MIŠLJENJE / RASPLAMSANO RIVALSTVO NJEMAČKE I FRANCUSKE / PIŠE: NENAD RADIČEVIĆ


29.11.2019
I dok se Balkan brine da li će biti proširenja Evropske unije, sve jače i otvorenije je strateško nesaglasje Pariza i Berlina o reformi Unije, budućnosti NATO-a i odnosima s Rusijom.

Uhvativši se pre 35 godina za ruke na mestu jedne od najkrvavijih bitaka između Nemaca i Francuza u Prvom svetskom ratu, Francois Mitterrand i Helmut Kohl stvorili su prizor koji je postao simbol evropskog pomirenja i prijateljstva. Uz mantru o „nemačko-francuskoj lokomotivi“ koja predvodi zajednicu evropskih naroda, na svakom ćošku Evrope je protekle tri i po decenije isticano da taj duo i u najvećim problemima uspeva da nađe zajedničko rešenje. Sve do proteklih dana kada na površinu, po prvi put u ovoj meri, izlazi rasplamsana vatra dugo tinjujuće tenzije između Pariza i Berlina. Štaviše, došlo je do toga da se najsjajniji umovi Evrope pitaju da li su Francuska i Nemačka postali geostrateški rivali.

Da Francuzi i Nemci odavno nemaju iste stavove po brojnim pitanjima i nije neka tajna. Ali, to se nekako uvek „peglalo“, bar u javnosti, Tako su su u medijima protekle decenije i kusur opstajale kovanice nastale kombinacijom lidera Nemačke i Francuske, kao što su Merkozy i Merkollande. I 2017. pominjan i Mercron, ali su potezi najmlađeg predsednika Pete republike brzo iz medija istisnuli ovu kovanicu a nemačku kancelarku Angelu Merkel sa trona kraljice Evrope, bar u analizama istih tih medija.

Zapravo te 2017. počelo je veliko mešanje geostrateških karata na svetu u kojem je Donald Trump postao predsednik SAD, Britanija zvanično započela Brexit, a Macron od ulaska u Jelisejsku palatu krenuo u otvoreno nagovaranje Merkelove da promeni politički kurs po brojnim temama.

Radikalne mjere

Radikalne promene na međunarodnoj sceni, prema oceni Macrona, zahtevaju i radikalne mere, a sasvim je jasno da on sebe vidi kao nekoga ko će voditi Evropu u takozvanu postameričku budućnost. Budućnost u kojoj se SAD povlače iz Evrope, za Macrona predstavlja šansu u kojoj će se Evropska unija, naravno predvođena Francuskom, izboriti za stratešku autonomnost.

Macronova insistiranja su, kako tvrdi glavni dopisnik iz Evrope New York Timesa, Steven Erlanger, dovela do toga da je na marginama proslave 30. godišnjice pada Berlinskog zida kancelarka u privatnom razgovoru oštro kritikovala francuskog predsednika.

„Shvatam Vašu potrebu za razarajućom politikom. Ali smučilo mi se da skupljam krhotine. Stalno moram da lepim šoljice koje ste vi razbili, samo da bismo mogli da sednemo i popijemo šolju čaja“, rekla je ljutito Merkel Macronu, tvrdi dopisnik New York Times.

Iako je naknadno Merkelin portparol Steffen Seibert rekao da u „kancelarkinom sećanju te večeri nije bilo pritužbi, ljutnje, niti spora“, sve što se događalo minulih dana i nedelja ukazuje, ne samo da su francusko-nemački odnosi napeti, već da to nije prolazna stvar. Štaviše, mnogo toga ukazuje da prisustvujemo uobličavanju dve konkurentske strategije za Evropu – jednu gura Emmanuel Macron, a drugu Angela Merkel ali i ostatak nemačke vladajuće političke elite.

Za Merkel, ali i pretendente da je naslede u kancelarskoj fotelji, globalizacija i takozvani liberalni međunarodni poredak akutelan proteklih decenija ostaje i dalje centar nemačke međunarodne strategije. Za nju nema alternative dosadašnjem poretku, iako je ulazak Trumpa u Belu kuću i Brexit su dramatično promenili okolnosti. Iako i Nemci shvataju da je rivalitet i ekonomski rat SAD i Kine danas ključni izazov, Berlin ne želi promene u starom poretku.

Još od govora u septembru 2017. na Univerzitetu Sorbonne pa sve do nedavnog intervjua za The Economist, Macron nastoji da ubedi Merkel da promeni mišljenje a glavne teme sporenja su unutrašnje preuređenje EU i njeno proširenje, uloga NATO-a u odbrani Evrope, kao i odnos prema Rusiji.

Njemački Balkan smeta Parizu

Oko preuređenja EU, Berlin i pariz već dugo lome koplja. Macronove ideje o uspostavljanju ministra finansija eurozone, kao i novčano velikog budžeta eurozone ili Evropskog monetarnog fonda, Nemačka uspešno izbegava ili prihvata u umanjenoj verziji. Većina problema sa reformama se svodi na to da Nemci ne žele da odreše kesu i plate za funkcionalniju EU. Ta njihova želja još je manja sada kada je njena ekonomija, zbog pada potražnje u Kini, ušla u blagu recesiju.

