SRBIJA / SRBIJA U ZAPEĆKU U PARIZU: ODREKLA SE ANTIFAŠIZMA I KRILA RATNE ZLOČINCE / PIŠE: DRAGAN BANJAC


15.11.2018
Srbija je pozvana na skup u Parizu, a mjesto joj je određeno u šaragama. Za to se borila, naročito, posljednjih nekoliko decenija.

 

Slaba su mi iskustva sa fotografisanjem i rasporedom po značaju. Dok sam igrao fudbal, pred mečeve smo se postrojavali tako što su u prvom redu s leva stajali kapiten, do njega golman i odbrambeni igrači.

Navalna petorka bi čučnula i stajao bih sasim levo, što je desno ako se gleda fotos. Nešto ranije, kao osnovci išli smo kod Tita i neko je trebalo da preda poklon tom velikom čoveku. Jedna drugarica se toliko trudila da njoj pripadne čast, i fotkanje. Ona je bila ta, ali pola veka kasnije ova lepojka je priznala da odavno ne čuva crno-belu "sliku" s kojom se dugo dičila.

Za relativno novijeg vakta pamtim važne političke skupove u Centru Sava gde su "face" na fotografijama, stajale na nekoliko stepenika poređane prema "molekularnoj težini", a organizator je, radi prepoznavanja davao i oivičene likove sa brojevima.

Dvadesetpetog maja prošle godine, na sastanku šefova država i vlada zemalja članica NATO, američki predsednik Donald Tramp izgurao je sa centralne pozicije crnogorskog premijera Duška Markovića (koji je tada bio u svojstvu predstavnika zemlje-posmatrača) kako bi se on namestio do prvog čoveka Severnoatlanstkog saveza Jensa Stoltenberga. Komentari su bili različiti, od toga da gaf američkog predsednika valja pisati u raskalašne do toga da Crnogorac nije trebalo da se trpa u prvi red kao da je predstavnik velike zemlje, a ne "silesije" od samo šestopedeset hiljada duša.

Sad, odjednom, Srbi ne vole ni Francusku

Volimo Francusku kao što je ona nas volela 1914-1918, uklesano je na Spomeniku zahvalnosti ovoj zemlji na ulazu u kalemegdanski park, rad vajara Ivana Meštrovića, podignut još 1933. godine. Do raspada Jugoslavije, najviše zahvaljujući Srbiji i njenim rukovodstvima lagano se topila i ljubav Srbije prema Francuskoj.

Recimo da je prijateljstvo, kako kaže Milovan Danojlić (Muka duhu) začeto tokom "medenog meseca" u Prvom svetskom ratu, zamrlo iz više razloga. Profesor Mišel Oben, svojevremeno šef jugoslavistike na Sorboni, u časopisu L'Aventure Humainekao prvi navodi da se Srbija utopila i izgubila "u jednom širem državnom okviru". Njoj je u jednom periodu zbog toga bilo možda i tesno i teško, ali Francuzi, kao i većina spoljnih posmatrača uočavaju jedino taj okvir i srpsku posebnost u njemu ne primećuju.

Na udaljavanje je svakako uticao i "izbor" društvenih sistema nakon Drugog svetskog rata. Srbija i Francuska su krenule suprotnim pravcima (različitim vizijama) ka budućnosti. Kada je Peta Republika imala muka sa Alžirom, država u čijem sastavu je bila i Srbija nije za nju imala razumevanja. Naprotiv, pomagala je alžirske ustanike a zaplenjeni brod koji je prevozio oružje pobunjenicima(!) nosio je ime - Srbija!

Srpski kafanski mislioci, salonski stratezi i, među njima najbrojniji, tupavi politikanti, verovali su godinama da je u njihovoj zemlji idealno rešeno nacionalno pitanje i u to su ubeđivali svet. Ako govorimo o Kosovu treba podsetiti da je "negde u prošlosti" oteto od Albanije.

Ono što srpski potupavi politikanti nisu ozbiljno shvatali pred raspad bivše zjedničke zemlje, Francuska je držala do jugoslovenskog integriteta i očekivala da se ne krše prava građana, naročito prava manjina, a Srbija je najpre taj plot srušila. Uostalom, svet nas i danas povremeno podseća da smo sami smislili pravo na samoopredeljenje do otcepljenja... A što tiče Francuske neki natpis na kalemegdanskom spomeniku tumače i: volimo Francusku onako kako ona nas nikad nije volela, kako nas je mogla voleti i posebno kako bismo voleli da nas je volela...

Mitovi i iracionalne magle

Srbi su očito zatrpani naslagama mitova i legendi koje su sami pleli oko rešenja i zavetnih poruka Kosovskog boja, a jedna im je i danas posebno mila, priča koja Srbima posebno godi. Navodno je pariska katedrala Notre-Dame na sva zvona objavila srpsku pobedu nad Agarjanima.

Danojlić navodi da su se i na Vidovdan 1989. godine Srbi okupili ispred ove katedrale. Čuli su se i magnetofonski snimci zvonjave prethodno snimljene za ovu priliku. Danojlić je to, kaže, gledao poizdalje, razmišljajući da bi im trebalo održati predavanje o skromnosti, o potrebi poštovanja drugih i drukčijih, o tome da bahatost i pakost jedino vode usamljeništvu. Ipak, i tim "francuskim Srbima" tada je bilo važnije zadovoljenje jevtine taštine od istine, smernosti, uviđavnosti i dostojanstva.

O zvonjavi Notre-Dame: Brojni izvori tvrde da je - nije bilo! Navodno je Kralj Karlo VI priredio procesiju i zahvalnost zbog pobede nad Turcima, a ne 1389, već šest godina kasnije (1395) kada su u Vlaškoj hrišćani, u kojoj je kao turski vazal poginuo Marko Kraljević, pobedili Turke.

