MIŠLJENJE / BJELORUSKO KUHANJE U RUSKOM KOTLU KAO LEKCIJA ZA SRBIJU / PIŠE: NENAD RADIČEVIĆ


10.01.2020
Beograd bi o odnosima dvije zemlje mogao mnogo toga naučiti o nacionalnim interesima, slovenskom bratstvu i ljubavi među narodima.

Kada je pre mesec dana beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko stigao u državnu posetu Beogradu, javnost u Srbiji se, po običaju, podelila. Za jedne je to bio sastanak Aleksandra Vučića sa "poslednjim diktatorom Evrope" i izneverivanje evropskog puta Srbije. Za druge, pak, to je bila prilika da se sa nekom vrstom nostalgije prisete da je Lukašenko bio jedini strani lider, koji je posetio Beograd u vreme NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine. Štaviše, to je podstaklo i razmišljanja o jačim vezama sa Evroazijskom ekonomskom unijom, kao mogućoj alternativi Evropskoj uniji.

Međutim, u medijskim analizama i jedni i drugi su zanemarili to da su odnosi Beograda i Minska, zapravo, skoro uvek bili u funkciji ili bar u senci odnosa Beograda i Moskve. Kako 1999. godine, tako i danas. Pre tri decenije Slobodan Milošević se nadao da će posetom Lukašenka i izglasavanjem Rezolucije o priključenju Jugoslavije konfederaciji Rusije i Belorusije uspeti da podstakne Ruse da odlučnije reaguju na NATO agresiju. Bezuspešno.

I danas, kada se Srbija zahvaljuje Belorusiji na poklonjenim četiri polovna vojna aviona MIG-29, Rusija je upletena. Ne samo što se remont i modernizacija poklonjenih letelica radi u saradnji sa ruskim proizvođačem, već danas Minsk i Beograd povezuje i to što pokušavaju da balansiraju između suprotstavljenih politika i geopolitičkih strategija Zapada i Rusije.

Trzavice oko naftovoda 'Družba'

A kako belorusko balansiranje ide možda najviše govore prvi dani 2020. godine, kada je Rusija obustavila snabdevanje Belorusije sirovom nafrom, uprkos tome što su u sedmici pred Novu godinu Putin i Lukašenko dva puta telefonom razgovarali u vezi sa isporukama sirove nafte i prirodnog gasa za 2020. godinu. I dok su dva lidera u poslednjem danu 2019. godine postigla dogovor o dvomesečnim isporukama gasom i time izbegli prekid snabdevanja, problem oko nafte nije rešen i snabdevanje dve beloruske rafinerije je presušilo na nekoliko dana. Belorusija je odmah prestala da inostranstvu prodaju naftu i nafne derivate, pre svega, benzin, kerozin i dizel gorivo, kako bi podmirila potrebe sopstvene ekonomije.

Iako je bilo ekonomista koji su navodili kako bi na ovaj ruski potez Belorusija mogla da odgovori prekidanjem tranzita ruske nafte naftovodom "Družba", koji preko Belorusije ide ka EU, nikome u Minsku to nije ni palo na pamet. Preko ovog gasovoda se godišnje u EU transportuje 66 miliona tona nafte, što je 40 ruskog izvoza nafte u EU, pa samim tim pitanje beloruske tranzitne takste za ovu naftu je deo rusko-beloruskih pregovora o količinama i ceni nafte za samu Belorusije.

Na prvi pogled, neko bi mogao da pomisli da je ovo uobičajena naftna trzavica između dve zemlje, koje su pre dve godine. Naime, u poslednje dve decenije bilo je najmanje šest ovakvih sukoba oko nafte u kojima je Minsk često nastojao da višestruko naplati svoju strateški dobru geografsku poziciju između Rusije i EU-a. Pa je tako u tim sukobima, pre dve godina, Moskva za trećinu smanjima isporuke nafte, jer Minsk nije plaćao dugove za ruski gas, a 2007. godine je Moskva čak prekinula isporuke nafte preko "Družbe", jer je bila besna zbog visine tranzitne takse koju je nametnuo Minsk.

