MIŠLJENJE / SRBIJA U MOČVARI SMIŠLJENOG BAGATELISANJA / PIŠE: BOŽIDAR ANDREJIĆ


28.10.2019
Bagatelisanje stvarnosti u Srbiji ima za cilj da zasjeni važnije afere, koje se pritom također obesmišljavaju ruganjem ili prećutkivanjem.

Predsednik vojvođanske Vlade Igor Mirović, od saboraca slavljeni i nagrađivani pesnik – potreba za ovo naglašavanje, videćemo, postoji - zaslužio je nedavno "veselu" krivičnu prijavu. Nevladina organizacija CRTA, posvećena parlamentarizmu i ekspertizama izbornih uslova, jedan od učesnika nedavnog dijaloga vlasti i opozicije na beogradskom Fakultetu političkih nauka, našla je osnov da ga tuži zbog jednog priznanja. On je onomad objasnio kako je odgovoran za slanje službenog vladinog automobila na svojevremene lokalne izbore u Lučanima.

Oni se mesecima u javnosti i među opozicijom apostrofiraju zbog pritiska na birače ogromnim prisustvom službenih - i automobila, i džipova bez tablica, posebno iz "severne" pokrajine. Naravno, i zbog dovoženja zanemoglih i vrbovanih birača do glasačkih mesta. Ta protivzakonita, vlastima omiljena, metodologija ušla je i u programe famoznog popravljanja izbornih uslova, za koje se zalažu mnogi, od pomenute CRTA-e do predstavnika Evropskog parlamenta u repliciranom dijlogu. Priznanje Mirovićevo bilo je začinjeno i "do koske" banalnom (namerno!) ironijom. Auto je odobrio da njegov vozač ode u Lučane i proveri doznanje – da tamo Dragan Đilas deli onih 630 miliona evra što je smuvao dok je bio na vlasti što se, veli Mirović, "srećom, nije desilo”.

I ne samo da je ova bizarija navukla CRTA-u na ozbiljan čin, nego zahteva razmišljanje o obesmišljavanju "svega postojećeg" i razlozima zbog kojih srpske vlasti to sve upadljivije i nizom akata i istupa čine. Tako su bezmalo sva javna i politička događanja u Srbiji koja se poslednjih meseci pr/oglašavaju velikim i značajnim do dna utopljena u močvaru namerno smišljenog bagatelisanja.

'Međusobne' krivične prijave i kontraprijave

Mirović-pesnik na jednu društvenu mrežu kači pesmuljak, dodatni komentar prijave sa poentom da on nije tamo neki "TRTA koga može da preplaši CRTA". Ispada onda da je prijava podneta protiv zafrkancije i šale, a ne protiv evidentnih primera kršenja izbornih zakona, siledžijstva na terenu, kojim se "ubeđuju" birači i ne samo u Lučanima. Tužen je, dakle, zbog "šaljive" priče o slanju vozača, kojom se izvrgava ruglu vapaj da se prekine sa zloupotrebom državnih resursa za partijske kampanje.

Slična je i druga afera što enormno zaokuplja javnu pažnju zbog "međusobne" krivične prijave i kontraprijave koje su obznanili Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda, i Dragan Đilas, bivši gradonačelnik čiji je upravo Vesić bio gradski menadžer. Đilas ovoga puta u ulozi čelnika Saveza za Srbiju, a i grupe lidera ovog saveza koje inkriminiše Vesić. Zašto, najkraće. Vesić objavio i promovisao usred Beograda knjigu o glavnom gradu, Savez za Srbiju pozvao na proteste tom prilikom, napravila se gužva, vika, zamalo tuča, "pisac" morao gotovo trčeći da se udalji, praćen grupom pristalica koje, pak, SzS-ovci nazivaju kršnim telohraniteljima.

Pojavio se u međuvremenu i osporavani, i doista sporni, snimak, na kome se vide dve ruke između četiri stopala koje upaljačem potpaljuju Vesićevo, kažu veoma skupoceno (sa sumnjom na materijalne mahinacije), delo. SzS-ovci su op/tuženi krivičnom prijavom – za pokušaj ubistva, a oni Vesića prijavljuju za krivično delo prijavljivanja nepostojećeg krivičnog dela.

Ova je afera, međutim, kao i prvopomenuta, banalna samo na prvi pogled. Jer, postavićemo na ovom mestu pitanje – šta ako se u pokislom i posustalom srpskom pravosuđu desi da se prilično nekulturna protestna gužva u glavnoj beogradskoj ulici zaista prihvati kao – pokušaj ubistva? Ova logično "nemoguća mogućnost" postaje u Srbiji verovatna i nosi sve uhodanije i sve češće viđane manire pritiska na pravosudne institucije. O tome svedoči neviđena, besomučna kampanja u tabloidima i na najgledanijim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, zasnovana na nekoliko ključnih reči, koje nisu samo pokušaj zamene teza, već – ruganje elementarnom smislu.

