SRBIJA / TEME / RADNICI U SRBIJI SU LOŠE ZAŠTIĆENI/ PIŠE: MILORAD VESIĆ


02.09.2018
Pogibija radnika na gradilištu u centru Beograda ponovo otvara bolna pitanja tržišta rada u Srbiji.  

Nesreća na gradilištu u centru Beograda, u kojoj je ove nedelje poginuo jedan radnik, pošto se na njega obrušio zid, ukazala je na najmanje dva ključna nedostatka kada je reč o pravima i položaju radnika u Srbiji.

Jedan je takozvano neformalno zapošljavanje, koje se obično naziva “radom na crno”. Stradali radnik je, kako je utvrdila inspekcija rada, bio angažovan bez ugovora o radu. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, iz prvog kvartala ove godine, gotovo svaki peti zaposleni u Srbiji, radi “na crno” (18,6 odsto).

Drugi je (ne)poštovanje propisa o bezbednosti i zaštiti na radu – pitanje je da li su izvođači radova preduzeli sve neophopdne mere da obezbede gradilište na kojem se srušio zid.

Još jedna u nizu nesreća na gradilištima u Srbiji bila je povod da sa Marijom Reljanovićem, profesorom na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu i stručnjakom za radno pravo razgovaramo o položaju radnika u Srbiji, zemlji koja postepeno otvara poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom, ali ne i poglavlje 19 koje se odnosi na socijalnu politiku i zapošljavanje i za koje je neizvesno kada će uopšte biti otvoreno.

Reljanović podseća da je u screening izveštaju EU o spremnosti Srbije za otvaranje Poglavlja 19 iz 2014. godine navedeno da Srbija još nije spremna za to, te da je prvi uslov podnošenje Akcionog plana za promenu pravnih tekovina EU koje se odnose na ovo poglavlje, što, tvrdi Reljanović, još nije učinjeno.

I u izveštaju o Srbiji za ovu godinu, zamerke su gotovo iste kao i pre četiri godine i odnose se, pored pomenutog rada “na crno” i na prava radnika (pre svega, kad je reč o pravu na štrajk), zakonske propise koji regulišu rad preko agencija za zapošljavanje i sezonske poslove, kao i na mere za podsticaj zapošljavanja (od kojih ima korist tek šestina onih koji traže posao), pa do lošeg socijalnog dijaloga.

U izveštaju se, međutim, ne pominje da i dalje nije retkost da poslodavci radnicima mesecima ne isplaćuju zarade ili uplaćuju doprinose, pa čak i kad je poslodavac javno preduzeće, niti slučajevi da se zbog takvih problema dešava da radnici spavaju na groblju ili izvršavaju samoubistva, a ne pominju se ni primeri radnika koji se žale da im poslodavci preporučuju pelene za odrasle, kako ne bi više puta išli u toalet tokom radnog vremena, niti njihov strah od otkaza u slučaju sindikalnog organizovanja.

Reljanović kaže da Srbija ni po pitanju pomenutih zamerki Evropske unije nije puno uradila od 2014. te da su radnici u toj zemlji u osetno gorem položaju u odnosu na svoje kolege u EU. Problem je, kako navodi, kako u samim zakonima, koji nisu u skladu sa standardima EU, tako i u samoj primeni postojećih zakona.