Ali, ovog puta izostajanje novog dogovora o isporukama gasa i nafte ima sasvim drugačiju težinu u odnosu na prethodne godine. Ono se dešava u trenutku kada se navršilo dve decenije otkad su dve zemlje potpisale ugovor o stvaranju Unije Rusije i Belorusije, sa namerom da jednog dana stvore federaciju, nalik na SSSR, sa zajedničkim šefom države, ustavom, vojskom, parlamentom, valutom, zastavom, grbom i himnom.

Neće biti jeftine nafte...

Iako na tom ugovoru, uz potpis Borisa Jelcinja, stoji upravo njegov potpis, Lukašenko protekle dve decenije nastoji da konačni cilj ugovora učini što daljim. Ali, protekle dve godine aktuelni stanar Kremlja krenuo je u suprotnom smeru. Putin je povećao pritisak na Lukašenka da ubrza vojnu i ekonomsku integraciju dve zemlje. Kako je rekao, Rusija nije spremna da "subvencioniše" isporuke energenata bez dajlih ekonomskih integracija. Šta Kremlj očekuje možda je najjasnije formulisao ruski premijer Dmitrij Medvedev, rekavši da "neće biti jeftine nafte sve dok Belorusija u 30 oblasti ne unificira zakone sa ruskim". Tu Rusi, pre svega, misle na poreski sistem i ekonomska pravila, kao i da to bude potpisano kao ugovor o daljoj integraciji.

S druge strane, ukoliko Minsk ne pristane na integraciju, a Moskva joj podigne cenu nafte na nivo cena na svetskom tržištu, Belorusija će izgubiti do pet odsto svog bruto društvenog proizvoda. Osim toga, petinu svog BDP-a Belorusija pravi tako što u svojim rafinerijama prerađuje rusku naftu i potom je izvozi. Kada se na to doda da Minsk duguje Moksvi 7,6 milijardi dolara, što je oko 40 odsto njenog spoljnog duga, a da se socijalni mir u Belorusiji zapravo namiruje jeftinim ruskim energentima, jasno je kolika je Putunova moć u pregovorima.

A jasno je i da se Minsk plaši da će izgubiti deo svog suvereniteta u ovim ekonomskim integracijama. Strah u Minsku je još veći kada se čuju procene da zapravo Putin želi da unija dve zemlje, ne samo ekonomski, već i politički zaživi do kraja njegovog predsedničkog mandata 2024. godine, kako bi onda postao predsednik te unije i time izbegao da sprovodi ustavnu vratolomiju i eventualno se ponovo kandiduje za predsednika Rusije. Konkretno, od toga najviše strahuje Lukašenko, jer bi to bio uvod u kraj njegove vlasti i moći duge više od 25 godina.

Kada je došao na vlast, Lukašenko je nastojao da Belorusija izbegne šok ekonomske tranzicije, što je uspeo, oslanjajući se na pomoć Moskve, konkretno na njene jeftine energente i finansijsku pomoć. Oslanjajući se na Moskvu, Lukašenko je uspeo da Belorusija bude zemlja dobrih puteva, sa relativno dovoljno radnih mesta, izvesnim prosperitetom i znatno manjim jazom između bogatih i siromašnih, za razliku od Rusije ili Ukrajine. Ovo je bilo moguće samo kroz postepenu sve veću ekonomsko-finansijsku zavisnost od Rusije koja, međutim, sada prerasta u političku. I to, pre svega, jer Kremlj želi da unovči sve ono što je proteklih decenija ulagao.

Igra na NATO-kartu

To je postalo jasno početkom 2019. godine, kada je Belorusija tražila od Rusija da joj odobri kredit od 600 miliona dolara kako bi refinansirala rate za kredite koju su joj prispevali prošle godine. Kremlj je najpre saopštio da se radi na odobravanju kredita pa je ruski ministar finansija čak rekao da je odobrenje suštinski već doneto. Ali, ni do kakvog transfera novca nije došlo, a pre tri meseca je beloruski ministar finansija saopštio da oni više ni ne očekuju da će dobiti taj kredit.

