UK / MIŠLJENJE / SLIKA: BORIS JOHNSON: BAŠ TAKAV MANIPULATOR JE NEOPHODAN / PIŠE: ZORANA ŠUVAKOVIĆ


25.07.2019
Šta će biti sa Brexitom, tom temom koja je svima dosadila i jedva dobija mjesto u vijestima negdje pred kraj?

Evropska unija je poput lošeg donjeg veša: tesna je tamo gde treba da bude komotna, a landara na mestima gde treba da te steže. Veliku Britaniju će iz Evropske unije izvesti upravo autor ove prazne doskočice, Boris Džonson.

Jezik nekadašnjeg  gradonačelnika Londona i ministra spoljnih poslova, novoizabranog premijera Ujedinjenog Kraljevstva, oduvek se odlikuje slikovitim i podsmešljivim metaforama. Ta sočna retorika privlači mase, ili što bi rekao predsednik Srbije plebs, i izaziva grohotni smeh među konzervativnom elitom kojoj i sam pripada i dobro ih poznaje još sa Itona i Oksforda.

Džonson, međutim, ne razrađuje svoje potcenjivačke viceve. Oni zabavljaju narod, ali ne nude rešenje, privlače publiku i pogoduju očuvanju privilegija onih koji spadaju u jedan posto čovečanstva.

Svi znaju da je Džonsonova stara boljka neizlečiva. Njegov život i opus u detalje je opisalo nekoliko britanskih biografa, o njegovim bezbrojnim nepodopštinama ispisane su mnoge kolumne, svaka Borisova laž se podrobno se analizira u brojnim kolumnama u različitim medijima liberalne orijentacije. Ni mediji naklonjeni desnici ne sakrivaju nedolične komediografije bivšeg ministra spoljnih poslova. Što više uvreda stranim državnicima, što više nipodaštavanja drugih, što više izmišljotina, to je Boris Džonson jači.

Danas se eto ispunio njegov davnašnji san da sa devedesetak hiljada glasova članova Konzervativne stranke, uprkos svojoj boljci koju doduše nikad nije ni krio, postane premijer zemlje sa 66 miliona stanovnika i da u najzapaljivijem vremenu povede brod u nepoznatom pravcu. A šibice drži kod sebe. Da ovom političkom šarlatanu koji propagira neutemeljeni optimizam kao glavnu mantru za izlazak zemlje iz krizne situacije aplaudiraju gromko elitni članovi društva školovani na svetski najprestižnijim univerzitetima, kao i sam Boris Džonson.

Pronašao sebe u potcenjivačkim hiperbolama

Još od 1989. kada je sa 24 godine poslat da kao dopisnik iz Brisela za londonski Dejli Telegraf izveštava o tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEZ) pronašao je sebe u podsmešljivim hiperbolama na račun birokratske standardizacije regionalnog ekonomskog tržišta.

Mnogi su u Engleskoj pročitali knjigu Sonie Purnel „To je Boris: Povest o plavoj ambiciji“ (Just Boris: A tale of blond ambition) objavljenu još pre osam godina. U njoj je poseban naglasak stavljen na Džonsonove novinarske početke i nečasno bavljenje ovom profesijom.

Pre nego što je postao dopisnik iz Brisela, Džonson je izbačen iz Tajmsa, sa svog prvog novinarskog posla, zato što je izmislio jednu priču i lažno citirao svoj izvor. U Briselu je na početku bio neorganizovan, sa vrlo oskudnim reporterskim veštinama. Ali sa velikim talentom za komediju i genijalnim okom za „kontranarativ“. Džonson je shvatio da je konvencionalno i tačno izveštavanje o procedurama  EEZ  - „dosadno“. Pošao je obrnutim putem. Sa velikim entuzijazmom hvatao se za detalje izvlačeći ih iz konteksta (standardizaciju kondoma, na primer), preuveličavao  ih je, neretko izmišljao i izvrgavao ruglu ne vodeći računa o tačnim podacima a još manje o opštoj slici.

