SRBIJA / RODOLJUB MILOVIĆ: U VRHU VLASTI IMA SARADNIKA ZEMUNSKOG KLANA


20.06.2019
  Da li je zemunski klan još aktivan, ko su njihovi ljudi u vlasti i kakve veze imaju sa narko-kartelom Darka Šarića, kako je politika kriminalizovala policiju, ko je pritiskao zaštićene svedoke, kakva je bila uloga doskorašnje državne sekretarke Dijane Hrkalović, o tome ko urušava sistem bezbednosti, otkriva Rodoljub Milović, penzionisani načelnik Uprave kriminalističke policije (UKP) Srbije. On ekskluzivno za KRIK i NIN tvrdi da sadašnje stanje bezbednosti podseća na devedesete tokom kojih su ljudi iz vrha države negirali postojanje organizovanog kriminala u svojim redovima, kada je bila vidna politizacija policije, dok su službe bezbednosti štitile političare na vlasti, umesto građane. „Indikativno je da se ljudi za koje sam tvrdio da su aktivni saradnici zemunskog klana i sada pojavljuju kao deo ove poslednje priče, mislim konkretno na Šarićevu organizovanu kriminalnu grupu“, ističe Milović. Jedan od njih je ministar zdravlja Zlatibor Lončar za koga Milović prvi put javno kaže da je vršio pritisak na svedoka saradnika iz postupka protiv zemunskog klana Zorana Vukojevića Vuka, koji je kasnije ubijen, da „promeni stranu“ i odustane od svedočenja. Na sličan način je, prema Milovićevim rečima, deceniju kasnije vršen pritisak na prvog srpskog svedoka saradnika Ljubišu Buhu Čumeta, koji je zatim i uhapšen.   „Upravo su Lončareva supruga Vesna Lončar i  kum Miodrag Stojanović, pripadnik BIA, povezani i sa slučajem Šarić“, otkriva Milović. „Nemoguće da je slučajnost da Lončareva žena ugovara sastanak sa jednim od visokokotiranih ljudi iz narko-klana, a da ga dovozi njegov kum, bez obzira na to što je službenik BIA“, kaže Milović i navodi da je Vesna Lončar u ime Dragana Dudića Frica, jednog od šefova Šarićevog narko-kartela, kontaktirala policiju i ugovorila sastanak. Lončarev kum Miodrag Stojanović je, inače, prošle nedelje upucan u ruku. Pišu: Stevan Dojčinović, Vuk Cvijić (NIN)

Govorite o vezi ministra Lončara i zemunskog klana?

Zlatibor Lončar pojavljuje se u predmetu „zemunci“ i u slučaju Šarić. U izjavama svedoka saradnika, na suđenju za ubistvo premijera Zorana Đinđića, čuveni doktor Lončar dovodi se u vezu sa stradanjem nekih ljudi koji su bili deo protivničkog tabora zemunskom klanu. Kupio je stan od supruge Sretka Kalinića(glavni ubica „zemunaca“), a Miladin Suvajdžić – Đura Mutavi („zemunac“ i svedok saradnik) po nalogu Dušana Spasojevića (šef zemunskog klana) mu je obezbedio nameštaj za taj stan.

 

 

Često se vratim u te daleke godine i setim razgovora sa svedokom saradnikom Zoranom Vukojevićem Vukom, koji je onako mučki ubijen i zapaljen pored auto-puta ka aerodromu. Snimali smo taj razgovor gde on kaže: „Znaš Roćko, kod mene je dolazio Pana“ (Petar Panić, Šešeljev telohranitelj), pa je onda kod njega dolazio „doca Zlatko“ (Zlatibor Lončar) koji je predložio da se Vukojević vidi sa Vojom, čovekom iz Čačka. Bili su nam poznati identiteti Pane i doce Zlatka, a konstatovali smo da je Voja – Voja Ivanović zvani Crnogorac. Vukojević mi priča da doktor dolazi sa tim Vojom, pa dolaze i Pana i opet taj Voja. Predlažu Vukojeviću da „stane na pravu stranu“ jer će da krene napad, plasiranje gnusnih laži protiv tužioca Jovana Prijića i policije i da postoji mogućnost da budemo uhapšeni. 

