TEMA / SRBIJA, MENTALNO STANJE NACIJE: SAMOUBISTVO IZ POLITIČKE ZASJEDE / PIŠE: BOJANA OPRIJAN


05.06.2019
Većina građana, tvrde stručnjaci, levitira između apatije i depresije, pa sve do agresije, povremeno i (ne)kontrolirane histerije.

"Prošlost neminovno utiče na ono što se zbiva u sadašnjosti. Društva nastala slomom socijalističke Jugoslavije strahovito su ranjena, izubijana tokom 90-tih. Svi imaju ožiljke, samo je pitanje njihove dubine. Ti ožiljci su i na telima, i na dušama ljudi, ali i u društvu. Dakle, to više nije samo individualna stvar, a posledice su očigledne..." Ova ocena sociologa Jove Bakića verovatno je najkonkreniji uvod u temu o trenutnom mentalnom stanju nacije u Srbiji, mada priča o dubini ožiljaka iz prošlosti i sadašnjojst nikad ne može biti ispričana do kraja.

Svedoci smo da je sve više straha, nespokoja, nemoći, bespomoćnosti u nama i oko nas. Većina građana, tvrde stručnjaci, levitira između apatije i depresije, pa sve do agresije, a povremeno i (ne)kontrolisane histerije. Prema nekim podacima, mentalni poremećaji su u Srbiji drugi na listi zdravstvenih problema, odmah posle kardiovaskularnih bolesti. Psiholozi i psihijatri upozoravaju da problem postaje sve većii i opasniji usled opšteg beznađa.

Dok mladi nemaju realnu predstavu o budućnosti, stariji se boje gubitka sadašnjojsti i puke egzistencije. Svaki drugi građanin Srbije živi u nekoj teskobi, a čak 42 odsto srednjoškolaca je anksiozno.

Ljudi 'puknu' za najmanju sitnicu

Naravno, ne dovode sve mentalne teškoće do drastičnih posledica, ali skoro svaki dan preplavljeni smo vestima o nečijoj bestijalnosti, napadima na nemoćne, okrutnostima, o ubistavima i samoubistvima. S jedne strane, istovremeno vidimo nekontrolisan bes - od vršnjačkog nasilja u osnovnim školama, pa do svakodnevnog nasilja i višestrukih ubistava u porodici.

Stereotipi: Da li su Srbi širokogrudi ili misle da jesu

Stereotipi često skrivaju razne frustracije.

Zašto bi neko uopšte gradio neku kolektivnu sliku, sliku grupe kojoj pripada; dovoljno je da pravi sliku o samom sebi.

Zašto o stereotipima pričam u vezi sa ovom temom? Zato što Srbi nisu širokogrudi, kao što su voleli o sebi da misle.

Dobro je što se u poslednje vreme taj stereotip manje javlja. Toliko smo se iskazali loše, da smo negde u dubini svesni toga. I ta uskogrudost nije samo prema drugima.

Srbi koji su izbegli došli su puni netrpeljivosti prema onima koji su ih prognali. A mi smo počeli da se ponašamo ne kao ljudska bića, nego kao neka samoživa stvorenja, koje samo zanima kako sebe da obezbede, potpuno zanemarujući druge, njihove želje, njihove probleme. I, naravno, imate potpuni nedostatak saosećanja i solidarnosti.

Dakle, da li ima dovoljno građana da kažu i shvate: nepravda prema svakom pojedincu je nepravda prema meni? Ako ima dovoljno takvih građana, onda za ovo društvo ima nade. Ako nema - sva je prilika da smo skroz propali.

I, naravno, u takvim situacijama se uvek traže žrtvena jagnjad. I danas u čitavoj Evropi vidite kako su muslimani u poziciji da budu žrtvena jagnjad. Oni su manjina, a odjednom imate neke podivljale nacionaliste, kojima oni smetaju samo zato što su drugačiji.

A onda imate i 'tranzicione muke', a ustvari - reč je o prilagođavanju na kapitalističko društvo na periferiji svetskog kapitalistčkog sistema. Dakle, kapitalistički sistem stvara beznadežnog čoveka, i to nije ništa novo. Uvek frustriran i agresivan čovek traži žrtveno jagnje, zato što ima problem u sospstvenom životu. U psihološkom smislu, to je ono što se zove izlivima besa, njegovim iskaljivanjem na manjinama, migrantima, izbeglicama, raseljenima... (Jovo Bakić, sociolog)

S druge strane, bes i agresija se čak i namerno podstiču, usmeravaju se, njima se manipuliše (zlo)upotrebom vlasti, odnosno zarad njenih potreba i interesa.

"Usled osećaja beznadežnosti i nemoći, ljudi postaju nervozni i napeti, i to se mora negde ispoljiti, a jedan od tih ventila je agresivnost. Znači, ako imate taj stalan osećaj napetosti iz različitih razloga, dovoljno je da vas neko malo nagazi u autobusu, ili hoće preko reda na kasu u prodavnici, i - ljudi 'eksplodiraju', 'puknu' za najmanju sitnicu", kaže Bakić.

