MIŠLJENJE / KAKO JE MILOŠEVIĆ ORGANIZIRAO LOV NA SRPSKE IZBJEGLICE / PIŠE: TOMISLAV MARKOVIĆ


13.01.2020
Najgori režim u srpskoj historiji bio je neprijatelj svim susjednim narodima, ali i vlastitom narodu.

„Počeli su da me tuku, besomučno. Udarali su me pendrecima, kundakom preko leđa. Cev od pištolja su mi stavljali u usta. Govorili su ’Zini, zini’. Nisam znao za sebe“.

Ovo je samo deo svedočanstva prisilno mobilisane izbeglice iz Knina M.K. o torturi koju je doživeo u Nastavnom centru Erdut u Istočnoj Slavoniji, koji je formiran kao operativni centar i kamp za obuku Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana.

U leto 1995. godine MUP Srbije je hapsio i prinudno mobilisao srpske izbeglice iz Hrvatske i BiH, a potom ih prosleđivao paravojnim srpskim formacijama, kao i vojnim i policijskim organima Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. U toj akciji prislino je mobilisano oko 10.000 izbeglica, svi su poslati na ratište, a najmanje njih 54 je poginulo ili nestalo.

Miloševićeva Srbija je tako prekršila i sopstveni Zakon o izbeglicama i međunarodnu Konvenciju o statusu izbeglica, ali kao da je toj kriminalno-zločinačkoj tvorevini bilo do zakona i prava. Srbiju je njen sopstveni zakon obavezivao da izbeglicama obezbedi „zbrinjavanje radi zadovoljavanja njihovih osnovnih životnih potreba“ i da im „pruži pomoć u procesu integracije“.

Umesto brige propisane zakonom, Srbija je lovila izbeglice poput divljih zveri i slala nesrećne ljude koji nisu želeli da učestvuju u prljavom ratu Arkanovim razbojnicima na iživljavanje.

Na milost i nemilost

Bilo je nekoliko centara u koje su policijski i vojni organi Srbije slali izbeglice, a onaj u Erdutu, kojem je Resor državne bezbednosti MUP-a Srbije pružao logističku i materijalnu pomoć, bio je jedan od najozloglašenijih.

U avgustu i septembru 1995. MUP Srbije predao je Arkanovcima oko 5.000 izbeglica na obuku i zlostavljanje. Čim bi autobusima bili dovezeni u Erdut, Arkanovci bi ih dočekali povicima „kukavice“, „izdajice“, a potom bi ih mlatili rukama, nogama i kundacima pušaka. Potom su Arkanovim gardistima predavali sve lične stvari, uključujući dokumenta, novac i zlato.

Srpskim patriotama ionako nije bitno od koga otimaju – od „ustaša“ i „balija“ ili od Srba, sve se to radilo za viši cilj zvani velika Srbija.

Jutro u Erdutu je počinjalo dizanjem zastave i intoniranjem himne „Bože, pravde“ (kako to ironično zvuči u ovom kontekstu), a potom bi Arkan prisilno mobilisane ljude počastio uvredama tipa „pijanice“, „izdajice“, te optužbama da je zbog njih propala Republika Srpska Krajina. Miloševićev debeovski zlikovac, koji je naređivao da ga oslovljavaju isključivo sa „gospodine komandante“, održao bi prigodan patriotski govor koji je obilovao obećanjima:

„Vratićemo Krajinu. Popišaćemo se po šahovnici. Stavićemo srpsku zastavu opet usred Knina.”

Zlostavljanje u kućici za pse

Izbeglice su bile podvrgnute napornoj vojnoj obuci i fizičkim vežbama, a ko nije bio u stanju da izdrži tempo Arkanovih „Tigrova“ bivao je kažnjen. Naravno, to nisu bile neke obične kazne, kad je u pitanju sadističko iživljavanje nad nemoćnim ljudima, zločinci pokazuju visok stepen kreativnosti.