 

Deceniju kasnije, slična stvar se dogodila kada je Lončar već postao ministar. Maja 2014. pozvao me Aleksandar Vučić i pitao „šta rade ovi tvoji“? Pitam: „Koji moji“, a on kaže: „Ljubiša Buha Čume“ (svedok saradnik). Bio sam ispred Tužilaštva za organizovani kriminal zadužen za njegovu bezbednost, ali on nije bio „moj“. Kaže mi da je Buha svojim kolima namerno ugrozio život ministra Lončara. To se da lako proveriti. Zovem načelnika kriminalističke policije Beograda, kažem: „Treba mi izveštaj za kretanje Buhe za taj dan.“ Vidim da Buha nije bio fizički prisutan tu, da nije mogao da ga ugrozi. Lokacija Buhe je bila u Vojvodini, a Lončara u Beogradu. Nakon toga proverim i kretanje mobilnog telefona Buhe koje potvrdi isto. Dovode Buhu i pitam ga gde je bio juče u to vreme, a on kaže da je bio tamo gde su pokazali izveštaji i insistira na poligrafskom testiranju. Završena priča i ja podnesem izveštaj Vučiću koji je tada šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti. Vučić me zove i kaže: „Hoćeš da kažeš da Lončar laže“? Odgovaram: „Lončar laže, ali to nije moj problem“. Međutim, Buhu je ubrzo privela BIA da razgovaraju na iste okolnosti. Javio mi se nakon što je izašao iz BIA i rekao mi je: „Pitali su me i ovde (BIA) gde sam bio, da li sam hteo da ubijem Lončara“. Dok je bio tamo, neki autoritet iz BIA mu je poručio: „Pređi na pravu stranu, uhapsiće Rodoljuba Milovića“. Postavljam pitanje – ako je Lončar doveo Voju Crnogorca iz Čačka da skrene pažnju Vukojeviću da pređe na pravu stranu, zar ovo sa Čumetom u BIA ne podseća na to? Strah me je da su službe bezbednosti stajale u nekim momentima na neku kontrastranu, da li je to zbog politizacije ili zbog nečega sasvim drugog… U mom slučaju, malo su omašili priču i okliznuli se.

Gde vidite vezu Lončara i Šarića?

 

U slučaju Šarić, Lončar se pojavljuje preko supruge i kuma. Jedno veče, 2010. pozvao me direktor policije Milorad Veljović (sada Vučićev savetnik) i rekao da treba da se obavi razgovor sa Draganom Dudićem Fricom (blizak Šarićev saradnik). Fric jeste bio zanimljiv, kao jedan od glavnih operativaca te organizovane kriminalne grupe. I koliko se sećam za Fricom tada nije bila izdata nikakva poternica. Veljović mi kaže: „Imamo posrednika koji će da obezbedi Fricovo prisustvo u Srbiji“. On prvo nije hteo da otkrije ko je to, ali nakon što sam održao sastanak Radne grupe za Šarića, na moje insistiranje, rekao je da je posrednik advokatica Vesna Lončar, supruga sadašnjeg ministra zdravlja. Oni se poznaju, jer se Veljović lečio na Lončarevom odeljenju. Bila je kod njega i zahtevala da se napravi sastanak sa Fricom, koji je kasnije održan na Jelovoj gori. Znam i da je na sudu branila i neke članove Šarićeve grupe. Kada na Jelovu goru stiže automobil u kojem se nalazi Fric, pitam ljude iz BIA ko je vozač, a oni mi kažu: „To je naš kolega Džin, kum Zlatibora Lončara“. Čujem ovih dana da je Džin u stvari pripadnik BIA Miodrag Stojanović, koji je ranjen u Novom Sadu. Nisam tada, niti bilo kada, razgovarao sa Fricom, sa njim jesu razgovarali drugi, što će kasnije pokušati da zloupotrebe Šarićevi advokati. Nemoguća je slučajnost da Lončareva žena ugovara sastanak sa jednim od visokokotiranih ljudi iz narko-klana, a da ga dovozi njegov kum, bez obzira što je službenik BIA.

 

Spominjete i Vojislava Šešelja kao jednog od vaskrslih „zemunaca“? On vas često napada u javnosti?