- Srbija je od 2014. veoma malo toga uradila po pitanju izmene zakona iz oblasti radnog prava i njihovom usklađivanju sa evropskim propisima, a da za to nije bilo razloga. S druge strane, čak i tako manjkavi zakoni, mogli bi da buidu bolje primenjeni. Da postoji nadzorni mehanizam države, sankcije koje se primenjuju, da inspekcije rada i pravosudni organi rade svoj posao savesnije i efikasnije, situacija bi onda bila drugačija i sa ovakvim zakonima. Mi sad imamo zloupotrebu minimalne zarade, neplaćanje prekovremenog rada, fingirane ugovore, odnosno angažovanje ljudi po ugovorima o privremenim poslovima, iako bi oni, s obzirom na prirodu posla koji obavljaju, morali da budu stalno zaposleni. Takve stvari često prolaze nekažnjeno, da ne pominjem “rad na crno”, neisplaćivanje zarada, doprinosa… A takve stvari ne bi smele da prolaze nekažnjeno u jednoj uređenoj državi. Poseban problem je što su, naročito u poslednjoj deceniji, sve izmene radnog zakonodavstva, izvršene na štetu zaposlenih, odnosno u korist politike koja se promoviše da u Srbiji postoji jeftina i nezaštićena radna snaga, kako bi se privukao stani kapital.

  • Kako je moguće da i dalje ima primera da se radnicima ne isplaćuju zarade mesecima, pa ni doprinosi? Šta država može da uradi?

- Ironija je da je Srbija do 2001. imala dobar mehanizam koji je to sprečavao. To je bila Služba društvenog knjigovodstva (SDK), gde je bilo praktično nemoguće da se nekom uplati zarada, a doprinosi ne ili obrnuto. Te zloupotrebe bi bilo lako moguće sprečiti osnivanjem nekog sličnog centralizovanog organa koji bi kontrolisao te uplate. Ukidanjem SDK praktično počinje ta masovna zloupotreba i neredovno uplaćivanje. Jedan od pet zaposlenih u Srbiji radi "na crno", a među njima je bio i radnik koji je stradao na gradilištu u Beogradu

Tanjug/Zoran Žestić

  • U međuvremenu se desila privatizacija, pa sad u takvim situacijama slušamo predstavnike vlasti koji objašnjavaju da država nema obavezu nadzora i kontrole, jer je reč o privatnim kompanijama. Stoji li to objašnjenje?

- Državi stoje na raspolaganju najmanje dva mehanizma. Jedan je inspekcija rada koja može poslodavcu da naloži isplatu zarada i da povede prekršajni postupak protiv njega. Drugi je javno tužilaštvo. U slučajevima kao što je bila fabrika vagona Goša iz Smederevske Palanke, gde radnici tokom dužeg perioda nisu primali plate, niti su im uplaćivani doprinosi i porezi, to već narasta u krivično delo.  Radnici Goše su i govorili tokom protesta da su podneli nekoliko krivičnih prijava protiv rukovodstva, a da tužilaštvo nijednom nije reagovalo. Političari su jedino u pravu da za ta lična potraživanja - radnici moraju sami da tuže poslodavca i da u radnom sporu traže naknadu štete i isplatu tih neisplaćenih zarada. To država ne može umesto njih. Ali država može da sankcioniše poslodavca i zatvorom, ukoliko ne izmiruje svoje obaveze na vreme, jer je i država u tom slučaju oštećena strana.

  • Tužba protiv poslodavca, naročito kolektivna, podrazumeva organizovanost radnika, delovanje sindikata, a u mnogim privatnim firmama u Srbiji kao da postoji problem da se uopšte formira sindikat, a kamoli još da se radnici organizuju da tuže firmu, jer bi organizatori takve akcije mogli prvi da dobiju otkaz. Kako savladati tu prepreku?

- To je tačno, ali kada bi se i postojeći propisi sprovodili kako treba, doveli bi to toga da nije tako teško osnovati sindikat, kolektivno pregovarati I zaštititi zaposlene. Prvo, prema međunarodnim standardima i zakonu koji važi u Srbiji osnovanje sindikata je lako. Drugo, kad bi država striktno primenjivala zakon, ne bi moglo da se desi da neki poslodavac zaključi ugovore na određeno vreme sa svim zaposlenima, pa onda kad neki od njih požele da osnuju sindikat, ostanu bez posla, jer im ugovor ne bude produžen. Po zakonu, dozvoljava se ugovor na određeno vreme u izuzetnim situacijama, a pravilo je ugovor o radu na neodređeno vreme. U ovom drugom slučaju, radnik ima neku sigurnost, ako bude otpušten zbog sindikalnih aktivnosti, to može biti nezakonit otkaz, inspekcija rada ima mogućnost da ga vrati na posao do okončanja sudskog spora. Sve to postoji u zakonima Srbije, ali se ne primenjuje, a poslodavci kad vide da se zakon ne primenjuje, onda zabranjuju sindikat.