O tome je svedočio N.T., izbeglica iz sela u okolini Knina, prisilno mobilisan 13. avgusta 1995. godine iz prihvatnog centra koji se nalazio na Beogradskom sajmu: „Kamen, na kome piše ’gospodin disciplina’, šetaju ljudi po kazni, u krug kampa. ’Neću više, biću dobar’ reči su koje mora da ponavlja, dok trči, a oni ga ubrzavaju udarcima”.

Kažnjenike su Arkanovci udarali drvenim palicama, a onog ko počini teži prekršaj paravojnog poretka vezivali su lisicama za drvo, ostavljali ga da tako prenoći, da bi mu ujutro izrekli kaznu, obično 20 udaraca palicom.

Nije ovo vrhunac sadističke mašte Arkana i njegovih razbojnika, išli su i dalje od uobičajene torture i premlaćivanja. Jedna od omiljenih kazni za prislino mobilisane izbeglice koje bi prekršile neko pravilo paravojne discipline bilo je vezivanje i smeštanje u kućicu za pse. Nesrećne ljude su Arkanovci prisiljavali da laju i da jedu iz činije za kučiće.

Kako svedoči B.S, izbeglica iz Vrginmosta koji je prisilno mobilisan 14. avgusta 1995. godina u selu Zmajevo kod Vrbasa: „Video sam čoveka vezanog u pseću kućicu, morao je da se oglasi sa 'Ja sam obična domaća džukela“.

Kad su se Miloševićevi psi rata ovako ponašali prema pripadnicima sopstvenog naroda, nije nikakvo čudo što su ubijali sve pred sobom u Bijeljini, Zvorniku, Sanskom Mostu i po Kosovu.

Plan gospodara rata

Lov na izbeglice i njihovo vraćanje u Hrvatsku i BiH bili su deo državnog plana koji su skovali rukovodstva Republike Srpske, Republike Srpske Krajine i Savezne Republike Jugoslavije. Tema prisilne mobilizacije pojavljuje se na sednicama Vrhovnog saveta odbrane još od decembra 1992. godine, da bi konačna odluka pala na 16. sednici VSO 25. decembra 1993.

Slobodan Milošević je objasnio potčinjenima da u Srbija ima skoro 20.000 „vojnih dezertera“ koje treba poslati na ratište, te da je „to čitav jedan korpus vojnih dezertera koji se bave kriminalom po Jugoslaviji, a tamo izbegavaju da brane svoju zemlju. Besmisleno da odavde idu dobrovoljci a oni ovde da se šećkaju po Beogradu i Srbiji”.

Načelnik Generalštaba VJ Momčilo Perišić i predsednik Crne Gore Momir Bulatović složili su se sa voljenim vođom. Za koordinaciju cele akcije u kojoj su učestvovale vojne i policijske snage bio je zadužen Pavle Bulatović, ministar odbrane SRJ.

Tokom same akcije ispostavilo se da je izbeglica širok pojam, tako da su mobilisani i državljani SRJ, ljudi koji su samo rođeni u Hrvatskoj ili BiH, oni koji su tamo živeli u jednom periodu života, oni koji su imali vikendicu u susednim državama, a nisu izuzeti ni studenti, bolesni, kratkovidi, razni ljudi nesposobni za vojnu službu.

Policajci su ljude odvodili sa radnih mesta, iz izbegličkih centara, iz privatnih kuća, sa ulice, iz učeničkih i studentskih domova, iz ugostiteljskih objekata, pa čak i iz izbegličkih kolona koje su pristizale u Srbiju. Da bi lakše došli do podataka o potencijalnim kandidatima za prisilnu mobilizaciju, policajci su nasilno oduzimali spiskove izbeglica od pripadnika Crvenog krsta.

Tako je Miloševićev zlikovački režim tretirao pripadnike sopstvenog naroda, za čiju se dobrobit i interese navodno borio – lovio ih je kao životinje. Najgori režim u srpskoj istoriji bio je neprijatelj svim susednim narodima, ali i sopstvenom narodu.

