MAŠINA / MARKO MILETIĆ / ITALIJANSKA PARTIJA POTERE AL POPOLO: OPŠTI STRAH OD GUBITKA POSLA SE ŠIRI ZAJEDNO SA VIRUSOM


09.04.2020
Realnost pandemije se brzo proširila svetom, a nju su najjače osetili ljudi u Italiji, državi koja je trenutno najviše pogođena širenjem koronavirusa – u trenutku pisanja ovog teksta u Italiji je bilo više od 13.000 umrlih od posledica virusa.

Vanredna situacija i njene nepredvidive posledice su italijansku levicu stavile u tešku poziciju. Levica deli sudbinu populacije, potrebno je biti solidaran i prisutan, organizovati ljude i pomagati gde je moguće, ali sve to je otežano usled potrebe „distanciranja“ i izolacije. Kriza zahteva i objašnjenja, potrebno je iznaći i predstaviti rešenja i glasno se usprotiviti odgovornima. O politikama i aktivnostima italijanske levice tokom epidemije koronavirusa razgovarali smo sa predstavnicima partije Potere al Popolo. Za Mašinu govore, Đulijano Granato (Giuliano Granato) iz Napulja, član nacionalnog koordinacionog tela partije i Jakopo Kjaravali (Iacopo Chiaravalli) član mesnog odbora u Padovi.

Pored svakodnevnih izveštaja o broju zaraženih i umrlih, neke od poslednjih vesti koje smo mogli da vidimo iz Italije su govorile o ljudima koji pljačkaju supermarkete kako bi došli do osnovnih namirnica, pa čak i da je mafija umešana u to. Šta se zapravo događa?

U ovoj krizi nije ugroženo samo zdravlje ljudi. Suočeni smo i sa socijalnom i ekonomskom krizom.

Veliki broj firmi je, s pravom, usled vladinih mera ali i zahvaljujući zalaganju velikog broja radnika i radnica privremeno zatvoren tokom epidemije zbog straha od daljeg širenja virusa. Međutim, to je ujedno veliki broj porodica ostavilo bez ikakvih prihoda. Pored toga, procenjuje se da u Italiji oko 3,7 miliona ljudi radi na crno. To znači da milionima ljudi nije bila dostupna pomoć koju je vlast odobrila tokom trajanja epidemije koronavirusa.

Situacija je najkritičnija na jugu zemlje. Prema zvaničnim podacima, najveći grad, Napulj je suočen s padom BDP-a od 30%. Armija radnika bez ugovora, ili sa dnevnim angažmanima u neformalnim aktivnostima (što ne znači kriminalnim aktivnostima!), je iz dana u dan bez prihoda. Istovremeno su to siromašni ljudi bez, ili sa jako malo, ušteđevine koju mogu koristiti u ovom periodu.

To je ljude u većim gradovima juga, Napulju, Palermu, Bariju, ali i u manjim mestima na severu, dovelo u situaciju da odlaze u supermarkete po osnovne namirnice (hleb, mleko, testenina, paradajz i druge namirnice) i da odbijaju da ih plate.

Nemamo para da platimo hranu!

To je rečenica koju možete čuti na video snimcima koji su postali viralni na društvenim mrežama. Ove ljude optužuju da ih koristi mafija, međutim istina je da se pojavljuje socijalno nezadovoljstvo koje raste iz dana u dan. Bezbedonosne službe su upozorile Vladu da postoji opasnost od izbijanja nemira na jugu Italije što je vlast nagnalo da dodatnih 400 miliona evra prebace lokalnim vlastima kako bi se pomoglo društvenim slojevima koji su bili isključeni iz prethodnih paketa pomoći.

Vratimo se na početak izbijanja epidemije i krize koja je usledila. Šta su uzroci brzom širenju virusa u Italiji i nesagledivih posledica koje ostavlja? Šta se desilo sa zdravstvenim sistemom?

Ne postoje jednostavni odgovori na ta pitanja. Pre svega zato što je širenje virusa direktno povezano sa stanjem u kojem je bio zdravstveni sistem.

Generalno govoreći, sistem javnog zdravstva u Italiji je bolji nego u mnogim drugim zemljama. Zdravstvo je uglavnom javno i kontroliše ga država, što ne znači i da ne bi moglo da bude bolje organizovano.

Ipak, tokom prethodne tri decenije katastrofalnih neoliberalnih mera koje su sprovodile desničarske, i navodno leve, vlade – slika zdravstvenog sistema je promenjana. Iako je ono i dalje u najvećoj meri javno, svaka zasebna ustanova funkcioniše kao firma sa sopstvenim budžetom. Problem je što se ti budžeti ne donose na osnovu realnih potreba ili značaja određenog dela sistema već na osnovu broja pacijenata tokom prethodne godine. Tako broj pacijenata koji prođe kroz neku ustanovu postaje neka vrsta „kapitala“ za koji se zdravstvene ustanove nadmeću kako bi imale veće budžete.

