SRBIJA / PRAVO NA ABORTUS U SRBIJI JE UGROŽENO JELENA LALATOVIĆ • / MAŠINA


12.02.2019
Pravo na kontrolu rađanja je civilizacijsko dostignuće feminističke borbe koje je pod sve većim napadom desničarskih politika države i crkve.

Uvid u globalne razmere ofanzive desnice na ženska prava važan je ne samo jer pokazuje da žene kapitalističku krizu plaćaju onim što je načelno neotuđivo – sopstvenim telom. Primoravanje na rađanje, direktna posledica zabrane ili restrikcije prava na abortus, jeste jedan od najbrutalniji vidova ekonomske i političke kontrole, a desničarske i fundamentalističke organizacije u Srbiji „prepisuju“ inicijative i retoriku od evropske i američke ekstremne desnice.

Jedna od prvih kampanja ultranacionalističke stranke Švedske demokrate, nakon njihovog ulaska u parlament, sastoji se iz lobiranja za smanjenje zakonske granice prekida trudnoće na zahtev žene sa 18 na 12 nedelja. Budući da se u Švedskoj preko 90% namernih prekida trudnoće dogodi do 12. nedelje, a 84% do 9. nedelje trudnoće, jasno je da iza ovakvih inicijativa ne stoji realna briga za žene i njihovo zdravlje već se samo traži izgovor za širenje i normalizovanje mizoginije

Pre mesec dana parlament Irske doneo je zakon kojim se namerni prekid trudnoće legalizuje. S obzirom da su do sada žene u Irskoj bile primorane da putuju u Englesku kako bi prekinule neželjenu trudnoću ili da rizikuju višegodišnje, čak višedecenijske zatvorske kasne, budući da je Ustav Irske doskora garantovao embrionu/fetusu isto pravo na život kao i ženi, uspeh kampanje koja afirmiše žensko pravo na telesnu autonomiju i izbor jeste ogroman korak napred za žene i vetar u leđa feminističkim pokretima u svetu.

Nažalost, slučaj Irske je izuzetak – trend kriminalizacije abortusa je sveprisutan. U američkoj državi Ohajo usvojen je tzv. „zakon otkucaja srca“, kojim se abortus, čak i u slučajevima kada se začeće dogodilo usled incesta ili silovanja, zabranjuje nakon što se utvrde prvi otkucaji srca, što može biti već u 6. nedelji trudnoće.

Danas je abortus na zahtev legalan samo u 30% zemalja sveta, u slučaju incesta ili silovanja tek u 52% država, a procenjuje se da godišnje u svetu umre 47.000 žena, dok oko 5 miliona ima trajne posledice usled nebezbedno izvedenog abortusa.

Tihi rat protiv abortusa

Formiranje Saveta za populacionu politiku u decembru 2016, te brojni javni nastupi ministarke zadužene za demografiju Slavice Đukić Dejanović, u kojima ona insistira na opšteprisutnosti i štetnosti abortusa po zdravlje žene, na odgovornosti žena za nisku stopu nataliteta, ali se istovremeno ograđuje od mogućnosti radikalnih zakonskih rešenja koja bi ukinula pravo na abortus, govore o tome da i na planu reproduktivnih prava država primenjuje desničarsku strategiju: deklarativno podržava emancipaciju žena, ali upreže sve socijalne, klasne i ideološke mehanizme da do istinske emancipacije ne dođe. Tihi rat protiv abortusa ne vodi samo ekstremna klerikalna desnica, koja od jula 2014, kontinuirano, svakog sedmog u mesecu, protestuje na Trgu Republike pod transparentom „za zabranu abortusa“, osniva nevladine organizacije koje se potom ujedinjuju u Savez za porodicu i rađanje, već to čini i država – kreiranjem i neprekidnim podsticanjem diskursa zasnovanih na lažima o broju izvršenih abortusa1, te o trajnoj štetnosti abortusa po zdravlje žene.

Stigmatizacija žena koje se odlučuju za prekid trudnoće u najboljem slučaju dovodi „samo“ do jačanja privatnog sektora u zdravstvu, čije su usluge većini žena nedostupne. Nedavno je i Centar za bioetičke studije u saradnji sa Institutom društvenih nauka i UNESCO katedrom za bioetiku za Evropu organizovao tribinu pod nazivom „Da li je fetus osoba?“, na kojoj su govorili nadbiskup Stanislav Hočevar i dr Miroslava Gojnić Dugalić, načelnica odeljenja za patologiju trudnoće u Kliničkom centru. Diskusija je započeta u predvidljivo nenaučnom i senzacionalističkom maniru pitanjem „šta je ubistvo“, a činjenica da se oplođena jajna ćelija do 10. nedelje trudnoće, do kada je prekid trudnoće na zahtev žene u Srbiji legalan, naziva embrion, a ne fetus tendenciozno prećutana.

