KAKO SINDIKATI MOGU DOPRETI DO MLAĐIH GENERACIJA?/ MARIO RELJANOVIĆ • / MAŠINA


09.11.2019
Neosporivo je da su uslovi za sindikalno organizovanje veoma nepovoljni. Ipak, postoje načini da se sindikati približe savremenim potrebama i položaju mladih radnica i radnika.

Sindikati su u krizi, i to je sasvim očigledno. Spore, administrativne strukture slabo se prilagođavaju promenama na tržištu rada. Na ruku im ne ide zakonodavstvo – pre svega Zakon o radu, koji sadrži izuzetno restriktivnu definiciju sindikalnog organizovanja i članstva, koja je suprotna i međunarodnom pravu (konkretno, Konvenciji 87 MOR o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava).

Ni sami sindikati ne rade puno na tome da prevaziđu svoj težak položaj – koncentrisani su po svaku cenu na traženje članstva među zaposlenima, kao i na prikupljanje članarina. Takvo ponašanje često dovodi do razočaranja radnika u sindikalno organizovanje i opadanje poverenja u sindikate – stvarajući na taj način začarani krug iz kojeg naizgled nema izlaska.

Sindikati međutim nemaju alternativu. Pravo na organizovanje, kao osnovno kolektivno pravo, izboreno je na težak i krvav način. Iz tog prava su se posledično izrodila savremena individualna radnička prava.

Ne postoji bolji i efikasniji način organizovanja radništva od sindikata, iz jednostavnog razloga što ono donosi moć zajedništva, kolektiviteta, koji je uvek jači od pojedinačnog uticaja radnika na poslodavce. Moderni sindikati su daleko više od fizičkog udruživanja – oni imaju svoju specifičnu ulogu u zaštiti kolektiviteta ali i pojedinačnih radnika čija su prava ugrožena ili povređena.

Radnik koji ima jaku sindikalnu organizaciju iza sebe neće podleći pritiscima i pristati na nezakonito urušavanje sopstvenih prava. Neće pristati ni na minimum takvih prava u situaciji kada je izvesno da poslodavac može da pruži daleko bolje uslove rada.

Sindikati su naročito važni u savremenim radnim odnosima, koji se razvijaju u poslednjih tridesetak godina. Ironično, to je i vreme kada se beleži pad sindikalnog organizovanja. Razlozi zašto se to dešava značajni su i za posmatranje položaja mladih na tržištu rada.

Zašto sindikati nisu atraktivni mladima?

Najpre, čuvena fleksibilizacija poslova često dovodi do prekarizacije i nesigurnosti. Istovremeno, razvijaju se poslovi koji se ne obavljaju u kolektivu, ili je organizacija rada takva da poslodavac namerno razbija proces rada tako da se ne stvori bliskost među radnicima.

Osećaj nesigurnosti i straha od poslodavca (pre svega u smislu gubitka posla) je tada praćen i osećajima izolovanosti, nepoverenja prema drugim radnicima i generalno gubitkom osećaja za kolektiv i solidarnosti. Individualnost u radnim odnosima koja se potencira, direktno je odgovorna za opadanje interesovanja za sindikate.

Sindikalno udruživanje se u očima novih radnika predstavlja kao dinosaurus osuđen na istrebljenje, koji koči dinamičnost i atraktivnost savremenih poslova. Neretko se sindikati poistovećuju – naročito u bivšim komunističkim zemljama – sa komunizmom i nekim „prevaziđenim konceptima štetnim po napredak društva“. Sindikati su sa druge strane uglavnom pasivni i ne čine dovoljno da razbiju ovaj koncept predrasuda.

Zašto su sindikati mladima daleki? Čini se da ih većina mladih percipira samo kao neku egzotičnu opciju koja je nekada služila da se radnici u velikim proizvodnim halama izbore za povoljnu cenu zimnice i boravak u banji sa popustom. Oni ne žele da istražuju dalje od tih stereotipnih i pogrešnih slika o sindikatima, jer smatraju da sindikat njima nema šta da pruži.