Takvo uređenje sistema je dovelo do zatvaranja velikog broja manjih zdravstvenih ustanova širom zemlje i značajnih rezova za sve druge medicinske institucije i aktivnosti. Šta ta konkretno znači? Pre svega manji broj doktora i sestri, manje bolničkih kreveta (3,8 na 1000 stanovnika, što objašnjava jako dugo čekanje na bolničko lečenje u redovnim uslovima). Ovo je vodilo tome da javni zdravstveni sistem nađe neku vrstu saveznika u privatnom sektoru, što je ogolilo i velike razlike u društvu pošto nisu svi u mogućnosti da priušte takvo lečenje.

Porast značaja privatnog sektora je dodatno pogoršalo već postojeće razlike u kvalitetu zdravstva na severu i jugu zemlje. Na kraju, kontinuirano neljudsko rezanje zdravstvenih budžeta je dovelo do urušavanja sistema sanitarne prevencije izvan bolnica, što je naročito značajno u slučajevima epidemije. To bi bila veoma uopštena situacija sa zdravstvenim sistemom pre početka vanrednog stanja.

Loše stanje našeg zdravstva i odlaganje angažovanja dodatnih medicinskih radnika i radnica, kao i nedostatak tehničke opreme su svakako glavni razlozi za brzo širenje virusa.

 

 

Da li osim narušenog javnog zdravstvenog sistema postoje i drugi razlozi za eskalaciju epidemije?

 

Da, svakako je potrebno pomenuti i druge značajne faktore. Prvo, širenje virusa je počelo na području između Milana i Venecije, što je jedan od najindustrijalizovanijih delova Evrope u kojem svakodnevno veliki broj ljudi putuje od kuće do posla. Drugo, generalni nedostatak zbrinjavanja zaraženih virusom u ranoj fazi epidemije doveo je do inficiranja drugih ljudi bez mogućnosti da se prati linija širenja zaraze. Posledica toga je da su bolnice postale jedan od glavnih rasadnika virusa.

Slika nije potpuna ukoliko ne dodamo još jedan važan razlog dramatičnog širenja virusa Covid-19 među populacijom, a to je ponašanje vladajuće klase. Pre svega mislimo na Confindustriu – komoru koja predstavlja industriju i uslužni sektor – koja je do krajnjih granica sprečavala donošenje odluke o zaustavljanju privrednih delatnosti. Suočena s ovim pritiskom Vlada je prvo zaustavila rad u neproizvodnim delatnostima (butici, kafići, restorani itd.), da bi tek pre deset dana zaustavila i rad u proizvodnim pogonima u Italiji.

Ipak, te Vladine uredbe su ostale previše nedorečene po pitanju toga šta su suštinske, odnosno neophodne delatnosti u privredi koje bi morale da nastave sa radom i tokom pandemije. Vlada je izdvojila četiri sektora: poljoprivredu i stočarstvo, energetiku, logistiku i transport i telekomunikacije. Međutim, time je i svaka specifična privredna aktivnost koja makar i malo zalazi u izdvojene sektore postala „neophodna“.

Dokaz da neka firma učestvuje u neophodnoj proizvodnji potvrđuje sam vlasnik firme koji lako može dobiti potrebne dozvole, a državne institucije bi sve to navodno nekad prekontrolisale, mada nije jasno kada. Prema nedavno sprovedenom istraživanju 40,3% populacije i dalje odlazi na posao iako bi trebaloda budu u domovima.

Gotovo je suvišno govoriti o tome da je ostavljanje industrije u pogonu u ovoj situaciji izuzetno opasno po zdravlje radnika i pomaže širenju virusa. Kao što smo već rekli, trenutno je najkritičnija situacija ona koja je lokalizovana u području između Milana i Venecije, tačnije u okrugu oko grada Bergama. Upravo su ovde mere definisanja površine zaraze i uvođenje karantina bile odlagane pod pritiskom lokalnih industrijalaca.

Kako radnici i radnice podnose vladine mere i pritisak poslodavaca? Kako se ljudi snalaze u nastalim okolnostima?

Tržište rada je tragično fragmentirano u Italiji, ljudi imaju različite vrste ugovora što radničku klasu čini ne jedinstvenom. Tako i vladina uredba predviđa različite oblike ekonomske pomoći kategorisane prema različitim oblicima ugovora prema kojima ljudi rade. U svakom slučaju, ono što se brzo širi zajedno sa virusom je opšti strah od gubitka posla. Radnici koji ostaju kod kuće se zaista plaše mogućnosti da bi mogli da postanu sledeće žrtve rezova, a oni koji još uvek odlaze na posao takođe se plaše, ali iz drugih razloga.

Nekoliko dana pre nego što je Vlada naredila zaustavljanje neesencijalnih proizvodnih pogona, radnici su, nezavisno od sindikata, već štrajkovali u mnogim velikim fabrikama. Njihovi zahtevi su bili da im se omogući ostanak kod kuće kako bi smanjili rizik od bolesti ili od mogućnosti da postanu prenosioci virusa članovima svojih porodica. Protesti su se nastavili i nakon odluke Vlade, posebno zato što je – kao što smo već rekli – nastavljena proizvodnja mnogih ne tako važnih roba.