Posledica rezonovanja po kome su embrion i fetus osoba, koje Hočevar, kao i većina katoličkih i pravoslavnih sveštenika, maskira bajkovitom pričom u kojoj je Bog taj koji daruje život, kako pokazuju iskustva Irske, Poljske i nekih zemalja Latinske Amerike, znači legalizaciju prisilnog rađanja, drakonske zatvorske kazne za žene koje su prekinule trudnoću, a neretko i smrt žena kada trudnoću treba prekinuti iz medicinskih razloga, jer ugrožava život žene. S obzirom da se prekid trudnoće definiše zakonskim okvirima, kao i da je prećutno vlasništvo muškarca i države nad telom žene temelj kapitalisitčkog patrijarhata, svaka „etička“ debata o abortusu nužno vodi u zagovaranje ograničavanja ovog prava.

Imajući to u vidu, tribina Centra za bioetičke studije izgleda kao pokazna vežba u smislu ogoljavanja aktera i načina na koji oni učestvuju u pogoršavanju položaja žena u Srbiji: akademska zajednica i struka podilaze režimskim stavovima, kukavički se odlučujući za debatu na apstraktnom nivou, dok konkretne osobe snose posledice, crkva otvoreno propagira mizoginiju, a država kreira okvir za takvo stanje stvari. Istina, doktorka Gojnić Dugalić, usprotivila se kategoričkom stavu nadbiskupa Hočevara da je abortus ubistvo, ali vrlo očigledno ne na bazi činjenica i uvažavanja telesne autonomije žene, već iz protivljenja logičkom sledu ovakve argumentacije – da je ginekolog/ginekološkinja osoba koja izvršava „ubistvo“.

Da ovakvi stavovi ne podstiču „uvažavanje prava na život“, već naprotiv, jačaju posednički osećaj muškaraca prema ženskom telu govori i činjenica da su hrišćanski fundamentalistiu Americi u periodu od 1984. do 2015, vođeni dogmom o svetosti života, ubili nekoliko desetina ljudi, pre svega, lekara koji su obavljali abortus. Prve kampanje za zabranu abortusa u Americi su finansirali katolički biskupi, a kod nas Srpska pravoslavna crkva daje otvorenu podršku inicijativama poput one „za zabranu abortusa“. Podsticanje masovne histerije o „čedomorstvu“, tvrdnja da više dece ubiju žene nego što ih je ubijeno u Holokaustu direktno je prepisana iz propagande američkih ultradesničara .

Isticanje abortusa kao glavne pretnje „opstanku nacije“ nije samo ostatak ratnih politika iz devedesetih već direktno preuzimanje retorike američkih hrišćanskih fundamentalista koji su prvi, u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, počeli da govore o „feminacistkinjama“ i „abortivnom holokaustu“.

Prekid trudnoće u praksi

Rad desničarskih organizacija, poput Centra za bebe i savetovališta za neplanirane i krizne situacije „Nisi sama“, koje šire neistine o prekidu trudnoće, ipak nije moguć bez ideološke potpore države, ali i podrške u vidu resursa. To je sasvim logično, budući da su i država i desničarska udruženja na istom zadatku „borbe protiv bele kuge“. „Savetovalište za kriznu trudnoću“ i model njegovog rada kao kvazisavetodavnog nezavisnog udruženja direktno je preuzet od američkih hrišćanskih ekstremista i republikanaca, koji, pored širenja dezinformacija, imaju običaj da proganjaju aktivistkinje za ženska prava i doktorke/doktore koji obavljaju namerne prekide trudnoća.

Netačnost informacija koje se mogu naći na sajtu Centra za bebe povezana je i sa činjenicom da aktivisti ovog udruženja višestruko obmanjuju javnost. Tako se Tatjana Đorđević, članica tima za neplanirane i krizne trudnoće, na sajtu ovog udruženja predstavlja kao „akademik“, a akademija čija je ona članica zapravo je udruženje građana „Razvojna akademija Srbije“. Otvaranje ovog centra pomogla je Opština Stari grad, a svi „argumenti“ koji se na njihovom sajtu nude sa ciljem stigmatizovanja abortusa su naprosto lažni. Postabortivni sindrom, od kojeg navodno veliki broj žena pati do kraja života, fenomen je koji su izmislili aktivisti centra za kriznu trudnoću 70-ih godina u Americi, ne postoji uzročno-posledična veza između prekida trudnoće i raka dojke, a sva relevantna istraživanja pokazuju da prekid trudnoće ne povećava rizik od spontanog pobačaja, prevremenog porođaja i vanmaterične trudnoće. Sve ove tvrdnje dokumentovane su i u Nacionalnom vodiču dobre kliničke prakse za bezbedni prekid trudnoće kod nas.

Međutim, socijalni, a neretko i klinički uslovi koje ovaj vodič podrazumeva u praksi uglavnom ne postoje. Prekid trudnoće može se načelno izvesti vakuum aspiracijom (od 7 nedelje trudnoće) ili kiretažom, što su hirurški postupci, te oralnom primenom mifepristona, leka koji izaziva kontrakcije materice. U slučaju aspiracije poželjno je grlić pripremiti vaginalnom aplikacijom mizoprostola. Kada se radi medikamentni abortus, priprema grlića materice mizopristolom jeste obavezna procedura pre upotrebe mifepristona, dok se dilatacija grlića prilikom kiretaže obavlja hirurški.