A realnost je u tom smislu surova – individualizacija profesija dovela je i do individualizacije interesa. Danas će se malo koji radnik priključiti sindikatu sa prevashodnom željom da pomogne kolektivu, odnosno iz principa radničke solidarnosti. Prevashodni – ne naravno uvek i jedini – cilj članstva će verovatno tražiti u tome da se na taj način može zaštititi kao pojedinac, eventualno i ostvariti neki skroman lični interes vezan za uslove rada.

Ako se tako posmatra motivacija za priključenje sindikatu dolazi se do neminovnog zaključka da sindikati mladima nisu upotrebljivi jer oni od njih ne vide nikakvu direktnu korist. Ovo se ne odnosi samo na mlade ali se čini da u toj populaciji ima daleko više skeptika i daleko više onih kod kojih je individualizacija prihvaćena kao normalno stanje svakog pojedinca. Ovo ne čudi jer su odrastali u vremenima u kojima je „svaki čovek za sebe“ i u kojima su obično invidualni kvaliteti ili talenti jedini koji mogu pomoći radniku da se izbori za povoljne uslove rada (ne računajući naravno političku prohodnost, protekciju i nepotizam, koji su sveprisutni).

A kada je reč o političkoj prohodnosti, protekciji i nepotizmu, takođe su odrasli u svetu u kojem je poželjna politička pripadnost daleko važnija od sindikalne pripadnosti – ona može otvoriti vrata zaposlenju ali i vrata brzom napredovanju u karijeri, bez obzira na lične kvalitete (ili odsustvo istih). Sindikalna pripadnost, naprotiv, često takva vrata zatvara. Oni takođe odrastaju u atmosferi u kojoj sama država podstiče političku protekciju a nipodaštava, obezvređuje i ruga se sindikalizmu.

Postoji naravno i veliki broj mladih koji rade u kolektivnim procesima proizvodnje, ili pružanja usluga. Oni nisu izolovani iz kolektiva, pa se ne može argumetovano tvrditi da zbog toga ne žele biti deo sindikata. Ali tada na scenu stupaju drugi faktori – pre svega nesigurnost zaposlenja. S

tanje na tržištu rada je takvo da mladi spadaju u teže zapošljivu grupu. Mladi bez iskustva čekaju na prvo zaposlenje jako dugo. Država je omogućila prekarne oblike rada kao legalan oblik eksploatacije mladih – pripravništvo, stručno osposobljavanje, privremeni i povremeni poslovi, „volonterski“ rad u profitnim organizacijama (državnim i privatnim) – sve su oblici u kojima se mladi eksploatišu.

Uskoro će biti usvojen i Zakon o agencijskom radu iz kojeg neće biti isključena čak ni maloletna lica. Dualno obrazovanje u srednjem i visokom obrazovanju je takođe primer neverovatnog podsticaja iskorišćavanja radnih potencijala mladih. A tu su i nezakoniti oblici iskorišćavanja, najpre rad na crno ali i lažno preduzetništvo, rad po ugovoru o delu suprotan zakonu, pa onda zakonom neregulisane „radne prakse“, i slično.

Osim pripravnika (i donekle agencijskih radnika) nijedna od navedenih kategorija radnika nema pravo na udruživanje, dakle pravo da bude član sindikata. Oni koji po zakonu poseduju ovo pravo, retko ga koriste jer od njega ne mogu videti direktnu (individualnu) korist a naprotiv poslodavac im, veoma često krajnje nesuptilno, u izgled stavlja direktnu štetu (učlaniš se u sindikat – nećeš dobiti produženje ugovora o radu na određeno vreme). Država ne čini ništa – naprotiv, iz njenog ugla ova praksa je dozvoljena iako je zapravo dvostruko nezakonita (krše se istovremeno odredbe o radu na određeno vreme iz Zakona o radu i antidiskriminacione odredbe iz Zakona o zabrani diskriminacije).

 

 

Šta je moguće uraditi?

 

Šta sindikati mogu uraditi u takvim okolnostima, kako bi se približili mladima? Najpre se mora odustati od pristupa „šta član može da uradi za sindikat“ i preći na pristup „šta sindikat može da uradi za radnike (bez obzira na to da li su članovi)“. Drugo, sindikati moraju daleko agresivnije raditi na tome da se promeni zakonski okvir članstva u sindikatu i preciznije i šire normiranje organizacije i delovanja sindikata u celini.