U tom smislu, možemo reći da je očigledno da radnici koriste legalno dostupne alate protiv dominantne klase – štrajkuju i protestuju sa zahtevom potpune realizacije vladinih mera. Istovremeno, radnici koriste oružje slabih: dobavljaju naloge doktora o tome da moraju ostati kod kuće čime stiču pravo na plaćeno bolovanje, na koje imaju pravo. U mnogim gradovima je po nekoliko kompanija moralo biti zatvoreno jer je usled otvaranja bolovanja bilo nedovoljno radnika.

 

Kako se vaša partija snalazi u ovim okolnostima? Nije moguće organizovati proteste ili biti fizički prisutan na štrajkovima, ali da li su neke akcije ipak moguće?

 

Nikako nismo mogli da predvidimo ovakvu situaciju. Iz dana u dan pronalazimo rešenja za sprovođenje akcija, dok istovremeno pokušavamo da iskoristimo ovo vreme za razradu dugoročne strategije našeg rada.

Ipak, odlučili smo se za afirmativno delovanje tokom vanredne situacije. Držimo se naše uobičajene strategije, čije je najmoćnije oružje u solidarnosti sa radnicima i među njima, pa smo tako stvorili oblike materijalne podrške za radnike i radnice, ali i sve druge ljude. Svaki lokalni odbor partije ima svoju autonomiju u odlučivanju, ali mi smo koordinisali nacionalnu akciju koja se temelji uglavnom na dva pomoćna alata.

Prvi je ono što nazivamo „Crveni telefon“, odnosno nacionalni telefonski broj preko kojeg radnici u nevolji mogu naći pravne savete i pomoć. Drugi alat su različiti lokalni brojevi telefona na koje se ljudi mogu obratiti kako bi rešili osnovne životne probleme u ovom periodu (na primer, radnici sa decom kod kuće). Pokušavamo da se stavimo na raspolaganje radničkoj klasi.

Jasno je da je tokom karantina izuzetno teško organizovati proteste ili skupove. Mogli bismo reći da je to i nemoguće ako mislimo na klasične oblike mitinga sa velikim brojem ljudi na ulici. Zato je iznalaženje novih strategija podrške radnicima sada jedan od naših najvažnijih zadataka. Trenutno to uspevamo da radimo preko interneta, čija se važnost neprestano povećava u ovoj situaciji. Organizovali smo dve različite veb kampanje: prva je bila podrška medicinskom osoblju i drugim radnicima u našim bolnicama koji rade bez minimalnih bezbednosnih uslova, a druga je bila podrška štrajku radnika i radnica u proizvodnim pogonima koji nisu od suštinske važnosti za društvo. Obe kampanje su bile uspešne.

Bez obzira na to, verovatno ćemo se suočiti sa sve većom represijom. Štrajkovi su zabranjeni do 30. aprila, a Vlada i privrednici pokušavaju da primene nove mere kako bi sprečili socijalne nemire, na radnim mestima i u gradovima. Vojska je na ulicama u mnogim gradovima sa dvostrukim zadatkom: staraju se o poštovanju restriktivnih vladinih uredbi prema građanima, i sprečavanje bilo kakvih javnih izliva nezadovoljstva koja mogu uslediti.

Po svemu sudeći sledi nam još jedna ozbiljna kriza kapitalističkog sistema. Da li je levica sada spremnija da ponudi odgovore nego što je to bila tokom prethodne krize 2008. godine?

Ozbiljna kriza je već tu, a teško je reći da li je levica spremnija da odgovori. Međutim, važno je reći da je levica u poslednjih deset godina promenila svoje lice. Ekonomska kriza 2008. godine je dovela do pucanja tradicionalnog „levog“ političkog spektra. Ovde u Italiji je parlamentarna „levica“ (Demokratska stranka) pokazala koliko je daleko od radništva time što je dala punu podršku realizaciji neoliberalnih politika elita. Ona je najodgovornija za uništavanje italijanske države blagostanja, uključujući i zdravstveni sistem. Time je potpuno diskreditovana u narodu, što je iskoristila desnica koja je brzo rasla u poslednjih nekoliko godina. S druge strane, kriza iz 2008. godine je dovela i do bujanja vanparlamentarne radikalne levice.

Slobodno možemo reći da je naša organizacija nastajala izbegavajući da postane deo ova dva pola. U protekle dve godine pokušali smo da stvorimo mrežu „Case del popolo“ (Narodni domovi) kako bismo povezivali različite borbe i radili na organizaciji radništva i drugih ljudi. Rad je naporan i rezultati naše strategije će biti vidljivi tek na duže staze. Ipak, sasvim je sigurno da je naša partija oružje više u rukama radničke klase.

 

 

09.04.2020 · MAŠINA