VIDA KNEŽEVIĆ / MAJČINSTVO ZA VREME KORONAVIRUSA: REŽIM KAKO ZNAŠ I UMEŠ / MAŠINA


22.03.2020
Uvođenje vanrednog stanja u Srbiji ogolilo je svu teškoću savremenog majčinstva.

Celu populaciju je ovo stanje pogodilo. Iz zdravstvenog ugla, najugroženiji su stariji i već bolesni. Međutim, žene su te koje su dodatno opterećene i pod pritiskom, naročito one koje nisu u mogućnosti da posao obavljaju od kuće, one koje su zabrinute oko mogućeg gubitka posla, ili pak one koje su posao već izgubile. Kad na to dodamo i obavezu oko dece, ukoliko ih imaju , ali i brigu oko starijih i bolesnih, stvari se umnogome komplikuju. Kome ostaviti decu na čuvanje? Kako se organizovati? Kome prvo pružiti pomoć? Kako se zaštititi?

Kako bi se u ovoj situaciji zaštitili najstariji ­ koji su u porodici najčešća pomoć oko dece dok roditelji rade ­ Vlada RS je donela odluku da jedan od zaposlenih roditelja može ostati kod kuće kako bi brinula o deci ukoliko su mlađa od 12 godina. Međutim, u Srbiji je relativno veliki broj i samohranih majki koje nemaju mogućnost izbora, kojima preti otkaz ukoliko se ne pojave na poslu, a nemaju kome da ostave decu na čuvanje. Kako ispred inicijative „Mame su zakon“ upozorava i apeluje Tatjana Macura:

Neke majke mogu svoj posao raditi od kuće, ali je veliki broj onih koje to ne mogu – zdravstvene radnice, trgovkinje, frizerke, radnice u fabrikama itd. Da ove majke ne bi danas ili nakon prestanka vanrednog stanja ostale bez posla, država mora da nađe način kako da ohrabri poslodavce da to ne čine. Nadam se da ovakve odluke nisu posledica bahatosti poslodavaca, već posledica ekonomske krize koja je već tu ili će uskoro stići i zato je jedno dublje razumevanje odnosa između poslodavaca, zaposlenih samohranih majki, države i nadležnih ministarstava neophodno.

U svakom slučaju, svaka od navedenih situacija čini se nezavidnom. Stoga smo, za Mašinu, sproveli malo istraživanje među majkama koje poznajemo i koje se suočavaju sa istim ili sličnim problemima.

„Mislim da nisam ni svesna šta nas čeka“

Dok se neke majke teško bore sa radom od kuće, uz decu i obavljanje kućnog rada, druge pokušavaju da se izbore sa neposlušnim roditeljima i brigom o njima. Neke se suočavaju sa svim navedenim problemima istovremeno. Nužnost privikavanja na novonastalu situaciju proizvodi čitav dijapazon osećanja; od bojazni od nepoznatog, anksioznosti, straha, panike, ali i vedrine i optimizma, pa do spontanog razrađivanja svakodnevnih praksi preživljavanja i borbe za goli opstanak. Do uzajamnog ispomaganja i bodrenja, te pružanja pomoći komšijama i drugim ljudima, sugrađanima, kojima je pomoć u ovom trenutku neophodna. I tako u krug. Lako nije.

Brankica, majka dve ćerke (7 i 2 godine) rastrgnuta je između posla koji je donela kući, brige o deci, majci, straha od smanjenja plate, nepregledne neizvesnosti:

Meni koliko god da prija što sam kod kuće, sigurno će mi biti teško posle par dana što ne idem na posao, tamo se ipak malo odmorim. Kancelariju sam prebacila kući ali nema šanse preko dana da radim jer mi ćerke ne daju mira, tako da ću morati da radim noću. Platu i radno vreme će nam smanjiti, to jest, dobijaću pola plate za rad od kuće. Sve u svemu, mislim da nisam ni svesna šta nas čeka. Decu izvodim ali ne u park, idemo u školsko jer tamo nema druge dece. Brinem za mamu, ali nadam se da je ovu situaciju ozbiljno shvatila i da neće izlaziti iz kuće.

U sličnoj je situaciji i Milica, koja je zaposlena u IT sektoru i koja je posao prebacila kod kuće, kao i njen suprug:

Moj posao je ispred laptopa, mogu da ga radim od kuće, nemam starije za brigu. Mislim, ne u ovom gradu. Jedina briga mi je šta sa detetom dok mi radimo od kuće 8 sati i gde suprug ima pozive na svakih pola sata sa inostranstvom, pa mora da bude mir i tišina i što ja pišem na tri jezika pa i meni treba koncentracija, i ona jadna mora da ćuti i bude u svojoj sobi.