Bilo je za očekivati od Šešelja da me napadne, imajući u vidu njegovu saradnju sa pripadnicima zemunskog klana. Mene sve ovo vraća u daleke devedesete kad smo svi ćutali na neke ogavne izjave tih polupolitičara koji su mahali pištoljima na beogradskim ulicama, budili agresivnost, slali omladinu u rat, crtali nove granice na Balkanu, a nisu imali ni ideju, ni predstavu šta će sutra da se desi kad prođe taj krvavi rat. Lični sukob Šešelj i ja nemamo. Napada me zbog mog profesionalnog rada tokom kojeg sam utvrdio njegovu umešanost u dešavanja oko ubistva premijera Đinđića. Osnovano tvrdim da je Šešelj veoma aktivan član zemunskog klana. Svedoci saradnici Suvajdžić i Vukojević govorili su o Šešelju. Materijalni interes je kod Šešelja bio preovlađujući, kada sagledamo izjave tih svedoka. Suvajdžić je nosio u opštinu Zemun 20.000 evra za porodicu Šešelja. Vukojević decidirano navodi da je Šešelj u više navrata primio u ime Srpske radikalne stranke od vođe „zemunaca“ Dušana Spasojevića 200.000  do 300.000  evra. Sećam se da je spominjao i blindirani džip koji je Šešelj dobio od Spasojevića. Vukojević je ispričao i da je u dogovoru sa Šešeljem drugi šef klana Mile Luković organizovao lažne demonstracije hrvatskih građana u Zemunu, na kojima je uzvikivao: „Živeo Ante Pavelić“, čime je hteo da raspiri nacionalnu mržnju.

 

Uveren sam da je Šešelj bio jedan od onih ljudi koji su insistirali na ubistvu premijera Đinđića. Prema izjavama svedoka, on je pre odlaska u Hag tražio da ubiju, sem Đinđića, i Gašu Kneževića (profesor prava i ministar prosvete u Đinđićevoj vladi), koji ga je smenio sa fakulteta. Smatram da je Šešelj zasluženo bio deo krivične prijave koju smo podneli. Ne znam šta je bilo kasnije na sudu, ne ulazim u to, samo znam da sam ja bio jedan od policajaca koji je insistirao na tome da Šešeljevo ime bude u krivičnoj prijavi za ubistvo predsednika Vlade.

 

Optužuju vas da ste ubili vođe zemunskog klana. Šta se desilo u Meljaku?

Taj događaj je jednostavna stvar. Bio sam jedan od prvih policajaca Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala koji je ušao u taj prostor, nakon što su Spasojević i Luković izgubili život. Prvi i osnovni zadatak svakog policajca je da vidi da li treba nekome pružiti prvu pomoć, a oni su već bili mrtvi pre mog ulaska u dvorište. Odmah sam informisao svog neposrednog starešinu, poslata je uviđajna ekipa, dolazi tužilaštvo, sud i tako dalje. Nakon toga moja ekipa, operativni radnici i ja, pokušavamo da nađemo tog trećeg čoveka koji je pobegao, a za koga tada nismo znali da je Bagzi (Dejan Milenković, kasnije svedok saradnik). Da sam se sa vođama „zemunaca“ sreo u nekim drugim okolnostima, ne znam šta bi se desilo, jer je njihova grupa zvala moju majku i pretili su ubistvom mog deteta. Ali čovek profesionalac mora da zna šta mu je zadatak. Mi smo krenuli u taj zadatak, podeljeni u dve grupe. Specijalna antiteroristička jedinica (SAJ) vodila je prvi nastup, kao i uvek prilikom hapšenja ljudi koji mogu da ugroze nečiji život. Mi, operativci došli smo zajedno sa SAJ-om, a oni (pripadnici SAJ) su nam rekli: „Vi dalje ne možete.“ Obezbeđen je ulazak u naselje i desilo se to što se desilo. Usledile su izjave, razgovori, ispitivanja… I mene su ispitivali, normalno. Sva ta dokumenta su i dalje u policiji i tužilaštvu. I zato me i sada čude te laži koje se plasiraju u etar. Šešelj ima nešto protiv mene. Da li su to tih 200.000, 300.000 evra o kojima je pričao Vukojević? Ili su to neki ljudi koji očito mrze istinu? Optuživali su me da sam iznudio iskaz od Zvezdana Jovanovića (osuđenog da je ubio premijera Đinđića) i da sam falsifikovao zapisnik o njegovom saslušanju. Tu jedna laž potire drugu. Zašto bih ja falsifikovao nešto ako sam iznudio taj iskaz?

