SRBIJA / DUŠAN DUDUKOVIĆ / MI SMO TA NEKA PROBLEMATIČNA STVAR – IZGRADNJA RADNIČKOG POKRETA U ZRENJANINU / MAŠINA


08.03.2020
„Jugoremedija”, nekada velika zrenjaninska fabrika lekova, nedavno nije prodata ni iz desetog pokušaja. Odbor poverilaca odbio je ponudu kompanije „Project one” od 470 miliona dinara, jer je, za kupovinu zainteresovana i turska kompanija „Birgim Avrup” koja je višedecenijski poslovni partner „Jugoremedije”. Time se saga privatizacije ove fabrike nastavlja a sa njom i organizovana borba lokalnih radnika i radnica koja traje duže od petnaest godina.

Priča o „Jugoremediji” mogla se završiti odavno, i mogla je biti istovetna pričama o mnogim privatizovanim preduzećima širom Srbije, međutim njeni radnici i radnice nisu dozvolili da do toga dođe, i učinili su je centralnom tačkom radničke borbe u Zrenjaninu.

„Jugoremediju” je 2002. godine kupio Jovica Stefanović Nini, biznismen iz Niša. Na proleće dve godine kasnije, nakon nekoliko manjih štrajkova upozorenja, izbija i veliki štrajk uz blokadu fabrike, koji traje sve do avgusta iste godine. Vlasnik tada pristaje na zahteve štrajkača, međutim vrlo brzo otpušta oko dvesta radnika i radnica koje je smatrao najodgovornijim za dugotrajnu blokadu. Borba otpuštenih radnika „Jugoremedije” nastavila se i van fabrike, pa su 2007. vraćeni na posao. Iste godine privatizacija je poništena, a novo rukovodstvo je izabrano iz redova radništva.

Nažalost, 2012. nakon hapšenja rukovodstva i drugih vidova pritisaka, „Jugoremedija” je prestala s radom i ušla u stečaj, u kojem je i danas. Međutim, njeno iskustvo i pobeda njenih radnika i radnica te 2007. godine znatno je uticala na razvoj radničkog pokreta u Zrenjaninu.

„Pobeda radnika i malih akcionara ’Jugoremedije’ vratila je veru drugima“

I pre nego što je otpočela borba u „Jugoremediji”, radnici i radnice Zrenjanina su se udruživali i organizovali. Zdravko Deurić, bivši radnik „Jugoremedije” i predsednik Udruženja malih akcionara, glavni okidač za pokretanje savremenih radničkih borbi u ovom gradu vidi u naglom rušenju privrede početkom dvehiljaditih. Kao jedan od bitnih događaja za formiranje budućeg pokreta vidi i veliku prvomajsku blokadu grada 2003. godine u organizaciji Samostalnog sindikata.

Počeo je da se gasi veliki broj ozbiljnih preduzeća, i veliki broj radnika počeo je da gubi svoja radna mesta. To je sve u jednom momentu kulminiralo jednim ozbiljnim prvomajskim izlaskom i blokadom svih ulaznih puteva u Zrenjanin… Taj trenutak je bio presudan i za samu ’Jugoremediju’, jer je imala veliku podršku zrenjaninske radničke klase.

U to vreme, kako kaže Deurić, solidarnost je među radnicima Zrenjanina bila veoma izražena. Kada su sledeće godine radnici „Jugoremedije” stupili u veliki štrajk i blokadu fabrike, imali su pomoć radništva čitavog grada.

Među malobrojnima u Srbiji koji su u to vreme pratili situaciju u Zrenjaninu i aktivno pomagali radnicima, bili su časopis Republika, koji je uređivao poznati sociolog Nebojša Popov, kao i Savet za borbu protiv korupcije, na čelu s Vericom Barać, čiju pomoć istaknuti borci tog vremena često naglašavaju. Iz Saveta za borbu protiv korupcije, prisutan i aktivan na terenu tokom čitavog tog perioda bio je i Ivan Zlatić, tada takođe i član Pokreta za slobodu, organizacije koja je pomagala borbe protiv privatizacije širom zemlje.

