SRBIJA / ŽIVOTI GRAĐEVINACA U TEMELJIMA KAPITALIZMA STAV • MAŠINA


07.10.2018
Pre nekoliko dana, građevinski radnik T.N. je poginuo na gradilištu u centru Beograda kada se na njega obrušio zid nekadašnje ambasade SAD. Preminuli radnik nije bio prijavljen a sa svojim kolegama je radio na izgradnji luksuznog stambenog kompleksa „Kneza Miloša Residence“ čiji je investitor izraelska kompanija KMR development.

Kako je zvaničnicima bilo bitnije da sačuvaju interese investitora cela priča je brzo postala reklama za skupe kvadrate u centru glavnog grada. Političari će poginulog radnika brzo zaboraviti, a to što je radio na crno kako deluje nije nešto o čemu bi ni vlast ni investitor trebalo da brinu – izgleda da je i to lična odgovornost nesrećnog čoveka.

Poražavajuća statistika

Prema određenim procenama u Srbiji četiristo hiljada do milion ljudi radi na crno, odnosno svaki treći radnik/ca. Time se gubi pravo na zdravstvenu i socijalnu zaštitu, godišnji odmor ali i redovnu isplatu plata.

Najčešće su u pitanju ljudi koji imaju srednju stručnu spremu i koji po više godina ne mogu da se izvuku iz začaranog kruga siromaštva i rada na crno. Što se tiče starosne strukture, najviše je mladih, koji su tek izašli na tržište radne snage, i starijih od četrdeset godina, koji su tokom tranzicije izgubili posao pa im je izuzetno teško da pronađu novi, gde bi bili prijavljeni. Najviše zaposlenih na crno ima u građevinarstvu, sezonskim poslovima u poljoprivredi i ugostiteljskoj, trgovinskoj i zanatskoj delatnosti.

Posebno je problematično što u celoj Srbiji trenutno radi svega dvesta četrdeset sedam inspektora za rad koji su tokom 2017. godine otkrili nešto više od dvadeset hiljada slučajeva rada na crno.1 Ukoliko imamo u vidu koliki je procenjeni broj radnika na crno, opravdano možemo postaviti pitanje: koliko je država iskrena u svojoj borbi protiv rada na crno? Ovoliki broj inspektora nije dovoljan da vrši efektivnu kontrolu, čime je poslodavcima olakšano zapošljavanje na crno.

S druge strane poslodavci imaju interes da je što više radnika na crno. Ljude koji nemaju ugovor lakše je ucenjivati malim platama i pretiti im otkazima. Osim toga, na ovaj način izbegavaju obavezno plaćanje zdravstvenog i socijalnog osiguranja za radnike, pa umesto da taj novac bude iskorišćen za socijalnu zaštitu radnika, završava u džepovima već dovoljno bogatih poslodavaca.

Luka Petrović

 

Kalvarija

Pre sedam godina (29. septembra 2011.) četvorica građevinskih radnika su izgubila život kada se na njih obrušila zemlja prilikom postavljanja potpornog zida koji je istu tu zemlju trebao da zadrži.

Nikola Knežević (24), Vladimir Vasić (27), Milan Brajenović (60) i najmlađi među njima koji je na gradilištu menjao svog oca – Dušan Kadrijević (18) su bili radnici koji su radili na crno na gradilištu čiji je investitor bio Grad Beograd.

Ovi ljudi su radili na sanaciji klizišta na brdu Kalvarija u Zemunu koje je ugrožavalo vrtić „Flora“ i nekoliko porodičnih kuća u tom naselju. Grad Beograd, odnosno Sektor za dečiju zaštitu je kao investitor angažovao preduzeće „Grading SS“ koji je pak angažovalo podizvođača firmu „Tehnomenadžer“.

Stručnjaci geološkog instituta kao i inžinjeri CIP-a koji su bili nadzorni organ su upozorili nadležne da je izvođač svojim nemarom pogoršavao situaciju sa klizištem koje je trebao da sanira. Međutim, radovi su nastavljeni – tone zemlje su zatrpale žive ljude – mrtve su ih izvukli spasioci.

Gradski i državni oci su pozivali na kažnjavanje odgovornih, u Beogradu je proglašen dan žalosti.

Sudski postupak je pokrenut, međutim iako su vlasnik firme „Tehnomenadžer“ Mileta Svetozarević i direktor firme „Grading SS“ Stevan Stevanović, bili osuđeni četiri godine, odnosno šest meseci zatvora, Apelacioni sud je 2017. ovu presudu poništio – niko nije kriv!

Kako su mediji tada izveštavali među prvima na mesto nesreće su stigli neki od ljudi koji kroje sudbinu mnogim radnicima i radnicama i danas.

Dragan Đilas, tada gradonačelnik Beograda (investitor radova) je uspešno nastavio svoju biznis i političku karijeru, pratio ga je tadašnji predsednik gradske Skupštine Aleksandar Antić koji je sada ministar energetike i rudarstva. Rasim Ljajić tadašnji ministar rada i socijalne politike nastavlja svoje večno ministrovanje, a sada je i potpredsednik vlade. Stigao je brzo i Ivica Dačić, tada ministar policije koji je nakon toga bio i premijer i ministar i prvi potpredsednik vlade …

Sindikat radnika građevinarstva i industrije građevinskog materijala Srbije je tada izneo stav koji i danas potpuno tačno opisuje opasnost koja se nadvija nad glavama građevinaca:

Život, kao neprikosnoveno blago i najveću vrednost, još jednom je potisnula neodgovornost i nezajažljiva glad za profitom i sticanjem materijalnih vrednosti novokomponovane plejade preduzetnika koji se prema životima građevinskih radnika odnose kao prema potrošnoj robi.