Još je teže onim majkama koje žive same sa maloletnom decom. Tako Đulijana, majka sedmogodišnje devojčice, iako je kod kuće ove nedelje – na poslu su ih podelili u 2 grupe – već sledeće će morati na posao. Budući da radi na poslovima organizacije transporta robe iz Jugozapadne Evrope, nije izvesno da će ceo posao moći da obavlja od kuće:

Stare nemam, sama svoje vreme organizujem kako mogu i moram, u nabavci sam bila, ne radim ovu nedelju jer smo podeljeni u dve grupe, a kad budem radila Una će biti sa tatom. Najveći mi je problem što uslova za hendlovanje ove situacije nemamo, što se ljudi ponašaju neodgovorno i kupuju mahnito, a oni koji treba i mogu da budu kod kuće to nisu pa će nam svima limitirati kretanje.

Jelena, majka koja je u prevremenoj penziji zbog ozbiljnih zdravstvenih problema, suočava se sa teškoćama koje su, pre svega, ekonomske prirode:

Dominantna emocija mi je zabrinutost. Posle straha i panike od nepoznatog. Zabrinutost u smislu da li ću uspeti, uprkos merama opreza, zaštititi porodicu, dete, sebe, muža, iako sam dostupna i voljna za pomoć drugima, zbog vremena koje imam. Dete izvodim napolje, u manji park, sa malim brojem dece. Čuvam svoj socijalni život preko mreža, što detetu nije dostupno. Nemamo zalihe hrane.

„Najveći je problem što ni muž ni ja nismo prijavljeni, a poslovi nam zavise od drugih, i što ćemo ostati bez primanja“

Za razliku od onih majki koje imaju koliko toliko sigurne poslove, koje negativne mere po pitanju radnog odnosa ne očekuju u narednim mesecima, postoje i one koje su ostale bez posla istovremeno sa uvođenjem vanrednog stanja, budući da nisu imale nikakav ugovor o radu, niti bilo kakav drugi ugovor sa poslodavcem kod koga su do juče bile angažovane.

Lana, majka dvoje dece ispod 12 godina, primer je mnogih majki u Srbiji koje su, uprkos visokom obrazovanju, primorane da rade neprijavljene, bez ikakve socijalne zaštite:

Meni je najveći problem što ni muž ni ja nismo prijavljeni, a poslovi su nam takvi da zavise od drugih i što ćemo ostati bez primanja, to jest, već smo ostali, jer ne može da se radi sada.

Ona dalje nastavlja sa objašnjenjem nemogućnosti da obavlja svoj posao personalnog asistenta za decu sa posebnim potrebama dok je paralelno stažirala za logopeda: „Ja hoću da radim, a takav mi je posao da mi je zabranjeno da radim.

Kao i sve veći broj samostalnih kulturnih radnica koje ostaju bez honorarnog profesionalnog angažmana, bilo da se radi o pozorištu, filmu, muzičkoj industriji ili polju vizuelnih umetnosti, i Sandri, majci dva osnovca, otkazani su svi angažmani. Ipak, datu situaciju ona pokušava da sagledava sa „svetlije“ strane. Kako i sama naknadno komentariše, svesna da će taj entuzijazam potrajati tek dva dana:

Osim što me podseća na devedesete i što nemam pojma koliko će da traje i šta nas čeka, te izaziva blagu anksioznost, moram da priznam da mi čak malo i prija da svi budemo kod kuće. Najviše me u stvari brine što su mi svi poslovi otkazani i pomereni, a Radetov (suprug) aikido klub ne radi, to je baš udar na kućni budžet.

No, šta je sa onim ženama koje pored neizvesnog posla ili onog kojeg prinudno donose kući, obaveza oko dece, brinu i o roditeljima u godinama kojima je nega neophodna, te čitav teret oko kućnih obaveza i kućnog rada, obavljaju, pretpostavljamo u noćnoj smeni:

Moj osnovni problem je u tome što moram da se rasprostrem koliko sam dugačka da hendlujem kuvanje, nabavku, roditelje i posao. Nervira me što se na poslu bakćemo administrativnim stvarima za ljude koji su ugroženi i ne mogu da dolaze na posao, umesto da se koncentrišemo na to da posao bude obavljen,

ističe Kosa, koja sa dvoje male dece i roditeljima od kojih je jedan invalid, a koji ne žive na istoj adresi, pokušava da multitaskuje kako zna i ume.

Za Bebu, koja živi sama sa bolesnim ocem i ćerkom predškolcem, kojoj poslodavac stoji nad glavom, situacija nije ništa bolja:

Osnovni problem je što se očekuje da se normalno ponašamo u nenormalnoj situaciji. Što je izuzetno teško kada poslodavac očekuje da obaviš sve obaveze vezane za profesionalni život a oca (starog i bolesnog) pokušavaš da odvratiš od suludih ideja izlaska napolje. Dodati na ovo i svu nabavku, kućne poslove i ostalu logistiku za funkcionaisanje. A ovo je samo početak i svi smo zdravi.

No uprkos opravdanom strahu od neizvesnosti koje je novonastala situacija uzrokovana koronavirusom proizvela u životima pomenutih žena – i mnogih drugih u Srbiji i svetu – osećaj zajedništva i pripadnosti, mogućnost da se frustracija, anksioznost i nemoć podeli sa drugim ženama, kao i primeri solidarnosti koji se iz dana u dan umnožavaju, daju nadu da „zajedno“ možemo i bolje i lakše.

 

22.03.2020 · MAŠINA