše da održe u životu neke od ključnih elemenata Miloševićeve politike, pogotovo u poslednje vreme.

Crtanje novih granica i priče o razgraničenju; zagovaranje šovinističkog principa etničkog razgraničenja – iz kog proizilazi da je suživot Srba s drugim narodima nemoguć; ubrzano naoružavanje, najave ponovnog uvođenja vojnog roka i sveopšta militarizacija – kao da smo "opet pred bitkama i u bitkama"; najave novih ratova i Dačićevo proglašavanje mirnodopskog stanja za intermeco; sumanute izjave poput one istoričara Predraga J. Markovića, zamenika predsednika SPS-a, da je granica na Drini privremena i podrška separatističkom režimu Milorada Dodika i težnjama ka ujedinjenju bh entiteta Republika Srpska i Srbije; manipulacije navodnom ugroženošću Srba svuda u regionu, čime su ratovi i započeli; tretiranje političkih neistomišljenika kao neprijatelja naroda; medijske harange protiv nepodobnih – sve su to rekviziti iz Miloševićevog prtljaga.

Zaljubljeni u mržnju i šovinizam

Vučić i njegovi saradnici trude se da Miloševićev duh održe živim, što bi se moglo posmatrati i kao izraz zahvalnosti: da nije bilo Miloševićevog ništiteljskog pohoda, niko od njih ne bi ni postojao. Milošević nikada nije želeo dobro svom, a još manje nekom drugom narodu, niti je štitio srpske ili bilo čije druge interese, jer za to jednostavno nije bio sposoban. On je bio oličenje nacionalističkog autizma, druge ljude i njihove živote jednostavno nije primećivao, zato ih je i gazio tako mirno, kao bubašvabe. Zanimalo ga je samo da vlada, neprikosnoveno i samodržački, i da tu vlast ne deli ni sa kim. Bio je nesposoban za dijalog i kompromis; kad se neko ne bi pokorio njegovoj volji, on bi jednostavno poslao tenkove kao svoj omiljeni argument.

Suštinu Miloševićeve ličnosti najbolje je opisao Srđa Popović u tekstu "Milošević, nemotivisano zlo", i to navodeći reči Vistana Hjua Odna o Šekspirovom negativnom junaku Jagu iz Otela: "Njegovo prevashodno zadovoljstvo sastoji se u nanošenju patnje drugim ljudima ili u nasilnom nametanju svoje volje drugim ljudima."

Upravo nezajažljiva žudnja za vlašću povezuje Miloševića i Vučića, samo što današnji predsednik Srbije ipak donekle uvažava realnost, pa joj se prilagođava koliko može. Njih dvojicu spaja i zajednička prošlost, Vučić je bio aktivni učesnik Miloševićevog velikosrpskog projekta, i to na još ekstremnijem krilu, u okviru Srpske radikalne stranke. Recidivi te radikalske prošlosti svaki čas probijaju kroz naherenu evropejsku masku. Izgleda da prva ljubav zaista zaborava nema. Pogotovo za one koji su bili zaljubljeni u mržnju i šovinizam.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

 


27.08.2018 · MIŠLJENJE_SRBIJA_BEOGRAD_JUGOSLAVIJA_SFRJ_KOSOVO_GAZIMESTAN_SLOBODAN_MILOŠEVIĆ_ALEKSANDAR_VUČIĆ_TOMISLAV_MARKOVIĆ