  • Imaju li radnici podršku države, makar u ostvarenju prava na sindikalno organizovanje?

- Tu imamo tragikomične situacije gde država kaže da će pregovarati sa poslodavcem da on ipak dozvoli osnivanje sindikata u fabrici. Tu nema šta da se razgovara. To je pravo koje je garantovano i međunarodnim konvencijama i ustavom i zakonom. Država tako dovodi radnike u zabludu, pa oni često kažu da su dobili dozvolu poslodavca da osnuju sindikat. Oni imaju svest o tome da im treba dozvola poslodavca da osnuju sindikat, što nije tačno. Kada bi zaposleni osetili da se zakon primenjuje kako treba i kad bi poslodavac znao da će snositi negativne posledice ako zaposlenima uskrati neka osnovna prava, onda bi sve to funkcionisalo daleko bolje. Ovako, nedavno smo imali prilike da vidimo da se čak i u javnim preduzećima otpuštaju radnici zbog sindikalnih aktivnosti.

  • Bilo je i situacija da su radnici dobijali otkaze i zbog štrajka, ali nisu vraćeni na posao.

- Bilo je i toga. Nedavno smo u Smederevu imali slučaj gde su se radnici organizovali, a onda je nekoliko radnika bilo prinudjeno da potpiše sporazumni raskid radnog odnosa, pod pretnjom krivične prijave. I to je prošlo, jer je lokalna samouprava uskratila bilo kakvu podršku radnicima, ministarstvo je ostalo nemo i ostatak radnika se povukao i pitanje je da li će se ponovo odvažiti da se bore za svoja prava.

  • Kako je u Srbiji regulisano pravo na štrajk i kako se ono primenjuje?

- To je star, ali relativno dobar zakon, iako malo zastareo, jer je pravljen još u doba Savezne Republike Jugoslavije, pre dvadesetak godina. Tu je najproblematičnije tumačenje odrednice “minimum procesa rada”, posebno u nekim državnim službama.  Potreban je novi zakon, a nacrt koji je dat u javnu raspravu je dosta kritikovan.

Što se tiče prakse, štrajk je ostao buntovan način borbe za prava radnika. Prošle godine smo u Srbiji imali čitav talas štrajkova u nekim većim i važnijim fabrikama, poput Fiata. Na žalost, ispostavilo se da su relativno bolje prošli radnici koji su se sami organizovali i pregovarali s poslodavcima, nego tamo gde su pregovore prepustili sindikatima. To ukazuje na neke strukturalne mane sindikata i otvara pitanje uticaja poslodavca na sindikalne funkcionere.

  • Brisel ima zamerke i na zakonska rešenja koja se odnose na radnike koji rade sezonske poslove ili se zapošljavaju preko specijalizovanih agencija. Kakva su njihova prava.

- Oni su u vrlo specifičnom položaju. Najpre, taj zakon o privremenim i povremenim poslovima je prvi put uveo u pravni sistem Srbije usmeni ugovor o radnom angažovanju, što je loše, jer može dovesti do različitih zloupotreba. Usmeni ugovor podrazumeva da se uslovi rada dogovoraju usmeno između poslodavca i radnika, ne ostaje nikakav pisani trag, niti mogućnost da zaposleni dokaže kakve je uslove zapravo dogovorio. Tako, na primer, poslodavac može da angažuje sezonskog radnika za dnevnicu od 3.000 dinara (25 evra), a da se onda desi da radnik radi mesec dana i tek sa prvom isplatom vidi da mu je poslodavac racunao dnevnicu 1.000 dinara (8.5 evra. Ko je onda tu u pravu? Poslodavac, koji je radnika prijavio na dnevnicu od 1.000 dinara, uredno plaćao poreze i doprinose na tu sumu i ima pisani trag o tome. Ili radnik, koji ima samo njegovu reč da će mu dnevnica biti 3.000 dinara, da će raditi osam sati dnevno, a radio je 10-11. Kakve su mu šanse da dokaže da je u pravu? Osim toga, takvi radnici ne mogu da ostvaruju veliki broj prava iz zakona o radu – na plaćeno odsustvo, na plaćeni prekovremeni rad itd.

