EU / MIŠLJENJA / KO SU 'ČUDOVIŠTA' KOJA RAZARAJU EU / PIŠE: NENAD RADIČEVIĆ


03.02.2019
Priča o ambicioznom birokrati i moćnom evropskom parlamentarcu, obojica iz Njemačke, možda najbolje dokazuje šta olakšava urušavanje povjerenja građana u demokratiju i evropske institucije.

Nekoliko dana pred protekli Božić pod svodom Evropskog parlamenta u Strazburu dogodilo se nešto popilično neuobičajeno. Glasanje o jednoj rezoluciji zapravo je bacilo svetlo na jednu veoma simptomatičnu priču o funkcionisanju Evropske unije, zbog kojeg vodeće umerene političke struje mogu da računaju da na prestojećim evropskim izborima anti-EU snage ojačati i to, između ostalog, zbog toga kako EU vode te mainstream političke stranke.

Ubedljiva većina, 368 poslanika (71 odsto), glasala je za rezoluciju koja poziva Martina Selmayra, bivšeg šefa kabineta predsednika Evropske komisije (EK) Jean-Claude Junckera, da podnese ostavku na mesto generalnog sekretara EK, jednu od najuticajnijih funkcija u briselskoj administraciji na koju je postavljen kršenjem internih pravila EU. Za rezoluciju su glasali poslanici svih političkih grupacija, čak i 22 poslanika Evropske narodne partije (EPP) kojoj pripadaju Juncker i ostali Selmayrovi zaštitnici. Većina poslanika EPP se, doduše, uzdržala od glasanja, dok je tek nekolicina glasala protiv rezolucije, čineći uz još nekoliko poslanika drugih grupacija tek tri odsto glasova protiv. I... ništa.

Selmayr je i dalje čvrsto na operativnom čelu izvršenog tela evropske administracije koja broji 35.000 službenika, a niko od njegovih velikih šefova ne namerava da ga ubeđuje da se povuče. Ni Juncker, niti Annegret Kramp-Karenbauer, koja je nasledila nemačku kancelarku Angelu Merkel na čelu Hrišćansko-demokratske unije (CDU) čiji funkcioneri podržavaju Selmayra, iako ovaj Nemac tvrdi da nikad nije bio član ove nemačke stranke. Ni Merkel lično očigledno ne namerava da iskoristi svoj uticaj na Selmayra, ali ni njegov svojevrsni politički otac Elmar Brok, koji važi za jednog od najuticajnijih nemačkih veterana evropske politike i samog CDU. Svi ćute.

I upravo u tom ćutanju leži jedan od razloga zašto će na evropskim izborima za četiri meseca sve veći broj glasova dobiti upravo one političke struje koje za sve loše u EU optužuju „briselske birokrate koje niko nije birao“.

'Briselski Raspućin'

Priča o Selmayru relativno je malo poznata široj javnosti, ali budući da se EPP sa velikom ignorancijom odnosila prema ovom problemu, sva je prilika da će u predizbornoj kampanji mnogi Evropljani uskoro saznati koji je to nemački birokrata kojeg Juncker naziva „čudovištem iz Berlaymonta“ (zgrade u kojoj je sedište Evropske komisije), a nižerangirani evropski službenici „briselskim Raspućinom“.

Još otkad je studirao pravo u Ženevi, a doktorirao na univerzitetu u gradu Passau na jugu Nemačke, Selmayr je pokazivao veliko znanje o evropskim institucijama, ali i ogromnu ambiciju. Najpre je dve godine radio u Evropskoj centralnoj banci da bi prešao u briselsku ispostavu nemačke multinacionalne medijske korporacije Bertelsmann gde je brzo dogurao do šefa briselske kancelarije i potpredsednika Bertelsmanna zadužen za pravne poslove i odnose sa vladama. I pre nego što je 2004. prešao u Evropsku komisiju, Selmayrova karijera je bila „osuđena“ na uspeh jer se već uveliko znao sa Elmarom Brokom, koji ne samo da je evropski parlamentarac sa najdužim stažom u Evropskom parlamentu, već godinama važi za najuticajnijeg Nemca u institucijama EU.

Doduše, zlobnici bi rekli da bi Selmayr uspeo i bez Broka, imajući u vidu njegovoro poreklo. Njegov otac Gerhard Selmayr bio je uticajni pravnik u nemačkim političkim, vojnim i akademskim krugovima, a deda Josef Selmayr radio za američku CIA i potom bio utemeljivač i prvi direktor zapadnonemačke Vojne kontraobeveštajne službe.

