FRANCUSKA / TREGURES: BLOKADOM ODLUKE O PROŠIRENJU MAKRON PODRIVA CILJEVE FRANCUSKE NA BALKANU


01.11.2019
Francuski predsednik Emanuel Makron je nakon odluke Evropskog saveta (17-18. oktobra) oštro kritikovan što je blokirao otvaranje pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom o potencijalnom članstvu u EU. Predsednik Evropskog saveta Donald Tusk, predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker i evropski komesar za proširenje Johanes Han, koji se čak izvinio Skoplju i Tirani zbog odlaganja, izrazili su nevericu i ljutnju zbog francuskog veta, posebno oko Severne Makedonije. Uprkos naporima finskog predsedavanja da pokušaju da razdvoje Skoplje i Tiranu i postignu kompromis, Makronova odluka sprečila je kandidate za EU da stignu do sledeće faze u procesu proširenja.

Loik Tregures (Loic Tregoures), profesor političkih nauka na Katoličkom univerzitetu u Lilu, stručnjak za Balkan

 

Brojni komentatori istakli su negativne efekte te odluke po Balkan i EU. Pod pretpostavkom da se odluka odnosi samo na Severnu Makedoniju i Albaniju, a ne da odražava unutrašnju francusku politiku, ipak je važno proceniti da li je, sa strogo francuskog stanovišta, to greška ili nije.

 

Predviđano je, barem od Evropskog saveta u aprliu, da je Albanija bez šanse da dobije poziv za početak pregovora zbog protivljenja Francuske, Holandije i Danske. Stoga će fokus biti - bez obzira da li je takva pozicija fer prema Tirani, na Severnoj Makedoniji, gde je Francuska ostala sama protiv 26 članica EU protiveći se pregovorima sa Skopljem.

 

Zašto se Francuska plaši proširenja?

 

Iza Makronove odluke stoje i kratkoročni oportunistički razlozi i važna dugoročna razmatranja.

 

Na kratak rok, Makron tvrdi da sadašnji proces proširenja EU ne funkcioniše, da napori koje su Albanija i Severna Makedonija uložile u ispunjavanje pristupnih kriterijuma EU nisu bili dovoljni, da bi EU izgubila "polugu" za pritisak da se sprovode reforme ako bi pregovori počeli i da bi razdvajanje dve zemlje moglo da stvori probleme zbog velikog broja etničkih Albanaca u Severnoj Makedoniji. Poslednja tačka može se odbaciti kao neutemeljena. Kada je reč o procesu proširenja EU, Francuska te bojazni nikada ranije nije pomenula i nikada nije predložila rešenje za unapređenje procesa, za razliku od Evropske komisije i drugih. A kada je reč o reformama Skoplja i Tirane, uvek se može reći da kandidati nisu uradili dovoljno. Pitanje je da li ih treba držati podalje ili bi im proces proširenja pružio veći podsticaj za reforme. Grčka je blokirala Severnu Makedoniju na putu u EU godinama, što je imalo ogromne posledice po Skoplje i to nije dalo veliki zamah reformama, kao što implicira Makron.

 

Iza prvog niza razloga stoje realne bojazni zbog kojih je Makron, od kako je izabran, bio prilično glasan i dosledan. Prvo, on kaže da je 27 članica (posle Bregzita) već previše za efikasnu političku uniju sposobnu da odlučuje. On takođe tvrdi da su procesi i institucije EU nefunkcionalni, navodno bez obzira na broj članica. Koji? Da li je broj glasova koji se čuje oko stola uzrok disfunkcionalnosti ili "dizajn" institucija? Da li bi Pariz blokirao članstvo Škotske ili Islanda jer je 27 previše? Ako je reč o institucionalnoj reformi, Lisabonski ugovor sadrži neke reforme koje nisu implementirane. Pored toga, istraživači nastoje da pokažu da je pitanje "proširenje ili produbljivanje", koje Francuska postavlja od 2017, mnogo kompleksnije nego što izgleda. Naime, do reformi dolazi zato što se Unija širi a ne obrnuto.

 

Drugo, Francuska je istorijski nenaklonjena proširenju, od (ulaska u EU) Britanije sedamdesetih do Španije osamdesetih. Zašto? Zato što slabi uticaj Pariza i razređuje politički projekat EU od onoga što bi Francuska želela da bude. Pored toga, proširenje na istok 2004. i dalje je politička trauma jer mnogi tvrde da je bilo uzrok propasti evropskog ustavnog referenduma 2005. i da je podstaklo odbojnost prema proširenju u francuskoj javnosti. Proširenje iz 2004. je izmestilo epicentar Evrope, u očima Pariza, prema istoku, na Nemačku. Stoga, Pariz gleda na Berlin kao na glavnog dobitnika u poslednjih 15 godina jer je Nemačka u punoj meri iskoristila integraciju bivših komunističkih suseda. Francuska i Balkan vidi kao deo nemačke sfere uticaja, što znači da se na proširenje može gledati kao na elemenat širih francuskih pregovora sa Nemačkom. Berlin je naime ugradio većinu Makronovih reformskih ideja, poput onih o zoni evra, i Makron sada vodi proces koji je iz ekonomskih i bezbednosnih razloga važniji na Nemačku nego za Francusku.