Dijana Hrkalović je napustila MUP, ali su mnoga pitanja ostala otvorena o njenoj ulozi u policiji?

 

Nemam ništa protiv nje, ali imam protiv politizacije i kriminalizacije policije. Politizacija sa sobom uvek nosi kriminalizaciju, jer neko ko je opterećen političkim angažmanom može da ne preduzima radnje koje su predviđene zakonom i tada čini krivično delo – prikrivanje. Imali smo to u Savamali, sa objektom na vrhu Kopaonika…  Zato je politizacija policije pogubna. I često onaj ko ima politički angažman sebe stavlja na nekakav pijedestal. Tako su pravljeni spiskovi nepodobnih. Bilo je stotinak dobrih ljudi i policajaca iz UKP-a koji su stavljeni na neki ogavni spisak, i tako poslati u službu za analizu rizika, sa krajnjim ciljem dobijanja otkaza. Postavlja se pitanje sa kojim pravom neko ko je juče došao u policiju te ljude nipodaštava i ko mu je naložio da deli profesionalce na politički podobne i nepodobne?

 

Kako je Hrkalović sa pozicije zamenice šefa kabineta ministra imala takvu moć?

Ona u moje vreme nije bila deo profesionalne policije, niti je mogla da bude. Dok sam ja bio starešina morala je da se prođe edukacija. Da se nauče osnovne stvari koje kriminalistički policajac radi na terenu – da zna šta je uviđaj, da prođe sve linije rada u beogradskoj kriminalističkoj policiji, da shvati šta je saradnik, šta je prijateljska-poznanička veza, šta je informator… To je težak posao, ali i siguran način da se postane dobar policajac. Ona je, međutim, stasala u kabinetu ministra. Kada sam smenjen ona je postala sekretar UKP-a. Ta dužnost nosi veliku odgovornost. Žao mi je tih dobrih ljudi, iskusnih policajaca koji su stradali zbog nje. Teško je kada dođe neko tako neiskusan i nalaže vam šta treba da radite. Ona je odjednom postala sekretar UKP-a, a neko joj je dao nadležnosti načelnika UKP-a. To država Srbija nije smela da dozvoli. Ne zbog mene, ja sam otišao u penziju, već zbog onih koji su ostali i koji su zaslužili položaje rezultatima svog rada. Smenili su sve koji su bili aktivni, ne samo oni koji su vodili istragu protiv Šarićeve kriminalne grupe, već i zemunskog klana. To pogubno urušavanje sistema bezbednosti važnije je od priča koje sam čuo o njenim vezama sa navijačkim grupama. Ali nije problem u Hrkalovićevoj, problem je u onome ko je doveo. To je pogubno za sistem bezbednosti. Nemoj da ignorišeš, nemoj da negiraš da organizovani kriminal postoji u našim redovima. Toga moraju da budu svesni, a nisu. Bruka se onaj ko ih je doveo na položaj.

Hrkalović vas je saslušavala povodom optužbi Darka Šarića na vaš račun?