Kao uzrok pokretanja radničke klase Zrenjanina, on vidi isti taj period, u kojem su radnici i radnice shvatili da privatizacija ne radi za njih, već protiv njih.

Danas je to nešto što se samo po sebi razume, međutim pre dvadeset godina je praktično čitavo društvo čvrsto verovalo da će privatizacija oporaviti privredu i sačuvati radna mesta, da će doneti neophodne investicije, nova znanja i tehnologije, odgovoran i efikasan menadžment i šta već sve ne, kaže Zlatić za Mašinu.

Iako je politika privatizacije nastavljena, početkom 2007. godine došlo je do poništavanja privatizacije „Jugoremedije” i ulaska njenih radnika u novo rukovodstvo.

Pobeda radnika i malih akcionara ’Jugoremedije’ vratila je veru drugima da ima smisla boriti se, smatra Zlatić.

Uskoro štrajkovi i pobune kreću u „Banatskoj eksportnoj klanici” (BEK) i u „Šinvozu”, uz solidarnu podršku „Jugoremedije”. U tom periodu je najupečatljiviji bio dolazak oko hiljadu radnika „Šinvoza” i „BEK”-a u štrajku na protestni skup ispred Ministarstva privrede u Beogradu početkom januara 2008. godine.

Nakon što ih tadašnji ministar Mlađan Dinkić nije primio na razgovor, polovina njih je rešila da prespava u Domu sindikata kako bi i sutra pokušali da blokiraju ministarstvo. Tokom noći nažalost, Radiša Stojanov, jedan od radnika „Šinvoza”, preminuo je od srčanog udara. Nakon tog tragičnog slučaja, ministar Dinkić je bio primoran da primi delegaciju radnika i obećao je oporavak „Šinvoza”.

Zdravko Deurić ističe da je ceo taj period bio „vrhunac solidarne borbe radnika Zrenjanina za istu stvar – za vraćanje svojih prava na akcije, svojih prava na rad, na život i na sve ostalo“.

Iz te radničke solidarnosti izrodila se i politička partija. Najborbeniji radnici i radnice „Jugoremedije”, „BEK”-a, „Šinvoza” i drugih preduzeća udružuju se i formiraju stranku Ravnopravnost, koja na lokalnim izborima 2008. godine osvaja četiri mesta u gradskoj skupštini.

Ravnopravnost je bila političko krilo zrenjaninskog radničkog pokreta. Formirali su je radnici i mali akcionari u vreme kada su lokalne vlasti u Srbiji uglavnom slegale ramenima na privatizacijske pljačke, izgovarajući se da su nemoćni i da je za privatizaciju nadležna republička vlada, navodi Ivan Zlatić.

On dodaje i da je Ravnopravnost uspela da uvede temu privatizacije u lokalni parlament.

Inicirali smo i vodili tri anketna odbora o pljački u privatizaciji zrenjaninskih preduzeća, za čije nalaze su glasali svi odbornici, i iz vlasti i iz opozicije, zaključuje Zlatić.

Branislav Markuš, bivši radnik „Jugoremedije”, a sada predsednik Zrenjaninskog socijalnog foruma (ZSF), bio je i jedan od odbornika Ravnopravnosti u lokalnoj skupštini. U tom periodu, Markuš je bio predsednik dva anketna odbora.

Kroz anketni odbor smo pokušali prvi put da kažemo istinu i napravimo neki presek loših privatizacija. Dakle da ukažemo na rad Saveta za borbu protiv korupcije i da donesemo zaključak koji bi podržala lokalna samouprava, a on bi značio da je privatizacija fabrika, u ovom slučaju konkretno „Šinvoza”, bila politička manipulacija, kaže Markuš za Mašinu.

Zaključak anketnog odbora, za koji su glasali svi odbornici i vlasti i opozicije, bio je da je privatizacija „Šinvoza” sprovedena politički i da je njom naneta šteta radnicima i malim akcionarima, odnosno da je izvedena sistemski radi pljačke javnog interesa. Vlasti na republičkom nivou nikada nisu podržale ovaj stav anketnog odbora, a situacija sa „Šinvozom” je ostala nerazjašnjena.