Doduše, Brokove preporuke uspešno su Selmayru obezbeđivale brzo napredovanje u hijerarhiji unutar EK i to baš u kabinetima funkcionera iz Luksemburga. Najpre je radio za komesarku Viviane Reding. Kada je ona bila komesarka za informatičko društvo i medije, on je bio portparol tok odseka u EK, da bi posle njenog izbora za komesarku za pravdu, osnovna i građanska prava, on postao šef njenog kabineta.

'Neophodan je neko brutalan'

Selmayrove ambicije su, pak, bile veće pa je početkom 2014. uzeo neplaćeno odsustvo kako bi vodio Junckerovu kampanju unutar EPP za mesto kandidata za šefa EK. Nema potrebe reći da je Brok Selmayra preporučio Junckeru i to rečima: „Za kontrolisanje EK, neophodan ti je neko brutalan, a on je taj”. Kada je Juncker postao i zvanično kandidat EPP-a, svi su već znali da će on kao predsednik EK za šefa kabineta sigurno uzeti Selmayra. Na iznenađenje mnogih, sredinom 2014. Selmayr biva imenovan, najpre za glavnog savetnika Generalnog direktorata za ekonomske i finansijske poslove a potom za jednog od direktora Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD). Pa zašto odlazi od Junckera na poziciju u London, zapitali su se mediji. Ubrzo su shvatili trik.

Nije Selmayr nameravao da napusti Brisel, već da premosti nekoliko meseci pauze između odlaska njegove šefice Reding sa funkcije (a samim tim i njega) do Junckerovog izbora i preuzimanja mesta šefa EK. Zapravo on se samo „parkirao“ u EBRD-u dok ne dođe njegovo vreme.

Ali, tek kada je postao Junckerov šef kabineta postepeno je na videlo počela da izlazi ne samo njegova ambicioznost, već i nemilosrdnost u radu ali i moć koja prevazilazi funkciju na kojoj je. Možda najslikovitije o tome govore izjave visokih funkcionera CDU, poput aktuelnog šefa Bundestaga Wolfganga Schaeublea, koji je jednom rekao: „Da li znate razliku između Selmayr i boga? Bog zna da nije Selmayr”. Štaviše, u briselskim krugovima tvrde da je upravo Brok ubedio Angelu Merkel da ne brine oko toga da li je Junker pravi čovek za predsednika EK i to rekavši joj: „Ne brini, on (Selmayr) će sve rešiti”.

I zaista proteklih godina se nekoliko puta javnost zapitala ko je kome zapravo šef. Selmayr je bio taj koji je proteklih godina bio glavni akter političkih drama u Briselu. Uspevao je da naljuti evropske komesare, da blokira donošenje pojedinih propisa, da pregovore gurne u drugom smeru, da sebi lojalne bivše saradnike postavi na visoke pozicije, ali i da se sukobi sa predstavnicima nacionalnih vlada. Pa je tako Bugarka Kristalina Georgieva, tvrde izvori, 2016. podnela ostavku na funkciju evropske komesarke za budžet i administraciju EK, zbog Selmayrovog  „otrovnog“ uticaja na rad EK. Navodno on se poprilično mešao u njen posao i postavljanje visokih službenika EK. Osim nje, još nekoliko visokorangiranih saradnika u Junckerovoj EK je dalo ostavke, kriveći za to autoritarni stil vođenja EK.

Zamerio se i zvaničnom Londonu, koji ga je optužio da on stoji iza „curenja“ informacija do nemačkih medija, koji su prikazali britansku premijerku Theresu May kako u razgovorima oko Brexita moli Junckera za pomoć te da mu je „izgledala anksiozno, nestrpljivo i obeshrabreno. Kao žena koja nikome ne veruje, ali još nije spremna da se svega toga oslobodi“. Selmayr je sve demantovao, baš kao i Juncker, ali političke drame su se nizale, doživevši svoj vrhunac imenovanjem Selmayra na mesto generalnog sekretara EK.

Ne žele da se odreknu Selmayra

Sve je zaprepastio način na koji je on prvo imenovan za zamenika generalnog sekretara EK da bi samo nekoliko minuta kasnije dotadašnji generalni sekretar najavio odlazak u penziju, a Selmayr promptno imenovan za njegovog naslednika. Način na koji si izigrana pravila EU, a politički „teškaši“ zaštitili svog štićenika, izazvala je lavinu negodovanja i kritika. Najpre je reagovao ombudsman EU Emily O’Reilly, koja je pokrenula istragu i utvrdila da izvršno telo EU nije ispoštovalo interne procedure, čime je podrila poverenje javnosti u javne službe EU.