Od izbjeglice do učesnika genocida

Među prisilno mobilisanima bio je i Milivoje Batinica koji je 1992. godine izbegao iz Sarajeva u Zrenjanin, gde je regulisao izbeglički status. Krajem juna 1995. godine policija ga je presrela na ulici, privela ga u stanicu policije, pa su ga potom odveli u u vatrogasni dom u Sremskoj Mitrovici zajedno sa još nekoliko sapatnika.

Nakon toga su ga sproveli u štab za prihvat prinudno mobilisanih vojnih obveznika sa teritorije SRJ koji se nalazio u Janji (Bijeljina), odakle je prebačen u Centar za obuku na Jahorini. U tom centru od prisilno mobilisanih izbeglica formirana su dva voda koja su, nakon kraće obuke, poslata u Srebrenicu.

U Višem sudu u Beogradu trenutno se vodi proces protiv Milivoja Batinice i još sedam lica iz ova dva voda, pod optužbom da su 14. jula 1995. godine u selu Kravica kod Bratunca izvršili ubistvo najmanje 1.313 bošnjačkih civila iz Srebrenice. Od osmorice optuženih, njih šest su prisilno mobilisani na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije.

Svi navedeni podaci, kao i mnogi drugi koje nisam pomenuo, mogu se pronaći u nedavno objavljenom dosijeu Fonda za humanitarno pravo pod naslovom “Prisilna mobilizacija izbeglica”. Autorka dosijea je Jovana Kolarić, a urednica Ivana Žanić.

A otkud FHP-u svi ovi podaci? Jedan deo potiče iz arhiva Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju i iz MUP-a Srbije, ali najveći deo dosijea se zasniva na “više od 500 izjava prisilno mobilisanih izbeglica koje su dali istraživačima FHP-a tokom 1997. i 1998. godine i članova porodica izbeglica koje su poginule ili nestale nakon upućivanja na područje oružanih sukoba”, kao i na “sudskim dokumentima iz više od 120 parničnih postupaka pred sudovima u Srbiji za naknadu štete, u kojima je FHP zastupao prisilno mobilisane izbeglice ili njihove porodice”.

FHP je u tim parničnim postupcima zastupao više od 720 izbeglica i njihovih porodica protiv države Srbije. U svim procesima utvrđena je odgovornost države zbog povrede slobode i prava ličnosti, a sudovi su oštećenima dosuđivali odštetu u iznosu od 400 do 3.000 evra.

Ko su patriote, a ko izdajnici

Čekaj malo, kako su to pravnici FHP-a zastupali srpske izbeglice i njihove porodice? Pa zar nisu službenici Fonda za humanitarno pravo osvedočeni izdajnici, srbomrsci, neprijatelji srpstva i svakog Srbina, soroševci, strani plaćenici, ljudi koji mrze svoj narod iz dna duše, kako nas već decenijama ubeđuju patriotski mediji, političari, nacionalni intelektualci i slična uniformisana lica na večnoj straži srpstva?

Da, tako su stvari predstavljene u nacionalističkoj mitomaniji, u fikciji koju su samozvani rodoljubi koji dobro žive od svog rodoljublja proglasili za stvarnost.

U pravoj realnosti situacija je potpuno obrnuta. Borci za ljudska prava pomažu ljudima, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost, zastupaju ih besplatno na sudovima i trude se da bar malo isprave nepravdu koju im je nanela zločinačka država.

A patriote te iste očajne ljude vezuju za drvo, besomučno premlaćuju, drže u kućicama za pse i šalju ih u besmislene ratove da poginu ili postanu zločinci. Usput se bogateći na njihovoj muci i nesreći.

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/kako-je-milosevic-organizirao-lov-na-srpske-izbjeglice

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

 

 

13.01.2020 · MIŠLJENJE_MIŠLJENJA_SRBIJA_HRVATSKA_BIH_JUGOSLAVIJA_SR_JUGOSLAVIJA_IZBJEGLICE_ŽELJKO_RAŽNATOVIĆ_ARKAN_ARKAN_PRISILNA_MOBILIZACIJA_TOMISLAV_MARKOVIĆ