Da, ja sam imao tu čast. Bila je član te radne grupe koja je proveravala navode Šarića da sam ja uzeo novac. Ispostavilo se da to nije istina. Na svako njeno pitanje ili opasku osećao sam se malo nadmoćnije. Jer pored svih tih iskusnih policajaca, jedna neiskusna devojka postavlja amaterska pitanja. Mislim da se dokazivala pred nekim drugim, preda mnom nije. Očito joj je neko naložio da me saslušava. Neko je polagao velike nade u nju. Čini mi se da se to nekako izjalovilo. Izlazila je na svaka dva minuta iz kancelarije gde su me saslušavali i referisala nekom „autoritetu“. Postavljala mi je stalno pitanje: „Koji je to datum bio“? Toliko datuma imate u službi. Svakog dana se sećam kada sam imao neko zaduženje, ali datum mi je bespotreban. O svemu postoje službene beleške za svaki moj angažman, jer sam bio profesionalac. Ono što je ružno, poligrafsko testiranje je obavljeno u prisustvu svih pripadnika radne grupe. Znate, ukoliko poligrafski testirate ispitanika on mora da ima zatvoren prostor i znaju se pravila. Nisam se bunio, ali to je kršenje pravila. Blizu sedamdesetak stranica transkripta tog razgovora dobio sam tek kada sam prethodno potpisao izjavu da se neću oglašavati u javnosti. Meni je tako poručeno: „Ćuti, nemaš pravo glasa, a mi ćemo da te udaramo preko medija, ’Papajo’, kako stignemo.“ Hteo sam za jednu televiziju da dam izjavu, kada su me pozvali posle poligrafa. Međutim, zove me direktor policije Veljović i kaže da ga je zvao Vučić i da mi je poručio da se ne oglašavam. I da je rekao: „Recite Miloviću da će sistem da završi sve“. Verujući u to vreme sistemu, ćutao sam i čekao da taj sistem proveri te moje navode koje sam dao, ali se to nije dogodilo.

 

Kažete da „Papaja“ nije uzeo novac, a ko jeste?

O.K., ja sam „Papaja“, ali nisam uzeo novac. Prošao sam poligraf, prošao je i Šarić. On je rekao da mi nikad nije dao novac, da je to informacija koju je on čuo od Frica. A kome je Fric dao pare mogu da sumnjam, ali za sada nemam dokaze. Fric i ja se nikada nismo sreli lice u lice, pa se postavlja pitanje, da bih ja došao do nekog novca morao je da bude neki posrednik. Moguće je da je neko Fricu rekao da Milović traži novac. Jasno je ko je bio posrednik između Frica i BIA za njegov dolazak na Jelovu goru, mislim da sam ovim dovoljno rekao. Znam da je neko uzeo novac. Tvrdim da je Radna grupa nakon mog penzionisanja došla do dobrih informacija, za veću sumu od tog miliona, koliko se tvrdilo u početku da sam navodno ja uzeo. Znam da su došli do saznanja gde je novac završio, ali je onda neko rekao: „Stanite sa istragom“. Tvrdim da Šarić sada zna ko je uzeo taj novac.

Zašto je Šarić pokrenuo pitanje „Papaje“?

Jedan sudija, ne mogu da ga imenujem, plašim se da ga tako ne ugrozim, bio je kod nas u kancelariji i ispričao je da je pitao Šarića odakle mu to „Papaja“, a Darko mu je odgovorio: „Ovi su mi rekli da kažem“. Posle smo sudiju pozvali na kafu, ali nam tada nije ispričao isto. Smenjen je vrlo brzo.

Tvrdite da je Šariću neko naložio da tako govori?

 

Da, mi smo to zaključili, ali ne znam ko. Uporno govorim – nije mene smenio Šarić, već zemunski klan, koji je sada miks onog prošlog i sadašnjeg vremena. Zato kažem da zemunski klan ne prašta i da je uzrok smene i „papajizacije“ Srbije upravo ovaj klan. Znate šta znači izgubiti toliko prijatelja u policiji koje su ubili kriminalci i zakleti se nad tim grobovima da njihova žrtva neće biti uzaludna. I onda dođe neko da na poligrafu na takav način ispituje jednog matorog policajca koji je prošao sve i  insistira upravo na tom „Papaji“. Imao sam neki predosećaj da je taj neko ko je hteo hapšenje „Papaje“ bio spreman i na nešto drugo.

 

Hoćete da kažete da ste bili životno ugroženi?

Jesam. I nadam se da ovaj intervju niko neće shvatiti kao moju želju za povratkom. Ne, nemam tu nameru. Verujem da će neki mladi policajci shvatiti o čemu sam pričao i da nikada neće proći kroz šta sam ja prošao, te da nikada neće osetiti da su sami, da – i ako ih izda služba zarad ostvarenja nečijih pokvarenih ciljeva – uvek im ostaju prijatelji koji imaju ono ljudsko u sebi i koji neće okrenuti glavu kad neko strada samo zato jer se plaše. Jedan od tih primera je kada mi je spremana „sačekuša“ u oktobru 2014. i, ono što me je i više od toga pogodilo, sukob sa BIA, jer sam mislio da se borimo za iste ciljeve.