U situaciji kada su presušili novi ruski krediti, zaduženost prema Rusiji raste a pregovori oko cene i količina nafte i gasa su sve napetiji, Lukašenkovi manevri u balansiranju između Rusije i Zapada, uz odlaganje daljih integracija sa Rusijom, više ne prolaze. Dovoljno je bilo da Rusija promeni zakon o porezima i akcizama pa da to do ivica finansijskoj ambisa gurne Belorusiju, koja 40 odsto svojih proizvoda izvozi u Rusiju, a iz nje uvozi 80 odsto neophodnih energenata. Kako se procenjuje, ova zakonska promena u Rusiji, ukoliko Belorusija ne dobije neki izuzetak, smanjiće naredne četiri godine beloruske prihode za čak 11 milijardi dolara.

Iako svestan da mora da izbegne ukrajinski scenario, Lukašenko je u ovoj geopolitičkoj igri izvukao i NATO kartu. To svedoči njegov nedavni intervju za Eho Moskve, u kojem je rekao da je uveren da bi Zapad i NATO odgovorile na odgovarajući način ako bi Rusija pokušala da povredi suverenitet Belorusije. Prema njegovim rečima, eventualno rusko ugrožavanje suvereniteta Belorusije će članice NATO-a shvatiti pretnjom za njih same, pa će svi biti uvučeni u rat. Doduše, dodaje, ne veruje da je Rusiji potrebna takva vrsta "glavobolje".

Samo koji dan ranije je načelnik Generalštaba beloruske vojske Oleg Belokonev rekao da Minsk i NATO diskutuju o formatu u kojem mogu da se održe zajedničke vojne vežbe Belorusije i Alijanse. Prema njegovim rečima, preduslov za to je da Belorusija i Rusija ostanu saveznici. Dakle, Lukašenko i njegovi generali su vrlo svestan da ne smeju previše da guraju prst u oko ruskom medvedu. "Nismo kolosalno velika zemlja sa ogromnim resursima, ali smo u centru 'kotla'. Ovde se ukrštaju interesi Zapada i Istoka, i to ne samo ruski, kao i severa i juga", rekao je Lukašenko, dodajući da, "budući da smo u tom kotlu, moramo se ponašati tačno, suptilno i precizno kako ne bismo u njemu bili skuvani".

Bolna ekonomska golgota

Lukašenko se ovde trudi da, pre svega, on ne bude politički skuvan, budući da oni koji su proteklih sedmica u centru Minska protestovali protiv Putina i ruske politike prema Belorusiji sasvim sigurno nisu naklonjeni višedecenijskom šefu beloruske države. EU je, pak, spremna da sa njim sarađuje i više ne govori o njemu kao "poslednjem evropskom diktatoru", ali to ne znači da je spremna da mu pruži ogromnu finansijsku pomoć neophodnu da bi izbegao finansijski kolaps u slučaju okretanja leđa Rusima. EU, zapravo, priželjkuje da demokratske snage dođu na vlast u Minsku, ali da paradoks bude veći, u trenutnim okolnostima jedino Lukašenko zasad eventualno može da spreči scenario u kojem Belorusija ne gubi svoju nezavisnost.

NATO, EU i uopšte Zapad malo tu mogu da učine a da pritom ne prođe kroz veoma bolnu ekonomsku golgotu. Sve ovo mogla bi da bude korisna lekcija za Srbiju, koja zasad uspeva da balansira između Zapada i Rusije. Jačim vezama sa Rusijom, ali istovremenim vojnim vežbama sa NATO-om, Srbija je uspela da bar Nemce i još neke Evropljane ubedi da je, za razliku od Amerikanaca, ne stavljaju stalno pred izbor - ili u EU, ili saradnja sa Rusijom. Iako je položaj Srbije, u odnosu na Belorusiju, povoljniji, jer nije u neposrednom strateškom dvorištu Rusije, Beograd bi iz beloruskog kuvanja u kotlu između Rusije i EU mogao mnogo toga da nauči o nacionalnim interesima, slovenskom bratstvu i ljubavi među narodima.\

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/bjelorusko-kuhanje-u-ruskom-kotlu-kao-lekcija-za-srbiju

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

 

I

10.01.2020 · MIŠLJENJE_MINSK_MOSKVA_BJELORUSIJA_RUSIJA_EU_NATO_SRBIJA_ALEKSANDAR_LUKAŠENKO_ALEKSANDAR_VUČIĆ_VLADIMIR_PUTIN