Iako već godinama na brojne francuske zahteve odgovaraju sa „ne“ ili „ne sada“, Nemci su bili iznenađeni kada je francusko „ne“ ponovo odložilo početak pristupnih pregovora s Albanijom i Severnom Makedonijom, iako su obe zemlje započele teške reforme kako bi ispunile evropske zahteve i kriterijume.

I dok Pariz sve to objašnjava željom da reformiše proces proširenja EU, teško je ne pomisliti da iza toga stoji i tiha francuska osveta Nemcima, čiji ekonomski interesi i uticaj na Balkanu su neuporedivo veći od francuskih. U diplomatskim krugovima se govori o tome da Parizu smeta što su Balkanom dominantan položaj imaju nemačke kompanije, pri čemu stručna radna snaga sa Balkana dobrim delom ide u Nemačku.

Zbog toga francusko insistiranje na drugačijem modelu pristupa novih članica, nije samo za unutrašnju politiku kampanju, već je i poruka Nemcima da moraju da poštuju i francuske a ne samo sopstvene interese te da Balkan ne može biti samo nemačka sfera uticaja.

A da Francuska pod Macronom sve više razmišlja u tim kategorijama možda najbolje govori to što francuske diplomate javno govore o ravnoteži moći, sferama uticaja i politici moći kao neizbežnim odlikama jednom međunarodnog sistema suverenih nacija. Naravno, u tom sistemu, ekonomski slabije zemlje, kao što su balkanske, ne zaslužuju preveliki suverenitet već one padaju u sfere uticaja nekoliko „suverenih nacija“.

Moždano mrtav ili živ

NATO, kao druga važna tačka sporenja, čini se, ozbiljnija nego ikada pre. Kada je za The Economist Macron ocenio da je NATO doživeo „moždanu smrt“ jer o strateškim odlukama više nema koordinacije između SAD i ostalih NATO partnera, nemačka politička elita je bila šokirana takvim formulacija izrečenim javno od prvog čoveka Francuske. Nemački šef diplomatije i ministarka odbrane su odmah odgovorili da je „NATO živ“ i potreban, dok je Merkel prvo kratko rekla da smatra Macronove tvrde „preteranim“ da bi kasnije u govoru pred Bundestagom žestoko branila značaj NATO-a za bezbednost Evrope.

„Održanje NATO-a danas je čak i više u našem interesu nego što je bilo za vreme Hladnog rata ili je bar podjednako važno kao za vreme Hladnog rata“, rekla je Merkel, dodajući da je to zbog toga što „Evropa trenutno ne može sama sebe da brani“.

Prema njenim rečima, Evropa je „zavisna od transatlantske alijanse i zbog toga je ispravno raditi na toj alijansi i preuzeti više odgovornosti“.

Najmanje dva razloga su za ovo sve jače nesaglasje Berlina i Pariza. Jedan leži u tome da Macron u Trumpovom odbijanju da bezuslovno brani Evropu vidi šansu da Evropska unija uspostavi autonomiju po pitanjima odbrane i bezbednosti u čemu bi, naravno, glavnu reč vodila Francuska kao nuklearna sila i najjača vojna sila unutar EU, nakon Brexita.

Drugi razlog leži u tome što je Nemcima jasno da su vojno slabi i da bi osamostaljivanjem EU od NATO-a morali dramatično više novca da daju na odbranu, a oni već sada se nevoljno i isuviše sporo povećavaju izdvajanja za odbranu zacrtana kao cilj u okviru alijanse. Zbog toga Nemci na formiranje neke evropske vojske gledaju kao neki cilj u dalekoj budućnosti, a ne kao realnost koju mogu uskoro da postignu.

Ruska karta

Ono što Nemce još više nervira je to što Macron, ne samo samoinicijativno zagovara strateški dijalog sa Rusijom koji bi bio vođen, kako kaže, „bez naivnosti“, već što za izjave o „moždanoj smrti“ NATO-a i zaustavljanju proširenja EU na Balkan dobija aplauze od predstavnika zvanične Moskve. Štaviše, u berlinskim krugovima se očekuje da Macron uskoro u nekom govoru zvanično založi za uklanjanje američkog nuklearnog kišobrana nad Evropom i uspostavljanjem evropskog nuklearnog kišobrana, što će reći francuskog.

Macron želi da ponovo izgradi, kako kaže, „arhitekturu poverenja i bezbednosti“ sa Rusijom. On smatra da je Moskva postala agresivna, ne zbog svojih ambicija, već zato što su SAD gonjene svojim superegom i pobedom nakon Hladnog rata saterale Rusiju u ćošak. U takvoj situaciji Rusija na Evropu gleda kao na američkog Trojanskog konja i Macron to želi da promeni i tu uz pomoć mađarskog premijera Viktora Orbana sa kojim je imao „veoma dugu diskusiju“ i koji je „poprilično blizu našim gledištima“ pa možde čak da pomogne „da još malo ubedi Poljake“.