Džonsonove priče odjekivale su senzacionalno. Konkurentskim medijima stizali su nalozi iz Londona: tragajte za sličnim primerima, trudite se da ga oponašate.

Miljenik evroskeptične desnice

Ko god je u to vreme prerastanja EEZ u EU bio dopisnik iz Brisela znao je za Borisa. Još onda, kako piše Njujorker u jednom od najnovijih brojeva, Džonson se sam po sebi pretvorio u parodiju. Vozio je crvena olubljena sportska kola, nosio je pocepanu odeću, kasnio je na pres konferencije, briselski zvaničnici bili su primorani da demantuju ili objašnjavaju njegove (polu)izmišljotine. Ali to nije bilo smešno, pa ih niko nije ni slušao.

Sa druge strane Lamanša, Džonson je brzo postao miljenik evroskeptične britanske desnice iz redova Konzervativne partije. Kažu da čak i uvek ozbiljna Margaret Tačer nije odolela njegovim šarlatanskim čarima.

Da li je još tada počelo da se obrće ono pravilo koje bi moralo da važi za svaku profesiju, a ne samo za novinarstvo: Mišljenje je slobodno, činjenice su svete.

Upravo je Bodžo, kako mu tepaju Englezi, na početku svog odraslog života otpočeo taj trampovski stil: Ništa nije sveto, nema istine, podela na tačno i netačno je veštačka tvorevina. Taj trend se toliko zapatio sa druge strane Atlantika da je i takav lik kakav je Donald Tramp, milijarder i uspešni majstor rialiti programa, „demokratskom voljom naroda“, uspeo da se dočepa Bele kuće.

Čini se da je Vošington post prestao da se bavi svojom tradicionalnom rubrikom Pinokio. Brojalo se koliko je kojem političaru porastao nos, po tome koliko je puta dokazano slagao. Danas u postistinitom vremenu političari se takmiče čiji je nos duži ko je veći Pinokio. Vučić kaže da živimo u zlatnom dobu a svi znaju da je stopa ekstremnog siromaštva u Srbiji visoka. On ipak dobija glasove baš ljudi koji jedva preživljavaju.

Ko je stariji kokoška ili jaje?

Njut Gingrič, tvorac republikanske konzervativne revolucije pogrešio je kada je obradovan Džonsonovim uspehom pobedonosno zaključio da je Britanija dobila svoga Donalda Trampa. Više  bi bio u pravu da je pre više od dve godine konstatovao da su SAD dobile svoga Borisa Džonsona. Obojici su nosevi nemerljivo dugi.

Davno pre nego što je Tramp postao najmoćniji čovek na svetu, pronađen je model političara koji će proizvoditi neprijatelje među ljudima druge vere i boje kože, i od njih praviti opasnost koja ugrožava “patriotsku” većinu.

Zajedno sa ključevima za ulicu Dauning broj deset, Boris Džonson preuzima odgovornost nad britanskim budžetom od 800 milijardi funti, u njegovim je rukama sudbina sto pedeset hiljada britanskih vojnika, a tu je njemu na dohvat  i nuklearno dugmence.

Kuda ide ovaj cirkuski svet? Trump i Bo Džo zajedno i mnogo botrampića. Setimo se samo predsednika Brazila, Bolsonara, koji je okomio svoj nacionalizam i nagon za brzim profitom na Amazoniju. Amazonija je vlasništvo Brazila, a satelitski snimci o devastaciji pluća sveta, su lažni, rekao je stranim dopisnicima Bolsonaro, dok brani kao „Božiju volju“, postavljanje svoga sina na mesto ambasadora u Vašingtonu.