Odbranaške majice, aplauzi, državne zastave

Knjige su, to je ta matrica, poslednji put spaljivane u doba nacizma, a oni koji spaljuju knjige u nastavku će spaljivati i ljude. I, eto Vesićevog "pokušaja ubistva" i, kako sam pojašnjava, želje opozicionih maloumnika, čiji lider nije dovoljno pismen da sam napiše knjigu, da "proliju nečiju krv". Racionalna promišljanja sličnih, a posebno ovog, uz "pliće oranje", domašuju do toga da je reč o činu kojim treba da se napravi obesmišljavajuća paralela, sa slučajem spaljivanja kuće uz rizik po život novinara Milana Jovanovića u Vrčinu, a po nalogu predsednika opštine Grocka Dragoljuba Simonovića, istaknutog funkcionera Srpske napredne stranke i čak višegodišnjeg direktora Železnica Srbije.

Njemu se, posle svega, ne sudi za pokušaj ubistva, već za organizovanje čina koji proizvodi opštu opasnost i štetu, a on sama ročišta opstruira nedolaskom. A kad dođe, pozdravljaju ga pristalice ispred suda. Sa sve "odbranaškim" majicama, aplauzima, državnim zastavama... kao i na nizu sličnih sluđenja lokalnim moćnicima, pa i na najtužnijem zbog odgovornosti za smrt radnika u fabrici naoružanja u indikativnim Lučanima.

Dublje kopanje i "oranje" po ovim fenomenima pokazaće da je reč o novouspostavljenom sistemu, koji nema samo politmarketinške ciljeve da novim, pa i izmišljenim aferama zamagli i zatrpa neke prethodne ili društveno važne omalovaži. Više od toga, promovisanjem nebitnog i svođenjem na to i važnih stvari, treba da se zamagle i neki procesi, pa i planovi i namere. U slučaju Vesićeve knjige - malo li je - obesmišljen je, eto, i sam – nacizam.

Sistem o kome je reč bazira se na ironiji, persiflaži (ruganju), omalovažavanju, pronalaženju i izmišljanju paralelnih minornih slučajeva... Tome se mora dodati da je promoter, recimo, onih ključnih reči "spaljivanje, ubijanje protivnika, nacizam..." sam predsednik SNS-a i države Srbije Aleksandar Vučić. Ako se one do iznemoglosti ponavljaju u medijima, a potpuno istovetno i papagajski ih izgovara partijski seizluk i skupštinsko većinstvo i poslaništvo, ima li boljeg dokaza o sistemu. Vučić je, podsetimo, u jeku studentske blokade Rektorata Beogradskog univerziteta zbog plagijata ministra Siniše Malog, čak iz New Yorka pravio neukusne šale na račun rektorke, s aluzijama na likove iz Balkanskog špijuna.

Duboko ćutanje oko trgovine oružjem

Dotle je njegov poslanik Vladimir Đukanović, posle razgovora na Fakultetu političkih nauka, ironizirao da su sve primedbe opozicije prihvatili i da su "disali su kao jedan, jednom dušom". I kad je posle pritiska Evropske unije za dijalog vlasti i opozicije u parlamentu Vlada "prihvatila sugestije" i počela da donosi "zaključke da će poštovati sopstvene zakone", posebno one o funkcionerskoj kampanji, Vučić je u nastavku baš takve kampanje "Budućnost Srbije" iste večeri blatio opoziciju.

Ovo bagatelisanje stvarnosti ima, rekosmo, za cilj da zaseni i važnije afere, koje se pritom takođe obesmišljavaju ruganjem ili prećutkivanjem. Tako je tretirano otkrivanje povezanosti oca ministra policije Nebojše Stefanovića sa povlašćenim kupovinama iz (državne) fabrike Krušik u Valjevu. Uhapšen je radnik što je medijima podastirao ubedljive dokaze, ali je težište prebačeno na to da li je on "zakoniti uzbunjivač", da li je otkrio poslovnu ili državnu tajnu. Vučić je ocenio čak i da tu "nema ništa", bez dovoljnog preciziranja na šta se sve odnosi to ništa. Da li su uzbunjivačevi navodi i dokumenta dostojni interesovanja pravosuđa, ostalo je u drugom planu. S druge strane, tu skoro javno saopštene sumnje sa sve fotografijama da i sam državni "vrhovnik" ima neke veze sa trgovinom oružja – duboko su oćutane.

Poraznije, međutim, od svega je što ovakvo držanje samog vrha (uzurpirane) vlasti uveliko širi inače u narodu raširenu mantru "eto šta nam je donela demokratija". A kad se rečnik obesmišljavanja prenese za skupštinske govornice, što se "debelo dešava", zasenjeno i nešto još važnije. Dok se javna pažnja skreće na bizarije, Skupština izglasava i tako važne zakone kojima se podupire atmosfera jednomišljeništva, pa i svega drugog ovde opisanog – od povećanja represivne uloge policije i komunalne milicije, na primer, do novog zakona i penzijama. Upravo se razmatraju zakoni o povećanju uloge predsednika u pitanjima bezbednosti i ukidanju javnih nabavki za kupovine u tom sektoru koje ulaze u zonu "državnih tajni". Povećanje diskrecionih prava nosilaca vlasti i obima tajnosti svakako nisu jedina posledica opšteg obesmišljavanja, niti samo toga.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

 

 

28.10.2019 · MIŠLJENJE_BEOGRAD_SRBIJA_AFERE_ALEKSANDAR_VUČIĆ_OPOZICIJA_PRAVOSUĐE_KRIMINAL_VLAST_ZLOUPOTREBA