SRBIJA / PANČIĆ: NOVOSADSKI ULIČNI 'PREVOD' POLITIČKOG GOVORA MRŽNJE/ TEOFIL PANČIĆ


10.10.2018
Piše: Teofil Pančić (Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Pre neko veče, u širem centru Novog Sada pretučena su dvojica mladića. Napala ih je grupa od četiri ili pet vršnjaka. Napadači i žrtve nisu se međusobno poznavali, i nisu bili u bilo kakvom sukobu od ranije. Na žalost, i takve stvari se dešavaju na noćnim gradskim ulicama bilo gde, i bila bi to, u „najboljem“ slučaju, samo sitna vest sa dna novinske crne hronike da nema izvesnih, recimo, „specifičnih okolnosti“. Žrtve napada su mladići albanske nacionalnosti sa Kosova. Napad je usledio neposredno nakon što se jedan od njih onom drugom na ulici glasno obratio na albanskom jeziku. Sve upućuje na tu činjenicu kao „motiv“ napada, jer nijednog drugog motiva nije moglo biti.

Predstavnici lokalne vlasti i drugi vladajući „faktori“ reagovali su gromkom osudom tog nasilja, a osumnjičeni za napad su identifikovani i privedeni. To je svakako pohvalno. Ali, to i dalje ne objašnjava sam napad, to jest, njegove dublje uzroke, društvene okolnosti koje su ga omogućile, učinile verovatnim, „legitimizovale“ ga. Ali, kako takvo nasilje može biti „legitimno“ ako je nedvosmisleno osuđeno od onih koji predstavljaju većinsku političku volju građana? Tu već imamo posla s nečim što bismo mogi nazvati razlikom između manifestnog i sadržinskog u politici i u javnom životu.

U Srbiji je, kao i u drugim zemljama regiona, već decenijama na vlasti – uz kraće ili duže, ali nikada radikalne prekide – najproblematičniji sloj političkih elita, onaj koji je svu svoju energiju uložio u raspirivanje etničkih netrpeljivosti, ideološku i nacionalističku agresiju (tokom devedesetih ostvarivanu na najdrastičniji način, ratnim i vojnim sredstvima, nakon njih kroz samo prividno ili prisilno mirnodopske tehnike raspirivanja netrpeljivosti i predrasuda prema svakoj ideološkoj, svetonazornoj, seksualnoj, verskoj ili nacionlnoj „drugosti“) i koji je presudno doprineo preoblikovanju javne svesti u pravcu, najblaže rečeno, razumevanja i tolerancije za aktove nasilja prema „drugačijima“, ako ništa drugo kroz dežurnu samopravdavajuću floskulu: „a šta su oni nama radili“?

Kada vodite politiku koja prirodno uzrokuje ili povećava šanse za netrpeljivost i nasilje, onda je ili plitkoumno ili licemerno i cinično javno se vajkati nad posledicama, „osuđivati“ ih zgroženo, kao da vi s njima nemate baš ništa, kao da su one nastale sasvim nepovezane s vašom političkom aktivnošću, ili čak direktno protivno njoj. Međutim, dominantni javni govor u neoradikalskoj i neomiloševićevskoj Srbiji do pucanja je obremenjen simboličkim nasiljem, bahatošću, permanentnom „lutajućom pretnjom“; fokusirana je, u tom smislu, na „spoljni faktor“ koliko i na „unutrašnjeg neprijatelja“, te na susedne države i narode s kojima Srbija ima ovakve ili onakve „neraščišene račune“. Kada je Kosovo u pitanju, odavno se potencira ugroženost i nebezbednost Srba; nije problem što se o njoj govori, nego što se ona uopštava i apsolutizuje, čime se prirodno od većinskih Albanaca stvara propagandna slika jedinstvenog bloka zlikovaca koji ništa drugo u životu ne radi nego samo gleda kako bi mogao da naudi nekom Srbinu.

To je atmosfera u kojoj odrastaju i socijalizuju se i novosadski mladići. To je jezik koji uče možda i kod kuće, a svakako preko dominantnih medija, to je jezik koji preovlađuje u javnoj komunikaciji. Kako se onda čuditi i zgražavati ako iz toga izvuku zaključak da je svaki, recimo, Albanac njihov neprijatelj, i da se s njim treba obračunati bar tamo gde im je dostupan, pa makar to bile i ulice Novog Sada, grada koji je ne tako davno bio na daleko poznat primer opuštenosti, fleksibilnosti, neagresije, sve u svemu „normalnosti“ u svakodnevici jedne multinacionalne i multikonfesionalne sredine?

Ništa od ovoga ne opravdava napadače: odrasli su ljudi, moraju da snose posledice svojih činova. Ali, objašnjenje nije isto što i opravdanje. A objašnjenje same zamislivosti, pa onda i izvedivosti njihovog čina mnogo je starije, šire i veće od njih. Društvene okolnosti u kojima je takav čin moguć stvorili su i održavaju ih i dalje upravo oni koji su se nad njim ritualno, pred kamerama zgrozili, a počinioci nisu neki neznani bastardi, nego upravo njihova deca. Ne biološka, nego ideološka, a to je mnogo važnije.

Decenijama se u ovom delu sveta marljivo radi na tome da se na „druge“ i ne gleda kao na autonomne ličnosti, nego na puke predstavnike kolektiviteta

Utoliko, možda bi trebalo relativizovati suvoparnu tvrdnju iz policijskog rečnika kako napadači i žrtve nisu bili u sukobu od ranije, jer se nisu ni poznavali. U redu, nisu bili u sukobu „lično“, ali decenijama se u ovom delu sveta marljivo radi na tome da se na „druge“ i ne gleda kao na autonomne ličnosti, nego na puke predstavnike kolektiviteta, bilo „prijateljskih“ ili „neprijateljskih“. Pa je onda moguće i da u nepoznatom čoveku koji ti ništa nije učinio prepoznaš vlastitog neprijatelja na osnovu, recimo, jezika na kojem govori, ili kakvog drugog spoljnog svojstva i označitelja. I naposletku se neprijatno iznenadiš kada te zbog toga najbrže osude baš oni od kojih si to i naučio.

 

10.10.2018 · SRBIJA / POLITIKA