Podsticanju besa, dodaje on, doprinosi i opšta atmosfera u društvu, uključujući i veliku ulogu medija.

"Mediji upravo to nezadovoljstvo ljudi, tu frustraciju, očajanje, kanališu ka nasilju. Pogledajte kakva je naša medijska scena -počnimo od televizije. Tu imate, recimo, ogroman broj programa i kanala gde se prikazuju samo ili uglavnom kriminalistički filmovi, nasilje, 'heroji' koji ubijaju, uništavaju... Istovremeno, imamo i rijaliti programe na televizijama sa nacionalnim frekvencijijama, gde su 'uzori' krajnje sumnjivi tipovi, često kriminalci i poremećene osobe. To nije slučajno, a posledice su katastrofalne. Jer, 'medijski konzumenti' se na neki način pripremaju da budu agresivni, a država to može da iskoristi kad zatreba, recimo da ih pošalje u neki rat, ili usmeri protiv političkih protivnika", upozorava Bakić.

Vlast kontrolira desničarske grupe

On ukazuje da se nekad takav scenario koristi i kako bi se manipulativno populacija "malo praznila", a da se agresija ne bi okretala ka pravom izvoru.

Navodeći nedavne slučajeve napada na pekaru i njenog vlasnika Albanca u beogradskom predgrađu Borča, ili na nasilništvo 50-tak maloletnih huligana u tri romska naselja u Leskovcu, Bakić kaže da je reč o "pomerenoj agresiji". Meta su najslabiji, koji su već "medijski obeleženi", i tako se stvara uverenje da je nasilje prema njima dozvoljeno i nekažnjivo. On ocenjuje da po tome, generalno, nema velikih razlika na ovim prostorima, možda se tek neke nijanse mogu naći.

"U Srbiji vlada taj islamofobični stav, kao negde definišući i samodefinišući, i jedan antialbanski stav, to smo sad videli u Borči, gde je grupu mladih besprizornih ljudi vlast lako instrumentalizovala. Napad na Rome jasan je slučaj rasizma. S obzirom da se radi o napadačima maloletnicima, on može biti vezan za 'situacioni rasizam', ali - s druge strane - može biti krajnje desničarsko raspoloženje, dublje ukorenjeno, koje - sasvim izvesno - u velikoj meri stvara ova vlast", upozorava Bakić.

Svedoci smo, veli on, da neke krajnje desničarske grupe ova vlast kontroliše i onda, kad su bili opozicija, koristili su te grupe da, recimo, tuku gej populaciju na prajdu, a sada, kada su vlast, vidimo da te grupe mirno podnose.

"U Bosni i Hercegovini imate tri zajednice, koje teško nalaze zajednički jezik, i gde, opet, naravno, imate različite političke interese: dakle, jedno je kad na vatru bacate benzin, a drugo kad bacate vodu. Rečju, vatre ima i previše, a pitanje je da li će političari početi da je gase, jer tek onda postoji šansa i mogućnost da će to ići u nekom poželjnom smeru", zaključuje Bakić.

Samoubistava pokazuju da smo ubijeno društvo

Bakić ukazuje i da je stopa samoubistava u Srbiji porasla i već desetak godina viša je nego u Finskoj, gde je nekada bila najviša u Evropi. Srbija prednjači, odmah iz Mađara, posebno u Vojvodini. Samoubistvo je, zapravo, produžetak depresije, kad čovek više ne vidi smisao života.

"Ta stopa samoubistava kod nas pokazuje da smo mi ubijeno društvo, da su ljudi u beznađu i ne znaju kako da se izbore sa problemima. Nedostatak uzajamne solidarnosti samo doprinosi tome i jača taj osećaj", objašnjava Bakić.

Psiholog Žarko Trebješanin ističe da je "mentalno stanje nacije suštinski vezano, zapravo, za pojedince, među kojima danas u Srbiji preovladava osećaj napetosti, zebnje, strepnje, stanje konstantnog stresa ili niza sukcesivnih stresova".

S obzirom da poslednjih godina nema egzatnih istraživanja o stvarnoj situaciji u pogledu mentalnog zdravlja, najbolji pokazatelj bio bi koliko ljudi se javilo lekaru. Međutim, ta slika može da zavara, jer mnogi neće da potraže stručnu pomoć. U tradicionalnim društvima, poput ovih u regiji, još vladaju predrasude i stigma prema obraćanju psihijatru ili psihologu. Umesto toga, kaže Trebješanin, veliki broj ljudi uzima sedative i antidepresive, ali "na svoju ruku". Mesečno se, ukazuje on, potroši više od pola miliona lekova, a godišnje do nekoliko miliona lekova za smanjivanje anksioznosti, napetosti i uznemirenosti.

"To je samo sindrom sa više simptoma, koji prikriva uzroke koji mogu biti potpuno različiti", kaže Trebješanin.

