MIŠLJENJA / SFRJ KAO KOST U GRLU POVAMPIRENIM NACIONALISTIMA/ PIŠE: TOMISLAV MARKOVIĆ


11.10.2018
U Jugoslaviji nije bilo država i entiteta nastalih na genocidu, ratni zločinci nisu slavljeni kao heroji, nije bilo fašizacije društva, nije bilo masovne pljačke društvene imovine...

Nedavno je gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević izašao u javnost sa idejom da treba da se sruši Sportsko-poslovni centar "Vojvodina", poznatiji kao SPENS, da bi na tom mestu bila izgrađena manja sportska hala. Kad se struka pobunila, ne samo zato što je SPENS jedan od simbola Novog Sada, već i zato što je ovo remek-delo socijalističke arhitekture trenutno deo izložbe "Betonska utopija: Arhitektura u Jugoslaviji 1948-1980" u čuvenom Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku, Vučevićev komentar je bio jezgrovit.

"To da se neko hvali da Spens izlažu u muzeju u Njujorku kao primer socrealističke arhitekture mene nešto posebno ne čini ponosnim", izjavio je gradonačelnik vojvođanske prestonice i ostao živ.

Pa da, zašto bi neko bio ponosan na to što se spomenici arhitekture koje su gradili njegovi prethodnici izlažu u jednom od najvažnijih svetskih muzeja? Šta ima posebno u tome što o toj izložbi pišu svi vodeći svetski časopisi za arhitekturu, umetnost i dizajn kao o značajnom događaju? Jaka posla! Čim je to nastalo u socijalističkoj Jugoslaviji u kojoj su Srbi grcali pod onim zlim hrvatskim diktatorom, ne može to da valja, pa ga zato treba i srušiti.

Ta strašna Jugoslavija - prezadužena, a bez jogurta

Otprilike u isto vreme predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović u intervjuu za austrijski Kleine Zeitung požalila se na tešku torturu kroz koju su nesrećni Hrvati prolazili u SFRJ. Nisu smeli ni da kažu da su Hrvati, ako bi iskazali svoj nacionalni ponos završili bi u zatvoru, a Kolindi je teško palo odrastanje u komunizmu, pa je jedva čekala da izađe iz tog totalitarnog sistema.

Želela je da bude slobodna, da ima mogućnost da u prodavnici bira između raznih vrsta jogurta, i da ne mora vlastima da saopštava koliko će joj hleba trebati sledeće nedelje. Vaistinu, kakva strašna zemlja je bila ta SFRJ, čist horor, sreća da Kolinda više ne živi u takvoj bednoj, siromašnoj, totalitarnoj državi.

I u Srbiji se stalno slušaju slične priče. I ovde su komunistički zločinci na čelu sa srbožderom Titom sprečavali Srbe da ispolje svoja nacionalna osećanja, da budu ponosni zato što su Srbi, već su to morali decenijama da kriju, kako ne bi završili u ozloglašenim kazamatima. Zaista je bila strašna ta Jugoslavija, nisi smeo ni da kažeš da si Srbin, a kamoli da prikolješ nekog Bošnjaka, Albanca ili Hrvata.

Srećom, posle su došla srećnija vremena u kojima su narodi i narodnosti, oslobođeni pritiska totalitarne komunističke čizme, mogli da slobodno daju na volju svojim najnižim ubilačkim i pljačkaškim instinktima.

Krajem septembra mediji su nas obavestili i da nam se crno piše, jer su Titovi dugovi stigli na naplatu. Došlo vreme da se plati ceh udobnog i bezbrižnog života u socijalizmu, kažu mediji, te kredite su komunistički funkcioneri ionako uzimali samo da bi upropastili buduće generacije, svoju decu i unuke.

Pokret obnove Kraljevine Srbije (POKS) izašao je sa predlogom da ne treba da plaćaju svi građani, već oni koji su ih trošili.

"Logično je da kredit treba da vraćaju generacije koje su kako tvrde, imale 'lep i lagodan život' ne razmišljajući o tome ko će da plati cenu takvog njihovog života, a to mogu da budu samo njihova deca i unuci, što se danas i događa", mudro zbori Žika Gojković, poslanik POKS-a.