Videli ste se sa Branom Mićunovićem da pregovarate oko Šarićeve predaje?

To je bila zvanična verzija. Informisao sam više nivoe bezbednosti da idem da se vidim sa Branom Mićunovićem, jer me interesuje način obezbeđenja prisustva Šarića pred pravosudnim organima Srbije, ali ima i drugi, mnogo ozbiljan momenat. Neko je podneo krivičnu prijavu protiv mog kolege i mene da smo insistirali da se utiče na Željka Milovanovića Gavru (osuđenog za ubistvo novinara Ive Pukanića) da on na suđenju kaže kako iza ubistva Pukanića stoje Milo Đukanović, Brano Mićunović i Stanko Subotić, što je gnusna laž, zbog koje sam se osećao ugroženo i u Srbiji i u Crnoj Gori. Do tada sam išao često u Crnu Goru, ali tri godine posle toga ne idem da obiđem grob oca, dedova. Pozvao sam zato saradnike, neke kolege u to vreme iz policije Crne Gore i službi bezbednosti, i rekao sam im da idem da se nađem sa Branom Mićunovićem, da se pogledamo u oči i da kažem: „Brano, jel’ ima neki problem“? On nas je dočekao i rekao: „Sve mi je jasno, znam ko je kreator takvih priča. Neće biti problema“. Posle toga nisam imao problema sa Crnom Gorom.

Optuživali su vas za incident na splavu sa Danilom Vučićem, sinom predsednika?

Sam taj eksces i ako je postojao, ne potpada pod rad UKP-a tako da vrlo malo znam o tim pojedinostima. Mi u UKP-u nismo mogli da sakrijemo prijavu protiv Vučićevog sina jer predmet rada UKP-a uopšte nije remećenje javnog reda i mira. Za to su me optuživali očito oni koji su hteli da se dodvore Vučiću i da bace ljagu na UKP.    

 

Koliki je uticaj politike na policiju danas?

 

Politizacije policije je uvek bilo, ali čak i devedesetih manje nego danas. Devedesetih su na neka mesta u policiji postavljali ljude koji su bili opterećeni politikom, ali su imali poštovanje prema operativnom radu. Tada su vojna i civilna služba bezbednosti služile za zaštitu političara, a ne bezbednosti građana. Pokušaja depolitizacije je bilo nakon 5. oktobra. Tadašnji koministar policije Božo Prelević bio je zagovornik novog sistema i aktivne borbe protiv kriminala. Tu je dolazilo do sukoba policije i službi bezbednosti. Na primer, VBA je odbila saradnju u istrazi ubistva Pavla Bulatovića, kada smo tražili podatke o nabavkama opreme za VMA, DB tada nije dozvolio da policija sasluša njihove pripadnike koji su pratili Slavka Ćuruviju. Posle 5. oktobra formiran je POSKOK, ali je ubrzo ugašen. Žrtvovan je zarad politike. Krenuli smo na zemunski klan s kojim je bila povezana najudarnija jedinica države – JSO. Kada je shvaćena opasnost od zemunskog klana, neposredno pre ubistva premijera, pozvani smo mi iz bivšeg POSKOK-a. Videlo se da nema organizovane kriminalne grupe koju policija ne može da razbije. Sadašnjost me podseća na gašenje POSKOK-a. Izgleda da smo čačnuli neke njihove. Javljaju se neke aveti prošlosti – Šešelj, Lončar, Beba… Kao načelnik UKP-a suprotstavio sam se sadašnjoj vlasti, političkim postavljenjima nekih ljudi u kriminalističku policiju. Rekao sam im da te ljude ne samo da ne mogu da postavljaju na funkcije, nego da oni ne smeju ni da nose legitimacije. Pokušao sam da sprečim politizaciju UKP-a, ali nisam uspeo. Jako mi je žao zbog toga, jer je meni ostalo srce u kriminalističkoj policiji koja opet može da bude među najboljima u Evropi.

 

20.06.2019 · KRIK