SRBIJA / MIŠLJENJA / KAKO POBIJEDITI 'VJEČNOG VUČIĆA'? / PIŠE: BORIS VARGA


04.02.2019
Kosovo je glavni ključ dolaska i odlaska sa vlasti svih srpskih lidera - od Slobodana Miloševića do Aleksandra Vučića.

Protesti protiv Aleksandra Vučića i njegove političke garniture za dva meseca su se proširili na veće gradove Srbije. Sve izgleda baš kao pred pad Slobodana Miloševića: omasovljavanje protesta na kojima se traže ostavke, fer i slobodne izbore, borbu protiv ukorenjene korupcije, a zapadna štampa o Vučiću piše kao o novom srpskom diktatoru... Ali, da li je to zaista početak kraja najvećeg posle Miloševića savremenog srpskog vođe? Šta je alternativa i postoje li prelazna rešenja? – ova pitanja uglavnom nude otrežnjavajuće i pesimističke odgovore.

Politička praksa govori o tome da će bilo koji tranzicioni lider u bivšim socijalističkim državama sa kakvom-takvom demokratijom sigurno pasti na ulici u nekoj "šarenoj revoluciji" ukoliko pokrade izbore ili prema narodu primeni brutalno nasilje. Model protestne tehnologije paralizovanja države u slučaju nameštenih ili pokradenih izbora dobro je isproban u Srbiji, Gruziji i Ukrajini. To Vučić i predstavnici njegove Srpske napredne stranke jako dobro znaju, mada teško da će ubuduće uspeti da se uzdrže od brutalnih manipulacija na izborima, što je pokazao slučaj lokalnih izbora krajem prošle godine.

Naprednjaci znaju i za opasnost od ukrajinskog scenarija iz 2014. godine, kada je tadašnji predsednik Viktor Janukovič prema opoziciji i demonstrantima primenio nasilje i sve se završilo krvoprolićem i njegovim bekstvom. Vučić se najviše plaši ulice, o čemu svedoči i upozorenje demonstrantima ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića da se ne preti ukrajinskim Majdanom. Mada, postoji tu i prošlogodišnji jermenski scenario, takozvana "Revolucija ljubavi", u kojoj je samo pod pritiskom masovnih protesta, na kojima su učestvovali pretežno mladi, sa vlasti dobrovoljno sišao proruski premijer Serž Sargsajan. U slučaju Srbije nipošto se ne treba naivno nadati da će posle toliko čekanja da dođe na vlast sada već iskusni Vučić tek tako sam otići...

Primjer Hrvatske i Nikole Pašića 

Iako nakon prošlogodišnjeg prebijanja Borka Stefanovića i eksplozije masovnog gneva opoziciji izgleda kao da je revolucija tu, na dohvat ruke, sa smenom Vučića verovatno će se ipak morati sačekati više nego što to na prvi pogled izgleda. Talasi protesta protiv naprednjaka traju faktički od njihovog dolaska na vlast 2012. godine, a ovo je treći masovniji posle protesta protiv nelegalnog rušenja u Savamali i protiv diktature nakon predsedničkih izbora pretprošle godine.

Scenario mirne promene vlasti bio bi poželjniji za politički sistem i ekonomiju Srbije. Ako Vučić izgubi većinu na nekim od izbora i prepusti da vladajuću većinu okupi neka druga stranka, prema teoriji dveju smena, to bi bio i dokaz da je u Srbiji konačno zaživela demokratija. Kilava i nikakva, ali takva da su bivši nedemokratski akteri svesni pravila da su izbori jedina politička igra i da se posle poraza na njima vlast mora mirno predati. U tom slučaju bio bi to princip ogledala i videli bismo sve ono što se dešavalo sa odlaskom sa vlasti Demokratske stranke od 2012. godine. Znači, stranke napuštaju koaliciju i polako prelaze na stranu neke nove većine, a SNS odlazi u opoziciju.