U parisku katedralu, još verovatnije u opatiju svetog Dionisa (Saint-Denis) u okolini Pariza, stigla je vest da su negde na istoku Evrope hrišćani izvojevali važnu bitku, a crkveni službenik je zabunom u dnevnik upisao da je upriličena zvonjava zbog pobede u kojoj je stradao turski car Murat.

Zarad sopstvenog značaja Srbi su i iz ovakve omaške izvukli malo mrvica za svoju dušu, uporno za svoju nesreću tražeći i sumnjive dokaze. Oni što su im glave punili tom i sličnim zvonjavama nije bilo da objasne zašto je katedrala zamukla prilikom obeležavanja šest vekova srpskog junaštva na Kosovu.

Uostalom, o toj slavi na kosovskom polju i dalje nema valjanih zapisa. Evo citata iz Male enciklopedije u izdanju Prosvete: O samom toku bitke, o tačnijem brojnom stanju vojske, čak ni o tome ko je pobedio ne mogu se doneti konačni zaključci na osnovu dosadašnjih naučnih rezultata. Naučnih rezultata? Aferim!

"Skandal" u Parizu

Jedanaestog novembra, pre nekoliko dana, Francuska je prema tvrdnji srpskih medija ujela Srbiju za srce. Na obeležavanju sto godina od završetka Prvog svetskog rata, osim što srpski predsednik Aleksandar Vučić nije bio u sredini prvog reda, Francuska je, piše Politika, zaboravila da oda zasluženu počast Srbiji.

Politika u zapaljivom testu "Pariz više nije Grad svetlosti" u podnaslovu kaže "Crni veo preko istorije - francuska administracija 'zaboravila' da oda počast Srbiji, koja je tokom četiri godine rata izgubila 1.247.435 stanovnika i 62 procenta muške populacije".

Na početku ove kolumne se konstatuje: Zastava Kosova u crkvi Notre-Dame, raspored sedenja na centralnoj pariskoj proslavi... više liči na dan pobede u kosovskom ratu 1999.

Srbija je bila ponižena i to ne slučajno. U pragmatskom naletu interesa dnevne politike, u diplomatskim rovovima savremenosti pokopana je istorija na koju Srbija treba i dalje da bude ponosna, a franuski organizatori da se stide.

Ponovo se, konstatuje Politika, ispostavilo da je u žiži svih naših problema - Kosovo i da je njegov predsednik bio nagrađen. I da nije bio jedini iz regiona u kome, u vremenima Prvog rata, nisu postojale države čiji su sadašnji lideri počastvovani mestima koja su dobili na tribini.

Srbija u ćošku

Srpski mediji i domaća javnost su zgroženi što je predsednik Srbije smešten u ćošak, a kosovski predsednik Hašim Tači odmah iznad Angele Merkel i Vladimira Putina. Tu je problem, a ne u (ne)odavanju počasti srpskim žrtvama. Ide se toliko daleko da Politika u komentaru predlaže da se pominjani spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu "neko vreme"(?) prekrije crnim velom.

Miroslav Lazanski, "artiljerac" najstarijeg lista na Balkanu pominje kako je Beograd, pre samo nekoliko godina u vreme napada na redakciju lista Šarli Ebdo, mostove i palatu Albanija osvetlio bojama francuske zastave. Otkriva da današnja Francuska nije ona od pre sto godina.

Lazanski zna, ali prećutkuje (sprema se za diplomatiju!) da ni Srbija nije ista. Jesmo se odrekli antifašizma? Jesmo! Jesmo li čuvali ratne zločince? Jesmo! Jesmo li Željku Ražnatoviću Arkanu navukli monduru Stepe Stepanovića i natukli kapu? Jesmo. Je li taj Arkan bio predsednički kandidat? Jeste! Je li mu Slobodan Milošević bio na sahrani? Jeste! Sedi li ratni zločinac Vojislav Šešelj u Narodnoj skupštini? Sedi! Slavimo li Radovana Karadžića i Ratka Mladića i druge haške osuđenike? Slavimo! Jesmo li "terali" Kosovo iz Srbije? Jesmo! Jesmo li ubili pvog demokratskog premijera? Jesmo! Treba li još?

To što je njen predsednik, koji osam godina zavitlava ceo zapadni svet, dobio mesto u ćošku nema ni najmanje veze s nepoštovanjem ogromnih srpskih žrtava u Velikom ratu. Nije, vele, pozvan ni da među 12 svetskih lidera potpiše Međunarodnu deklaraciju o informisanju i demokratiji. Znaju oni koliko slobode imaju mediji u njegovoj zemlji.

I sam Vučić, pominjući da zna - da je svakome u Srbiji tobož knedla u grlu, rekao je da nije bilo ni mesto ni vreme da u Parizu pravi skandal. Čemu skandal, gospodine! Ipak, izvukao se, rekavši: Ili ćete da budete deo sveta ili ćete sami da se isključite.

Srbija je pozvana na skup u Parizu. Dovoljno. Mesto joj je određeno u šaragama. Za to se (iz)borila, naročito, poslednjih nekoliko decenija.

Istrajavanje na samoobmanama možda godi narodu, od toga imaju vajde i vođe, ali uvek završava neslavno i porazom.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

 

Izvor: Al Jazeera

15.11.2018 · MIŠLJENJE / SRBIJA / PARIZ / FRANCUSKA / ALEKSANDAR_VUČIĆ / PRVI_SVJETSKI_RAT / CEREMONIJA / DRAGAN_BANJAC /