Šta će biti sa bregzitom, tom izanđalom temom, koja je svima dosadila i jedva dobija mesto u vestima negde pred kraj? Kako će novi premijer skinuti „gaće“ Evropske Unije (da se poslužimo Borisovom metaforom) sa Velike Britanije? Hoće li ih, do 31. oktobra, što je rok koji je obećao, pocepati navrat nanos? Hoće li Škotska čija većina ostaje privržena ostanku u Evropskoj zajednici otići sa tim odstranjenim donjim vešom, ima li rešenja za sudbinu Severne Irske…

Sve su to već zastarela pitanja na koje posle referenduma o Bregzitu pre više od tri godine, niko nije uspeo da da odgovor. A Boris Džonson, novi premijer zna da iskoristi zamor  javnosti. Zato poručuje da će “ kako god zna i ume”, Britanija izaći iz tih gaća. I da je zemlji potrebna nova energija, odlučnost, ujedinjenje i optimizam, ali po svemu sudeći nema ni rešenje, ni plan , ni strategiju za taj izlazak.

Poređenje sa Srbijom

U nekoj bližoj budućnosti, kada se najzad budu sveli računi, Bregzit bi mogao da uđe u udžbenike kao prekretna tačka koja je doprinela krahu političke, ekonomske pa i teritorijalne celovitosti Ujedinjenog kraljevstva.

Malo je ko iz ovog regiona mogao da zamisli da će se Velika Britanija naći u bezizlazu koji toliko liči na onaj u kome su već decenijama zaglavljene zemljice Zapadnog Balkana. Da će tako moćna država, tako ponosna na demokratske tekovine,  čvrste institucije i vladavinu prava dovesti sebe do balkanizacije, u najpogrdnijem značenju ovog pojma, to je samo pre nekoliko godina moglo da zvuči kao neka zlonamerna fantastika izrečena na neprijateljskim forumima antievropskih šarlatana.

Tri godine posle fatalne odluke vladajućih torijevaca da se uz prodavanje magle i bez pravih i istinitih informacija o posledicama, organizuje referendum o izlasku ili ostanku Ujedinjenog kraljevstva u EU (23. juna 2016) nekadašnja odlučujuća sila u međunarodnoj politici, današnja Britanija je „kao dete koje nije samo napušteno, već doslovno ispušteno iz ruku svojih roditelja“, kako to primećuje profesor socijalne i kulturne istorije Eli Zaretski u veoma uglednom časopisu London review of  Books.

„Boris Džonson je nepopravljivi manipulator, lažov i ženskaroš“, piše višegodišnji kolumnista Gardijana, Gari Junge. Svaku od ovih teških kvalifikacija tamnoputi pisac podvlači a samo jednim klikom na računaru mogu se videti dokazi da je njegova dijagnoza ličnosti novog premijera potpuno tačna. Pa ipak ili baš zbog toga …Torijevci su izabrali Borisa Džonsona. Kao glavni razlog za svoj izbor navode da on jedini može da spreči dolazak na vlast lidera laburista, doslednog levičara, Džeremija Korbina, koji do sada nije uhvaćen u laži.

Bregzit je samo najuočljivija manifestacija kriza sa kojima se suočava Velika Britanija. Model vođstva u zemlji se raspada, pisao je još prošlog decembra časopis Ekonomist koji naginje konzervativcima. U opširnoj analizi stanja konstatuje se da „Britanijom upravlja klika opsednuta sobom samom, grupa koja pripadanje svom eksluzivnom klubu ceni više od kompetentnosti, a samouverenost više od stručnosti“.

Zar ovakva dijagnoza ne bi mogla da važi i za rukovodstvo u Srbiji, pa čak i za one koji se predstavljaju kao opozicija. Bregzit je za sada, kao i Kosovo, najskuplja engleska i srpska reč. Ali biće još većih cena koje ćemo morati da platimo kao nacije, dok god se u predsedničku rezidenciju bude ulazilo putanjom popločanom lažima. Do tada istinomeri i poligrafi će se raspući od usijanja. A Borisi, Trampovi i trampići od samopouzdanja.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

 

 


 



25.07.2019 · MIŠLJENJE_LONDON_VELIKA_BRITANIJA_ZORANA_ŠUVAKOVIĆ_BORIS_JOHNSON_DONALD_TRUMP_KONZERVATIVCI_BREXIT