Ovakvi Macronovi stavovi podigli su kosu na glavi ne samo Nemcima, već i mnogim istočnim Evropljanima, pre svega vlastima u Poljskoj i baltičkim zemljama.

Koliko su se vremena naglo promenila možda najbolje svedoči činjenica da bi ranije na ovakve pozive Pariza, Varšava i ostale istočnoevropske prestonice pozvale svog Ujka Sema koji bi lako i brzo ugušio ovakve porive za evropskim osamostaljivanjem i saradnjom sa Moskvom. Ali, sa Trumpom na čelu, SAD više ne igraju tu ulogu. To zapravo gura Berlin u pravcu da igra tu nekadašnju američku ulogu i usprotivi se Macronovoj geopolitičkoj agendi.

A da nevolja bude veća, nemačka politika prema Rusiji je i bez toga dovoljno kompikovana i često kontradiktorna. S jedne strane, Berlin želi partnerstvo sa Rusijom i razvijenu ekonomsku saradnju i to ne samo po pitanju izgradnje gasovoda „Severni tok 2“. S druge strane, Nemci podržavaju sankcije protiv Rusije zbog uloge u ukrajinskom sukobu, podržavaju Ukrajinu u sporu sa Rusijom, kao i to da je misija NATO-a da odvraća od eventualnog ruskog napada na Evropu.

Prisustvo ruskih trupa na Krimu 2014. godine i potonja aneksija ovog dela ukrajinske teritorije uticala je na to da Merkel, ne samo počne da zagovara sankcije protiv Rusije, već i da danas zazire od toga da EU, predvođena Parizom, sa Rusima pregovara o „arhitekturi poverenja i bezbednosti“  i da se odrekne američke vojne pomoći.

Istini za volju, daleko od toga da Nemci nisu svesni da su se odnosi u svetu poprilično promenili te da i dalje imaju mnogo poverenja u Amerikance. Dokazi o tome se često primećuju u nemačkoj političkoj svakodnevici.

Pre samo koju godinu niko nije mogao ni da zamisli da će nemački ministar ekonomije Peter Altmaier, koji je godinama najbliži kancelarkin saradnik, u najgledanijoj političkoj debatnoj emisiji izjednačiti Ameriku sa Kinom po pitanju bezbednosti podataka nemačkih građana. Ko je mogao da zamisli da će jedan nemački ministar isticati da se ni Kini ni Americi ne može verovati te da ga u tome podržava i šef Saveza nemačkih industrijalaca. Scenario do skoro prosto nezamisliv u Nemačkoj, koja proteklih 70 godina zavisi od američke vojne zaštite a i dalje na sopstvenoj teritoriji ima hiljade američkih vojnika i baze u kojima su i američke nuklearne glave.

Medijski spin

Raskol između Berlina i Pariza je evidentan. Ali, čim je to postepeno počelo da curi u velike međunarodne medije, Berlin i Pariz su pokrenuli novi medijski spin. Ostalim državama članicama EU poslali su nezvanični dokument u kojem predlažu Konferenciju o budućnosti Evrope od 2020. do 2022. godine, koja bi trebalo da bude fokusirana na politike EU, uključujući moguće izmene osnivačkih ugovora i institucionalne promene.

„Konferencija bi trebalo da pokrije sve teme koje treba da vode budućnost Evrope sa jasnim ciljem da se Evropa učini jedinstvenijom i suverenijom“, ističe se u dokumentu.

I dok bi ovo trebalo da bude dokaz o novom zajedništvu i zajedničkoj inicijativi, čovek prosto ne može a da se ne zapita da li se iko u Evropi seća Sporazuma iz Aachena. Ne seća se? Podsećanja radi, to je dokument na 16 strana, koji su posle dugih i komplikovanih pregovora potpisali Macron i Merkel pre samo 10 meseci, a koji su mediji opisivali kao „obnovu zaveta“, „novi momentum za evropsko jedinstvo“ i „francusko-nemačko političko proleće“.

Iako je to bio najveći mogući kompromis koji su zvanični Pariz i Berlin uspeli da postignu u datim političkim okolnostima, ni od toga ništa nije bilo. Ne bi bilo za čuđenje da sličan rezultat bude i nakon Konferencije o budućnosti Evrope.

Iako bi to značilo da su Macronove ideje pale u vodu, to za Nemce neće predstavljati pobedu. Za Merkel i Nemačku u celini biće vrlo teško da brane sopstvene pozicije, jer se svet neminovno menja. I Evropa, pa samim tim i Nemačka, mora da plati cenu tih promena, ukoliko želi da bude igrač na međunarodnoj sceni. A sasvim sigurno, to želi.

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/rasplamsano-rivalstvo-njemacke-i-francuske

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

 

 

29.11.2019 · MIŠLJENJE_NJEMAČKA_FRANCUSKA_EVROPSKA_UNIJA_POLITIKA_ANGELA_MERKEL_EMMANUEL_MACRON_NENAD_RADIČEVIĆ