 

Uverenje da strah od populista sa krajnje desnice u Francuskoj motiviše Pariz da blokira nove pregovore o proširenju treba da se odbaci kao irelevantno zbog toga što je proširenje veoma periferno pitanje koje ne zaokuplja birače na opštim izborima. Sa redovnim pokretanjem debata o imigraciji i Islamu francuskoj vladi nije potrebna Albanija da animira desničarske populiste u Francuskoj.

 

Korak unazad

 

Uz posledice po EU i region, Makronova odluka je štetna i za samu Francusku, s obzirom na Makronove liberalne ambicije za Evropu koje je predočio u govoru na Sorboni 2017. i interese Francuske na Balkanu.

 

Pariz, koji se pre nekolio godina povukao sa Balkana i taj region nije bio ključan za njegovu diplomatiju, sada ima četiri ključna cilja u regionu:

 

·         Redizajniranje procedure proširenja davanjem prioriteta uspostavljanju vladavine prava i promovisanjem vlada koje su iskreno posvećene EU i njenim vrednostima

 

·         Borbu protiv neliberalizma na Balkanu i svuda u Evropi

 

·         Da dobije dovoljno kredibiliteta da se ponovo pojavi kao ozbiljan igrač u regionu i u sklopu svoje "strategije za Balkan"

 

·         Da aktivno podstiče i pomaže rešavanje pitanja Srbija-Kosovo

 

Snažnim podsticanjem vlade Severne Makedonije od starta i davanjem otvaranja pregovora, bilo bi moguće stvoriti krug u regionu i "ubiti dve muve jednim udarcem". Time bi se potvrdila želja Francuske da proces proširenja bude oko vrednosti i stava. Time bi se poslao i snažan signal neliberalnim režimima u regionu i njihovim ljudima o stvarnom putu evrointegracija. Francuska bi se tako stavila u centar na pozitivan način i dobila politički kredit da traži i dobije više.

 

To bi pokazalo Srbiji da vlada koja je spremna na veliku žrtvu, kao što je uradila vlada Zorana Zaeva, nije nenagrađena, što bi Francusku ponovo stavilo u središte evropskih napora da se reši pitanje Srbija-Kosovo.

 

Pored toga, sve to se može postići uz nikakvu političku cenu u "vin-vin" sutuaciji za Francusku, EU i Balkan.

 

Predsednik Makron izabrao je da uradi upravo suprotno. On troši politički kapital (26 članica za, protiv samo Pariz) na temi i zemlji koja, ponovo, nije prvi prioritet. To je situacija u kojoj svi gube - Francuska, EU i Balkan. Njegova odluka će doprineti nenapredovanju reforme procesa pridruživanja, jačanju neliberalnih režima, apsolutnom gubitku političkog kredita u regionu i gubitku jedinog podsticaja koji bi mogao da se iskoristi za Srbiju (čak iako nove ankete pokazuju da Srbi nisu spremni da trguju Kosovom zbog evrointegracije).

 

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić odmah je reagovao na francusku odluku navodeći da su reči EU besmislene. Ako u Vučićevom interesu nije da pitanje Kosova reši u kratkom roku, kao što se ovde tvrdi, kako se Francuska nada da će ga sada ubediti kada se pokazalo da takav potez neće dovesti do napretka ka EU?

 

Sve u svemu, gledano na četiri cilja Francuske na Balkanu, čini se da je Makronova odluka unštila mogućnost da se ciljevi dostignu uz veliku političku cenu i za njegove EU partnere i na Balkanu.

 

Ironično, 24. oktobra grupa Obnovimo Evropu u Evropskom parlamentu, koja uključuje Makronovu partiju, pridružila se drugim grupama i glasala za rezolucju kojom se podržava otvaranje pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom, čime se Pariz dodatno izoluje na tom pitanju.

 

Dosta besmislica

 

Krajnje je vreme da Francuska zauzme stranu između "nema proširenja bez obzira na sve" i proširenja u zamenu za opipljive reforme i u Briselu i u zemljama kandidatima. Ako bude to drugo, Pariz mora da usvoji konstruktivnu umesto destruktivne uloge. Ako bude ono prvo, Makron treba da bude pristojan da to kaže umesto što ponižava zemlje i ljude odlažući odluku svakih šest meseci. Ljudi u regionu nisu glupi, oni znaju da njihove zemlje nisu dobrodošle i masovno odlaze, ne kao azilanti ili ilegalni imigranti, nego kao legalni radnici u Nemačku, Austriju i druge zemlje EU.

 

Ako EU jednog dana postane politički i vojni akter, čemu Makron teži, Balkan je najočitiji, verovatno i jedini region gde bi takva moć mogla da se materijalizuje. Ali, Balkan je i mesto gde je EU najmanje uspela u poslednjih 30 godina. Balkanske zemlje i dalje se više oslanjaju na SAD (Severna Makedonija i Crna Gora nedavno su postale članice NATO), uprkos svoj bizarnosti Trampove administracije, nego na EU, da se ne pominju druge sile, poput Kine, Rusije ili Turske.

 

Francuska ne može da kaže da želi da se Balkan učvrsti bliže EU a da u isto vreme ubije njegove izglede da to zaista i učini.

 

Izvor: Atlantski savet


01.11.2019 · NATO