Vrtić „Flora“ je i dalje zatvoren, a mesto odrona i prostor iznad klizišta su popunile komercijalne stambene zgrade.

Marko Miletić

 

Senke će radnika hodati po Beogradu, pohoditi skajlajnove, plašiti vlasnike

Ako ste imali tu (ne)sreću da imate fejsbuk profil poslednjih nedelja ste sigurno zapazili online reklamu koja nudi kupovinu stambenog i/ili poslovnog prostora na mestu nekadašnje američke ambasade u ulici Kneza Miloša. Reklama je gotovo sigurno bila propraćena kompjuterskom simulacijom budućeg ekskluzivnog objekta ali i upozorenjem da se radi o „plaćenom sadržaju“. Ni upozorenja, ni plaćenog socijalnog, ni zdravstvenog, ni ugovora o radu a možda ni zaštitne opreme nije imao radnik T.N. koji je baš na tom gradilištu poginuo kada se na njega sručio čitav jedan betonski zid. Činjenica da je radnik poginuo na samo nekoliko stotina metara od gradske skupštine i samo pedesetak od vlade republike Srbije – dodaje so na ranu ali u isto vreme daje i preciznu informaciju o tome koja su radnici po redu rupa na svirali vlade republike Srbije. Moć vlade republike Srbije, sumirajmo za trenutak, potpuno vlada poljem medija, javnom sferom, opozicija ni da zucne, na izborima se dobijaju stotine procenata; ali uprkos neviđenoj hegemoniji i koncentraciji moći, ispod nosa te iste vlade Republike Srbije gine radnik koji je radio bez ugovora pa njegovo je raskomadano telo pre par dana upropastilo dražesni pogled sa prozora premijerkinog kabineta.

Telo je uklonjeno, sa premijerkinog prozora sada pogled može neuznemireno da puca do Beograda na vodi ali ukoliko se premijerka (ali i predsednik) odvaže (mada znamo da neće i ne smeju) pa bace pogled malo dalje, dobaciće on i do obešenog tela radnika Goše, do tela četiri radnika koji su u Zemunu poginuli pre sedam godine za čiju su smrt njihovi poslodavci oslobođeni odgovornosti, i sve tako do čitave armije radnika i radnica koji rade po dvanaest ili čak šestnaest sati dnevno za minimalac ili manje od minimalca, bez ugovora, bez ikakve zaštite, bez ikakve nade da će im pomoći bilo koja institucija, makar to bila vlada Srbije udaljena na pljuvomet.

Ali sem činjenice da premijerka čitavih nekoliko sati nije mogla da gleda kroz prozor, izgleda da ovaj događaj nije previše uznemirio niti zvaničnike grada ni republike a ni medije: na mesto nesreće su došli samo gradonačelnik Beograda i gradski menadžer i – potpuno neadekvatno trenutku – prosuli standardne baljezgarije o Beogradu-gradilištu. Ali posebno je bljutava, bezobrazna i kriminalna bila upravo izjava Gorana Vesića. Kako javni servis prenosi Vesić je rekao da su na pomenutom gradilištu radili „ozbiljni investitori“ i da su oni imali sve potrebne dozvole. Prema Vesiću, dakle, to što na gradilištu rade neprijavljeni radnici koji rukama podupiru zid koji se ruši investitora ne čini neozbiljnim.

Premijerka i predsednik se, koliko znamo nisu izjašnjavali povodom ovog slučaja jer su po svemu sudeći radničke smrti postale normalizovane. Toliko normalizovane da su na prvoj režimskoj televiziji – TV pink – na dnevniku morali da podsete na radnikov patriotski angažman tokom rata 1999. godine ne bi li dostigli uobičajeni nivo patosa na kojem ovo đubre od medija decenijama prazitira. Zadubite li se, međutim, postaje jasno da li je utvara patriotizma dozvana ne samo da bi se prilog o smrti radnika podupro već ukorenjenim nacionalizmom već i da bi se pod tepih gurnula činjenica da radnici u Srbiji po pravilu rade u potpuno neadekvatnim i opasnim uslovima a da se za to vreme odgovorne institucije i politička elita uvlače „investitorima“, „preduzetnicima“ i ostalim tranzicionim secikesama. U svakom slučaju, u pitanju je klasičan demagoški manevr: kad se silom prilika u fokusu pažnje nađu radnički životi i egzistencije, pod nos vam se guraju patriotizam i nacija.

Ali mnogo bitnije: ovaj je manevar ekstremno režimske televizije prekrio činjenicu da postoji direktna linija odgovornosti za smrt radnika T.N. koja vodi sve do prvog ideologa deregulacije – Aleksandra Vučića koji sve nas potajno i otvoreno mrzi jer nismo dovoljno orni da radimo, radimo i na poslu ginemo. Na kraju krajeva, nije li jedan od argumenata za donošenje zakona o radu 2014. godine bilo upravo to da se on mora „razlabaviti“ ne bi li se poslodavci privoleli da radnike počnu prijavljivati? Utoliko, poginuli radnik bez ugovora o radu, zastitne opreme i obuke bio je samo politika vlade republike Srbije i njenog prvog demagoga – Aleksandra Vučića – nastavljena drugim sredstvima.

Ali jedna stvar je sasvim jasna – smrt radnika T.N. je podsetila da su u temelje i zidove grada i društva zazidani radnički životi a ne životi vlasnika stambenih i poslovnih prostora, investitora i poslodavaca; da su radnici gradove podigli; da će senke radnika hodati po Beogradu na vodi, lupati po tržnim centrima i poslovnim prostorima, plašiti gospodu sve dok ne dođe nova ‘45. a tada će već neko morati da plati račun za izgubljene radničke živote.

 

 

07.10.2018 · SRBIJA / EKONOMIJA / INVESTICIJE