Pacijentkinja, prema uputstvima iz pomenutog vodiča, može da bira da li će se abortus obavljati u lokalnoj ili opštoj anesteziji. U praksi, većina žena ne zna da li im je urađena vakuum aspiracija ili kiretaža (razlika je u intenzitetu krvarenja i primeni lekova nakon intervencije), niti odlučuje koju će anesteziju koristiti. Takođe, medikamentni pobačaj po ceni od 53.000 dinara moguće je povremeno uraditi u samo jednoj privatnoj klinici u Beogradu, ali jedan od sastojaka često nedostaje, tako da se većina žena podvrgava jednom od dva hirurška zahvata. Cena ovih zahvata u zavisnosti od toga koja je intervencija u pitanju (kiretaža je skuplja), kao i u zavisnosti od vrste anestezije, varira između 23 i 46.000 (kiretaža bez anestezije je oko 23.000, vakuum aspiracija sa opštom anestezijom je oko 30.000 dinara, a kiretaža u opštoj anesteziji dostiže cenu i od 46.000). U GAK Narodni front, bez obzira na zdravstveno osiguranje, prekid trudnoće u opštoj anesteziji košta 20.000, a lokalnoj 15.000 dinara.

No, raskorak između standarda Vodiča za bezbedan prekid trudnoće, koji zaista štite najbolji interes žene – njeno pravo na privatnost, tačno informisanje i telesnu autonomiju – i prakse u kojoj je ova usluga preskupa, a žena često nedovoljno informisana o mogućnostima koje su joj na raspolaganju direktan je proizvod politike „tihog rata“ koju neoliberalna vlast vodi protiv žena. Taj tihi rat manifestuje se pomoću istovremenog klasnog uslovljanja, ideološke manipulacije i uništavanja javnog zdravstva umesto otvorenog napada na zakonsku regulativu. Takva politika, uostalom, omogućava da jedna od autorki vodiča i načelnica službe za zdravstvenu zaštitu žena opštine Stari grad, Vesna Vukotić Pavlović, govori na otvaranju Savetovališta za neplanirane i krizne trudnoće, organizacije kojoj lokalna vlast ustupa javne resurse da širi ženomrzačke mitove.

Abortus je mnogo više od prava na izbor

Iako je opštepoznato da u privatnim klinikama žene dobijaju mnogo humaniji tretman, privatizacija sistema zdravstvene zaštite nije adekvatan odgovor. To je kratkoročno bolje rešenje za manji broj finansijski stabilnih žena, ali sa sistemski i dugoročno velikim posledicama po sve žene. Premda je u proteklih 40-ak godina, prekid trudnoće bio legalan u Americi, činjenica da su klinike za abortus administrativno, finansijski i fizički bile izolovane iz sistema javne zdravstvene zaštite dovele su do toga da je u jednom trenutku samo 11% lekara tokom specijalističkih studija obučavano da obavlja abortus, te da je u desetak američkih država abortus moguće uraditi samo u jednom gradu. Koliko daleko može otići institucionalni mizogini sadizam u savezu države i klerikalne desnice, govori i iskustvo žena iz Hrvatske kojima je kiretaža rađena bez anestezije.

S obzirom da u Srbiji vlast ne ide u otvorenu ofanzivu na Ustavom garantovano pravo, već da za to koristi socijalne i ideološke mehanizme, da bi se postojeće pravo očuvalo neophodno je iskoračiti iz diskursa „prava na izbor“, budući da i država zvanično ne želi da zadire u njega. Iako je neprikosnovenost prava na izbor samorazumljiva, u postojećem kontekstu, bez zahteva za državnim investicijama u javno zdravstvo i stavljanjem struke pod demokratsku kontrolu distribuiranjem proverenih i tačnih informacija, ono u praksi znači da lekari javno promovišu „da nas bude što više“, a privatno profitiraju od abortusa. Ideološka panika koju podstiče ideja da će potvrđivanjem prava na kontrolu rađanja – što je civilizacijsko dostignuće feminističke borbe – žene raditi neograničen broj abortusa i time dovesti u opasnost opstanak ljudske vrste nije ništa drugo do mizogina fantazija. Najpre, jer podrazumeva da žene nisu u stanju da odlučuju o sopstvenom interesu, te zato što negira činjenicu da, istorijski gledano, do depopulacije dovodi prekomerna eksploatacija ljudi i prirodnih resursa, a ne kontrola rađanja. Da bi pravo na izbor bilo dostupno većini žena, neophodno je prihvatiti da je abortus legitiman vid kontrole rađanja, da je bez kontrole rađanja dobrobit žena nemoguća, te da zbog toga bezbedan prekid trudnoće mora biti sastavni deo javno finansirane zdravstvene zaštite žena.

 

 

 

12.02.2019 · ABORTUS / SRBIJA