Iako postoje i kontinuirano rade, čini se da sekcije mladih u sindikatima moraju imati i spoljnu strategiju, usmerenu ka predstavljanju sindikata kao klasičnih tvorevina koje imaju moderne ciljeve i koje mogu pružiti mladima više nego što oni to očekuju. Mladi koji rade u teškim, često i nezakonito lošim uslovima, svakako imaju potrebu da budu zaštićeni i sindikati mogu uticati na poboljšanje njihovog položaja (i stvaranje veze poverenja) na isti način kao i kada je reč o drugim radnicima.

Kada je reč o nekim specifičnim zanimanjima u kojima uopšte ne postoji sindikalno organizovanje, ili ne postoji ni zakonska mogućnost sindikalnog organizovanja, sindikati mogu odigrati izuzetno značajnu ulogu u zaštiti prava – počev od konkretnih saveta i prenošenja iskustva, pomaganju u (samo)organizovanju koje može biti sindikalno ali i strukovno tamo gde sindikat ne može formalno da postoji, pa sve do pružanja pravne pomoći licima koja će krenuti u ovakvu avanturu i (sasvim izvesno) izazvati gnev poslodavaca.

U kolektivima u kojima već postoje, sindikati mogu organizovati i druge aktivnosti koje će biti usmerene ka mladima. One se danas možda čine apstraktnim i nemogućim ali su zapravo izvodljive u okolnostima kada postoji volja sindikata da neku ideju sprovedu do kraja. Na primer, u velikim proizvodnim pogonima sindikati mogu organizovati dnevni boravak dece.

Jedna od velikih poteškoća mladih ljudi jeste pomirenje radnih i porodičnih obaveza. I pre nego što skeptično zaključimo da je to skupo, probajmo da zamislimo da sindikat dnevni boravak organizuje angažujući – na primer – nezaposlena lica koja su kvalifikovana za čuvanje dece, a koja ne mogu da plaćaju članarinu (niti da formalnopravno budu članovi sindikata). Zauzvrat, sindikat može ponuditi pravnu pomoć takvom licu ukoliko ima radni spor sa prethodnim poslodavcem, ili obuku za unapređenje nekih poslovnih znanja i veština, bolje snalaženje na tržištu rada, obaveštavanje o slobodnim poslovima kod poslodavca kod kojih je organizovan, i slično.

U takvom dnevnom boravku može raditi i onaj drugi nezaposleni roditelj nekog člana sindikata, po istom sistemu. Mogućnosti dakle postoje ali se na njihovom razvoju i implementaciji mora raditi. Čak i mladi koji su angažovani na dobro plaćenim poslovima i kojima se čini da ne moraju da se oslanjaju na pomoć drugih, na primer zaposleni u IT sektoru, veoma često dolaze u situaciju da imaju konkretan životni (radnopravni ili socijalnopravni) problem, u kojima im pomoć sindikata može veoma dobro doći – što posledično može uticati na razbijanje predrasuda koje postoje o sindikalnom organizovanju.

U situaciji kada postoje signali da EU shvata daleko ozbiljnije predatorski kapitalizam – mada se ta reakcija veoma sporo razvija i veoma dobro apsorbuje od strane istih centra moći koji se bogate upravo na uništavanju prava radnika, kao i kada domaće Ministarstvo za rad pokušava da se harmonizuje sa pravom EU a da pri tome ne napusti ove koncepte izlaganja radnika na milost i nemilost (domaćim i stranim) „gazdama“, svaka proaktivna reakcija sindikata je dragocena. Oni se moraju pripremiti za nadolazeće promene, jer one znače šansu za proširenje članstva i šansu za podmlađivanje članstva.

I naravno ne smeju se zaustaviti samo na proširenju baze članova kao jedinom zadatku, već se taj priliv mora iskoristiti za daleko koncentrisanije i efektivnije akcije. Sindikati su jedini koji mogu prekinuti začarani krug: ne trebaš nam jer ne možeš da plaćaš članarinu – ne trebate ni vi meni jer mi niste ni od kakve pomoći.

 

 

09.11.2019 · MLADI / EU