I dok su parlamentarci na izveštaj ombudsmana reagovali rezolucijom kojom pozivaju Selmayra na ostavku, iz EK su saopštili da ne dele mišljenje izneto u analizi ombudsmana te da su izrazili „transparetnost bez presedana“ kada su odgovarali na sve primedbe povodom Selmayrovog imenovanja. Drugim rečima, EK, Juncker ali i vladajuća nemačka CDU ne žele ni po koju cenu da se odreknu Selmayra.

Ispostavilo se da i njegov politički otac neće tek tako da ispusti uzde briselske moći, iako je prinuđen da se prvi put od 1979. godine ne kandiduje za Evropski parlament. Broka, na iznenađenje mnogih, za mesto na listi poslaničkih kandidata CDU nije izabralo partijski telo u pokrajini Severna Rajna-Vestfalija, kojoj on pripada. To je mnoge iznenadilo jer je Brok zapravo lice EU za mnoge Nemce, a za mnoge Evropljane lice Nemačke u EU. On je bio uključen u pripremu ugovora iz Maastrichta, Amsterdama, Nice i Lisbona, kojim se produbljivala EU, a zapaženu ulogu imao je i kao šef Spoljnopolitičkog odbora EP.

Pre tri sedmice, Brok je i zvanično objavio da se neće boriti da dođe na listu kandidata i da napušta EP, ali da će i dalje učestvovati u evropskim poslovima. Nije još jasno da li je na to uticalo i to što je portal Politico uveliko pripremao i samo koji dan kasnije objavio istraživanje da je ovaj veteran nemačke politike naplaćivao svaku posetu birača njegovoj kancelariji u EP naplaćivao 150 evra po osobi, dok je istovremeno mnoge troškove za posete birača namirivao iz budžeta EP. Na osnovu dobijene dokumentacije, Politico je utvrdio da je samo od četiri grupne posete u 2016. i 2017. Brok zaradio oko 18.000 evra.

Nisu glavni neprijatelji ruski botovi

Brok je i ranije bio na meti kritika što je godinama uporedo radio kao lobista medijske grupe Bertelsmann, zarađujući 5.000 mesečno, povrh svoje plate evropskog poslanika, koja mu iznosi oko 8.750 evra. Međutim, njegovim partijskim šefovima Helmutu Kohlu, Wolfgangu Schaeubleu i Angeli Merkel to očigledno nije smetalo. Što se tiče naplaćivanja poseta, Brok je izjavio da je to samo „doprinos“, jer iznos koji obezbeđuje EP nije dovoljan. Čak i da je u pitanju rupa u propisima, isuviše miriše na finansijsku mahinaciju.

I njegovi partijski šefovi, ali i konkurenti iz ostalih partije umerene desnice i levice, prećutali su ovo otkriće novinara. Naprosto bezmalo niko nije to komentarisao, jer smatraju da je Brok „legenda Evropskog parlamenta“ i da će njegovo povlačenje biti „veliko slabljenje proevropskih snaga“. I oni koji štite Selmayra koriste slične argumente. Ističu kako je on pasonirani borac za federalizovanu EU, koji može uvek da citira neki od osnivačkih ugovora EU ili da do detalja obrazloži neki zakonski predlog.

Međutim, ne može se zarad višeg cilja kriti kršenja osnovnih vrednosti i pravila EU. Ne može se samo zbog toga što neko misli da je neka ideja dobra za EU političkim mahinacijama prenebreći kakvi su zahtevi i interesi nacionalnih vlada. Ne može se zarad efikasnosti lažirati da zapravo najveću moć u EK nemaju komesari nego jedan šef kabineta. I na kraju, ne može se kršiti pravila institucija u telu koje je zapravo zaduženo da štiti duh osnivačkih ugovora EU i celokupnog evropskog prava. Pa ni po cenu što neko misli da će to doneti nešto dobro.

Baš zbog toga, ruski botovi ili anti-EU pokreti i stranke nisu glavna „čudovišta” koja razaraju EU. Ne, „čudovišta” sede u institucijama i njihovi loši postupci u mnogome slabe veru građana u demokratske procese i uništavaju njihovo poverenje, ne samo u unistitucije EU, već i u sam evropski projekat. Čišćenje sopstvenih redova trebalo bi da bude prvi zadatak umerenih političkih snaga, jer svaki njihov član koji krši evropske vrednosti zapravo direktno radi u korist anti-EU i ekstremističkim političkim snagama.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

 

03.02.2019 · MIŠLJENJE / EVROPSKA_UNIJA / EVROPSKA_KOMISIJA / NJEMAČKA / EU / EUROPARLAMENT / JEAN-CLAUDE_JUNCKER / MARTIN_SELMAYR / ELMAR_BROK / NENAD_RADIČEVIĆ /