Kome je bilo najgore u SFRJ

To što je cela Jugoslavija bila manje zadužena nego što su to danas Srbija ili Hrvatska pojedinačno, izgleda da nikome ne smeta, pogotovo kad treba osuti drvlje i kamenje na zle komuniste koji su samo gledali kako da unište potomstvo. A teško da su oni koji su uzimali kredite, kao i čitav svet u to vreme, računali na to da će njihovi naslednici, umesto da razvijaju privredu i usput otplaćuju dugove, dohvatiti oružje i razvaliti Jugoslaviju. Ratovi devedesetih se retko pominju u ovim pričama o kreditima i zaduživanju, nekako se našim revizionistima i antikomunistima ne uklapaju u koncept po kom su za sva zla krivi isključivo Tito i SKJ.

Nacionalistima iz naših državica nije dovoljno što su ubili Jugoslaviju, što su je uništili u krvi i ognju, već je i tako mrtvu cipelare i satanizuju. Čega smo se sve naslušali u ovih 30 godina nacionalističke kontrarevolucije, kakvih je tu sve paranormalnih priča bilo o SFRJ, kakvih sve zlokobnih izmišljotina i zlonamernih difamacija počivše nam države – to ni u oveću biblioteku ne bi moglo da se smesti. Što je najgore, nove generacije odrastaju sa tim lažnim narativima o Jugoslaviji, u atmosferi u kojoj su reči "Jugosloven" i "jugonostalgičar" postale najgore psovke, u uverenju da je SFRJ bila tamnica naroda koji su u njoj više robijali nego živeli.

Grme nacionalističke vedete kako je jugoslovenstvo bilo najveća srpska zabluda, a hrvatski parnjaci im odgovaraju, kao eho, da je najveći diktator Josip Broz Tito zatrovao hrvatski narod idejom jugoslavenstva, pa nikako da se izleče od te opake, zarazne ideologije. A onda im mitropolit Amfilohije uzvraća lelekom da je brozomora bila nаjopаkija bolesti kojа je hаrаlа i još uvek hаrа Crnom Gorom. Takmičenje u popularnoj sportskoj disciplini "Kome je bilo najgore u SFRJ" i dalje ima neizvestan ishod. Kandidata je mnogo, svakome je njegova muka najteža, što je fiktivnija – to je veća.

Ulaganje u obrazovanje naroda

A kakva je zaista bila ta ozloglašena Jugoslavija? I kako to uopšte saznati? Da li treba verovati na reč onima čija sećanja na pokojnu državu nisu tako negativna? Da li se uopšte može verovati tim jugonostalgičarima i sličnim anacionalnim elementima koji sve čine samo da bi upropastili naše savršene nacionalne državice? Takvima ništa nije teško, pa čak ni da lažiraju svoje uspomene, samo da bi podrili ovo blagostanje u kom živimo otkad smo srušili bezbožni komunizam.

Bolje je ipak da se oslonimo na gole činjenice i verodostojne podatke. A njih možemo pronaći u raznim knjigama, recimo u knjizi Istorija Jugoslavije u 20. veku koju je napisala nemačka istoričarka Mari-Žanin Čalić, profesorka istorije Istočne i Jugoistočne Evrope na Univerzitetu "Ludvig Maksimilijan" u Minhenu.

"Nikada ranije država nije toliko ulagala u obrazovanje naroda kao posle 1945. Na prvom mestu bila je borba protiv nepismenosti na selu, zdravstveno prosvećivanje, uvođenje obaveznog osnovnog školovanja, kao i izgradnja narodnih univerziteta, biblioteka i kulturnih organizacija", piše Čalić. I to je vrlo brzo dalo rezultate. Krajem Drugog svetskog rata polovina stanovništva je bila nepismena, da bi taj broj do 1961. opao na manje od 20 posto. U Jugoslaviji je 1945. bilo samo tri univerziteta i dve visoke škole. Trideset godina kasnije bilo ih je 158.