To predviđa i prelazne nijanse, što znači da pre toga može doći do preoblikovanja sastava parlamentarne većine. Premijer ponovo može postati iznenađenje a naprednjaci za svoju koaliciju mogu pridobiti čak i ljute protivnike, koji su danas jako glasni. Primer toga je povratak Socijalističke partije Srbije na vlast: prvo 2004. godine, a onda i 2008. godine, koji sve do danas pragmatično balansiraju. Zato je dobro da u toj političkoj simbiozi uličnog otpora postoji određena distanca između građanskog društva u Srbiji koje protestuje za poboljšanje uslova života običnog čoveka, pa čak i određena vrsta pritiska demonstranata na slabu, često besprincipijelnu i nepredvidivu opoziciju.

Personalizovane liderske partije i nedostatak ideologije glavni su uzroci stalne krize partijskog sistema u Srbiji, bez obzira koja je stranka na vlasti. Od uvođenja višestranačja opstale su i jačale samo personalizovane stranke, koje imaju despotske lidere (poput Srpske radikalne stranke, ili SPS-a), slabile su one kod kojih je došlo do cepanja zbog liderskog rivalstva (najočitiji je primer Demokratske stranke), ili su zajedno sa svojim liderima potpuno nestajale sa scene (kao Ujedinjeni regioni Srbije Mlađana Dinkića).

Partijski sistem će se stabilisati tek onda kad nestane decenijski princip neprijateljstva i želje za potpunim uništenjem političkog protivnika. Podele u društvu tada bi generisale dve-tri veće stabilne stranke, kao što je to u slučaju Hrvatske. Međutim, daleko je veći problem nedostatak stranačke ideologije, odnosno njeno obesmišljavanje. Istoričarka Dubravka Stojanović to naziva zonom "večnog Vučića", sistem koji su još s kraja XIX veka smislili radikali Nikole Pašića. To je jednopartijski sistem moćnog vođe, bez ideologije, koji ide i levo i desno i na taj način usisa ceo politički prostor.

'Dani mrmota' i tolerancija Zapada

Građani protestuju protiv Vučićeve despotije, ali kao alternativu u Srbiji nemaju bolju ponudu. Ako uporedite suštinu programa najjačeg opozicionog Saveza za Srbiju sa politikom koalicije okupljene oko naprednjaka, između njih skoro da ne postoji suštinska razlika: to je populistička i nacionalistička politika, sa akcentom stavljenim na očuvanju Kosova, fokusom na nacionalno srpsko pitanje u regionu, nezavisnom međunarodnom i anti-NATO orijentacijom, dvoličnim pozivanjem na najviše evropske demokratske standarde, sa prikrivenim antizapadnim i jakim verbalnim rusofilskim osećanjima. Za razliku od SNS-a, SzS u svom programu čak ni ne pominje integraciju u Evropsku uniju. Zato svaka od tih političkih snaga računa na pojačanje od "preletača" kad se drugoj strani poljulja vlast. I to je taj momenat začaranog kruga stalnog ponavljanja političkih procesa i događaja u Srbiji, koje istoričar Milivoj Bešlin naziva "Danom mrmota".

Međutim, Vučić neće otići dok za to i spolja ne bude postojao jasan signal – njemu i opoziciji. Naprednjačka koalicija ima ogromnu podršku Zapada, posebno Nemačke, EU-a i SAD-a. Dok su Briselski pregovori oko normalizacije odnosa između Beograda i Prištine iole živi, autokratski Vučić, i pored svih kritika i grdnji, može da računa na političku podršku demokratskih država spolja. I to je stabilokratsko licemerje, koje će pre ili kasnije doći na naplatu. Slična situacija bila je i sa bivšim predsednikom Borisom Tadićem. On i njegova garnitura su mogli da ostanu barem još jedan mandat na vlasti da je pristao na zahtev nemačke kancelarke Angele Merkel za normalizacijom odnosa sa Prištinom.

Kosovo je glavni ključ dolaska i odlaska sa vlasti svih srpskih lidera - od Miloševića do Vučića. To znači da dok Vučić ispunjava zahteve Zapada, tolerisaće mu se svakojake političke avanture.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

 

04.02.2019 · MIŠLJENJE / SRBIJA / ALEKSANDAR_VUČIĆ / KOSOVO / SLOBODAN_MILOŠEVIĆ / BORIS_VARGA /