Tako se otvara put zločinima i genocidu

Tu su i posledice događaja na ovim prostorima - rat, bombardovanje, kontinuirane političke turbulencije različitog intenziteta... Ljudi su uložili ogromnu energiju na protestima 1996. i 1997 godine, a zatim i 2000. godine, kad je zaista došlo do nekih promena. Ali, nastupilo je i razočarenje, nade su izgubljene. Ova situacija po mnogo čemu liči na onu situaciju iz 90 -ih, godina, za mnoge je gore nego što je bilo - živimo u autokratskom društvu. Kako, ipak, objasniti tako veliki strah da se drugačije misli od nametnutih matrica, odnosno odupre takvom režimu svakodnevice?

"Ljudi su tu, prosto, interesno vezani - plaše se za egzistenciju i ne može im se ni sporiti težnja da vode računa o sebi. Sa druge strane, po objektivnim kriterijumima, masa ljudi je polupismena. To je ona funkcionalna nepismenost. A onda zamislite koliko ljudi je politički i medijski nepismeno. Njihovo mentalno stanje može biti sasvim u redu, jer se jednostavno ponašaju skladu sa onim što znaju", smatra Trebješanin.

U nastojanjima da vode računa o sebi i "svojima", kod mnogih je izražen nedostatak empatije, čak i u vezi sa nedavnom istorijom, ratovima na ovim prostorima, ratnim zločininima, žrtvama i pojedinačnim stradanjima, dok je desničarska ideologija, takoreći, postala vladajuća. Na pitanje kako bi to prokomentarisao, Trebješanin kaže da se, uz manjake empatije, demonizacijom "druge strane" otvara put zločinima.

"Mehanizam da se smanji empatija je i da nekog - ko je pripadnik drugog naroda - dehumanizujete, čak ga demonizujete, tvrdeći da su oni divljaci, primitivni ili čudovišta, pa ih onda 'treba istrebiti'. I time otvarate put zločinima i genocidu. Ako pogledate te rijalitije koje svakodnevno emituju, to je taj svet, neobrazovan i primitivan, oni se uzimaju kao uzori. Onda imate tu histeriju, to je psihologija mase. To su situacije kad histerija prosto pokulja, nagonski, primitivno...", ukazuje Trebješanin.

'Ovo se nikad neće promijeniti'

Psiholog i narodni poslanik u Skupštini Srbije Žarko Korać ocenjuje da je opšta dijagnoza društva - apatija i rezignacija.

"Ljudi su apatični jer ne veruju da je moguće promeniti bilo šta, a to je neka vrsta predaje u životu. Jer, kad čovek dođe do toga da više ne može promeniti svoju ličnu sudbinu, nego je određuju spoljašnje okolnosti - pre svega, političke - to je katastrofalno za jednu zemlju. Ovde ponestaje optimizma, ljudi ga više nemaju, a neke su od najčešćih rečenica, čak i od ozbiljnih ljudi, 'ovo se nikad neće promeniti', 'ovi će biti doveka na vlasti'...", ukazuje Korać.

On tvrdi kako "takav rezon dovodi u pitanje čitav politički sistem, koji treba da počiva na ideji da je vlast smenjiva i odgovorna". Većina ljudi koji su videli bar neki prenos sednica parlamenta Srbije morala se upitati "kakvo je tamo mentalno stanje?", s obzirom da pljušte uvrede, psovke, gađanja raznim predmetima... Uz to se "časte" psihijatrijskim dijagnozama, kao što to čine i njihovi kritičari...

"Naravno sam da sam protiv takvih stavova. Kad meni kažu da se neko leči, ja čestitam, to je mnogo bolje nego da se ne leči. Što se tiče skupštinskih sednica, jedan broj ljudi koji se se ponaša tako da vas odbija - to radi prilično svesno. I ne ponašaju se tako kad se ugase kamere, ili kad nema prenosa sednica. Oni to rade jer njihovo biračko telo takvo ponašanje podržava. I to je osnovni problem - njihovo nasilje, njihove uvrede, njihovi bezobrazluci i laži, zapravo, prolaze kod njihovog biračkog tela", ocenjuje Korać.

Stranke često podstiču na nasilje

On kaže kako jedan broj tih ljudi, "nažalost, jeste agresivan i prost, nema nikakve kočnice".

"Centralno pitanje je zašto stranke, koje imaju uticaj na te poslanike, na razne načine ne utiču da se tako ne ponašaju. Moj utisak je da često čak i podstiču to nasilje. Izgleda da jedan veliki deo naše javnosti voli proste, agresivne i nasilne istupe političara. Eto, to je poražavajuće", konstatuje Korać.

Iznad svega je poražavajuće što se na ovim prostorima većina dijagnoza i pojedinačnih mentalnih stanja, nažalost, može nadovezati ili povezati sa tragičnim društvenim, socijalnim, ekonomskim i političkim okolnostima. Nevolja je utoliko veća što se to stanje preliva iz godine u godinu i na štetu svekolikog puka, uglavnom nemoćnog da se tome odupre zdravim i realnim optimizmom.

 

Izvor: Al Jazeera

05.06.2019 · MENTALNO_ZDRAVLJE / SRBIJA / JOVO_BAKIĆ / ZDRAVLJE / MEDIJI / DESNIČARI / ALBANCI / ŽARKO_TREBJAŠANIN / ŽARKO_KORAĆ / BOJANA_OPRIJAN /