Po broju studenata SFRJ je bila na četvrtom mestu u Evropi, iza Švedske, Holandije i SSSR-a. Između 1945. i 1960. broj visokoobrazovanih porastao je deset puta, na 500.000 ljudi. Zabeležen je podatak da je šezdesetih godina 381 državni muzej posetilo osam miliona Jugoslovena, a oko 4,3 miliona gledalaca je išlo u pozorište. O tiražima knjiga da i ne govorim, metodom slučajnog uzorka uzimam sa police par primeraka: izdanja iz edicije "Reč i misao" – 20.000 primeraka, poezija Zbignjeva Herberta – 10.000.

Mi nismo više ničiji siromašni rođaci

Da vidimo kako je tekao privredni razvoj u zemlji bez jogurta i sa ograničenom količinom hleba po ustima stanovnika. Između 1953. i 1960. industrijska proizvodnja rasla je u proseku za 13,83 posto godišnje. Tih osam godina SFRJ je držala svetski rekord, bila je čak i ispred Japana. Šezdesetih godina godišnji rast je iznosio 8,2 posto, što je za naše današnje državice nedostižni san. Industrijalizacija zaostale agrarne zemlje dovela je do velikih migracija stanovništva, do urbanizacije i rasta gradova. Između 1945. i 1970. iz sela u grad preselilo se oko 5,5 miliona stanovnika, od toga polovina tokom šezdesetih, čime je stanovništvo gradova udvostručeno.

Država je gradila desetine hiljada stanova godišnje, neprebrojne škole i obdaništa, bolnice, domove zdravlja, pruge i autoputeve, sve ono što je bilo neophodno za normalan život Jugoslovena. "Privredno čudo", kako kaže Čalić, nije dolazilo od kredita, već je "najveći deo kapitala stvoren unutar domaće privrede". Otuda i zaključak: "Nikada ranije država nije toliko ulagala u industriju, elektrifikaciju i infrastrukturu". Zanimljivo je videti podatak da je sedamdesetih godina, u vreme ozloglašenih zaduživanja, privredni rast iznosio osam posto godišnje, o čemu danas – u vreme mnogo većeg zaduživanja – naša politička rukovodstva ne mogu čak ni da sanjaju. Stvaranje Pokreta nesvrstanih donelo je Jugoslaviji, osim međunarodnog ugleda, i otvaranje vanevropskih tržišta, pa je izvoz industrije oružja, brodogradnje i građevinske industrije u zemlje Trećeg sveta donosio godišnje 1,5 milijardi dolara.

Šezdesetih godina Jugosloveni su imali više novca nego ikada ranije u svojoj istoriji, od doseljavanja Slovena na Balkan. Realni prihodi su između 1950. i 1965. porasli za 80 posto. Smanjivala se razlika između bogate Evrope i siromašne Jugoslavije, bruto društveni proizvod je u SR Nemačkoj, Engleskoj i Francuskoj 1955. godine bio 4-5 puta veći nego u Jugoslaviji, da bi već 1965. samo tri puta, a do kraja sedamdesetih je ta razlika još više smanjena. "To je bilo izuzetno značajno, kako praktično tako i psihološki: nije se više živelo u evropskom svratištu za siromašne". Ovo bi trebalo da pročitaju svi današnji lideri koji na sav glas trube o nacionalnom dostojanstvu, dok im većina stanovnika jedva sastavlja kraj s krajem. A mogli bi da se podsete i jedne rečenice Oskara Daviča iz tog doba: "Mi nismo više ničiji siromašni rođaci".

Modernizacija i emancipacija

"Privredno čudo, veće intelektualne slobode i međunarodna razmena omogućili su zadivljujući procvat umetnosti, kulture i potrošnje, i otvorili velikom delu stanovništva do tada nepojmljive životne mogućnosti", piše Mari-Žanin Čalić, i nastavlja: "Kritička samorefleksija, želja za promenom i ostvarenjem pretvorila se od elitne u masovnu pojavu". Došlo je do ogromnih promena i u tradicionalno zaparloženom seoskom životu: "Škole, zadruge, sportska društva, kulturne ustanove, administracija i zdravstvo prodrli su na selo, gde je nestala ranija društvenokulturna i ekonomska samodovoljnost". Radikalne društvene i ekonomske promene uticale su na promenu načina razmišljanja: "Jedna od najdalekosežnijih promena bila je to što su ljudi čak i u najvećim zabitima počeli kritički da sagledavaju svoje životne prilike. Teški uslovi i zaostalost nisu više prihvatani kao sudbina".