  • Šta je radnicima koje zapošljavaju takozvane lizing agencije?

- Oni su ili u radnom odnosu na određeno vreme i onda imaju prava iz radnog odnosa ili su u povremenim poslovima i onda nemaju ta prava. Inače, direktiva EU zabranjuje da radnici budu angažovani u bilo kom drugom obliku angažovanja osim radnog odnosa. U Srbiji to nije regulisano. Ako su i u radnom odnosu preko agencije, imaju znatno niže zarade od onih koji su ugovorom direktno vezani za poslodavca, iako rade isti posao. To je diskriminacija. I takva opcija ima veliki koruptivni potencijal. Jer ako direktor javnog preduzeća, na primer, ima budžet za 100 zaposlenih sa prosečnom platom 400 evra, on može da tih 100 zaposlenih angažuje preko agencije, pri čemu će radnici dobijati, na primer 150 evra platu, a agencija uzimati proviziju 250 evra za tu uslugu. Pitanje je zašto se to radi i kome ide razlika od 250 evra? Da li samo agenciji ili deo te provizije ide direktoru ili eventualno stranci čiji je direktor.

Sada je moderno da se kaže da se to radi jer postoji zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, pa se zato angažuju radnici preko agencija. Međutim, kao što je i uvela zabranu, država može i da je ukine u nekim sektorima, gde je to potrebno. Tako bi agencije postale suvišne, ali to se ne dešava. Umesto toga, čini se kao da je država najveći korisnik usluga tih agencija za lizing radnika.

  • Postoji li socijalni dijalog u Srbiji u praksi ili je to više forma?

- Postoje institucije poput Socijalno-ekonomskog saveta, koji bi trebalo da garantuje postojanje socijalnog dijaloga, ali dijaloga praktično nema. Socijalno-ekonomski savet nekad nešto preporuči i to je sve. Recimo, nije dao svoje mišljenje o izmenama Zakona o radu 2014., ali je zakon poslat u skupštinu i bez toga. Prošle godine ponovo su menjane neke odredbe tog zakona, ali Savet nije ni bio obavešten o tim izmenama, dok nisu došle pred poslanike, što dovoljno govori o ulozi saveta. Kada se glasalo o Zakonu o zaposlenima u javnim službama, Socijalno ekonomski savet je dao negativno mišljenje o predlogu zakona, a on je ipak usvojen bez izmena. Sve to pokazuje jedan otklon države prema tome.

Osim toga, država je 2014. godine zakonom ukinula sve kolektivne ugovore, bez obzira da li su bili u skladu sa zakonom ili ne. To je jedinstven slučaj u istoriji radnog prava u svetu. To je bio ogroman udarac socijalnom dijalogu.

Dodatni problem za socijalni dijalog je to što je država uglavom na strani poslodavaca. S druge strane, radnici koji rade povremene poslove ili su zaposleni preko agencija, nisu u fokusu sindikata, jer ne mogu da budu njihovi članovi. Tako da se o njima, čija su prava najugroženija, na sednicama socijalno-ekonomskog saveta praktično i ne govori.

Izvor: Al Jazeera

02.09.2018 · MARIO_RELJANOVIĆ_PRAVA_RADNIKA_ZAKON_O_RADU