„Radničke borbe iz ere privatizacije potpuno su izbrisane iz zvaničnog pamćenja“

Ravnopravnost je postojala sve do 2016. godine, kada je (sad već kao udruženje građana) kolektivno pristupila Socijaldemokratskoj uniji (SDU).

Nakon hapšenja Zdravka Deurića i rukovodstva „Jugoremedije”, dizanja optužnice protiv Mite Lisice, vođe štrajkača iz „Šinvoza” i jednog od lidera Ravnopravnosti, kao i policijskih pritisaka i negativne medijske kampanje, krajem decembra 2012. godine „Jugoremedija” odlazi u stečaj. Od tog trenutka zrenjaninska radnička klasa, izmorena raznim vidovima pritisaka, s nekim od najistaknutijih predstavnika u pritvoru i na optuženičkim klupama, počinje da utišava svoju borbu.

Zdravko Deurić zamiranje radničkih borbi nakon stradanja „Jugoremedije” vidi kao jasan signal vlasti da će se najsurovije obračunavati sa svakim ko nešto pokuša da promeni.

Ja razumem vlast i državu, bilo koju vlast i prethodnu i ovu sadašnju, svako gleda svoj interes i pokušava da nađe način kako da neke problematične stvari reši. E pa, mi smo ta neka problematična stvar, kaže Deurić.

Ivan Zlatić je saglasan i dodaje:

Ljudi koji su se borili protiv korupcije u privatizaciji, koji su izvukli fabriku iz propasti, lažno su optuženi 2012. godine da su je opljačkali, a fabrika je pod pritiskom afere oterana u stečaj, iako joj je vrednost bila daleko veća od dugovanja. Radnici i akcionari ’Jugoremedije’, oko kojih se okupljala borba, ostali su bez sredstava za život, a kamoli za političku borbu.

Nakon 2012. godine, radnička borba u Zrenjaninu svela se na spasavanje onoga što je moguće spasti u stečajnom postupku, kao i na odbranu istaknutih članova radničkog pokreta u krivičnim postupcima, koji se protiv nekih od njih i danas vode.

Ipak, iako više nije masovno organizovan u nekadašnjem obimu, radnički pokret Zrenjanina kao i sećanje na borbu iz perioda privatizacija nastavili su da žive kroz neke organizacije poput SDU, Zrenjaninskog socijalnog foruma i Roze – udruženja za radna prava žena.

Radničke borbe iz ere privatizacije potpuno su izbrisane iz zvaničnog pamćenja, i važno je da postoje organizacije koje čuvaju istinu o pljački i o otporima pljački, i, što je još važnije, čuvaju znanje koje je u ovim borbama akumulirano, ističe Zlatić .

Isto potvrđuje i Branislav Markuš koji ponavlja svoje reči s jedne tribine organizovane pre više godina, kada je na pitanje je li moguće organizovati novu levicu u Srbiji, odgovorio da to nije moguće bez učešća Zdravka Deurića, kao i vođa štrajkova iz „Trudbenika”, „Vršačkih vinograda” i drugih preduzeća širom zemlje koji su u to vreme privatizacija bili okupljeni u Koordinacionom odboru radničkih protesta u Srbiji. Iskustva svih njih, a posebno zrenjaninskog radničkog pokreta, neophodna su za pokretanje bilo kakve radničke borbe u Srbiji danas.

O borbama za opstanak čitavih radničkih kolektiva, koji su uključivali i fizičke sukobe s policijom, probleme sa institucijama, otpuštanja i medijske pritiske, o prerastanju interesa više različitih preduzeća u jednu političku organizaciju koja je zastupala stavove većine, a pre svega o masovnoj solidarnosti koju je Zrenjanin tog vremena iznedrio i u njoj istrajavao, moraće da uči svako ko odluči da se danas bavi klasnim politikama i organizovanjem radničkog pokreta.

08.03.2020 · JUGOREMEDIJA / ZRENJANIN