Emancipacija i oslobođenje žena možda je jedno od najvećih dostignuća socijalističke Jugoslavije. Ustav iz 1946. po prvi put je garantovao ravnopravnost polova. Obavezna osnovna škola važila je i za devojčice, a žene su najzad mogle da nasleđuju imovinu i da budu birane na političke funkcije. Pre Drugog svetskog rata čak dve trećine žena je bilo nepismeno, sada je taj procenat pao na jednu četvrtinu. Trećina studenata i zaposlenih sada su činile žene. Žene su po prvi put dobile pravo glasa i pravo da zarađuju jednako kao muškarci, patrijarhatu je zadan smrtni udarac. Liberalizovani su zakoni o porodici, pa su pravno izjednačena bračna i vanbračna deca, abortus je dozvoljen, a Ustavom iz 1974. planirano roditeljstvo je postalo zagarantovano ljudsko pravo. Opšti napredak odrazio se i na dužinu života, pa je prosečan životni vek sa 51 godine (1948) porastao na 70 godina (1981).

Neupokojeni duh socijalističke Jugoslavije

Modernizacija, industrijalizacija, urbanizacija, suzbijanje nacionalizma, ideologija bratstva i jedinstva, ograničavanje pogubnog verskog uticaja, velika socijalna prohodnost, emancipacija potlačenih slojeva, samoupravljanje, radnička odmarališta, kulturni procvat, prosvećivanje, obrazovanje, negovanje antifašističkih tradicija, nezapamćeni porast standarda i potrošnje, ostvarena radnička prava, ravnopravnost žena, osećanje sigurnosti, minijaturna stopa kriminala, osećanje pripadnosti svetu – samo su neka od dostignuća Titove Jugoslavije.

Mrzitelji Jugoslavije usredsrediće se, naravno, na ono čega u toj zemlji nije bilo, ali će zaboraviti mnogo toga da spomenu. Na primer, nije bilo država i entiteta nastalih na genocidu, ratni zločinci nisu slavljeni kao heroji, nije bilo fašizacije društva, nije bilo masovne pljačke društvene imovine, nije bilo prezira prema radnim ljudima, nije bilo neplaćenog prekovremenog rada, nije bilo najveće socijalne nejednakosti u Evropi, nije bilo obračuna mafijaških bandi po ulicama naših gradova, nije bilo sluganskog odnosa prema velikim silama, nije bilo stida zbog pobede u Drugom svetskom ratu, četnici i ustaše nisu bili patriote nego koljači, nije bilo spomenika masovnim ubicama, nije bilo sveprisutnog nacionalističkog ludila od kojeg ne može da se diše. I ništa od toga nam nije nedostajalo.

Mogu pomahnitali, besramni nacionalisti da ruže i blate Jugoslaviju koliko god hoće, mogu da lažu i izmišljaju do mile volje – to će uvek biti uzaludna rabota. SFRJ će im uvek biti kost u grlu, nastaviće da ih posećuje kao nečista savest i neupokojeni duh. Mogu naši nacionalistički lideri da nam obećavaju bolju budućnost, napredak i prosperitet do mile volje, svi znamo da je to gola laž. Jer na pitanje "Kada će nam biti bolje?" jedini tačan odgovor glasi: "Već nam je bilo bolje". Dok smo živeli u državi koju su nam povampireni nacionalisti razorili, opustošili i raskomadali, pokušavajući usput da nam zatru i svako sećanje na nju.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

 

Izvor: Al Jazeera

11.10.2018 · MIŠLJENJE / SFRJ / JUGOSLAVIJA / KOMUNISTI / ZAPADNI_BALKAN / JOSIP_BROZ_TITO / NESVRSTANI / OBRAZOVANJE / RADNICI / PRAVA_RADNIKA / FAŠIZAM / TOMISLAV_MARKOVIĆ /