MAŠINA / HRISTINA CVETINČANIN KNEŽEVIĆ / NA PRVOJ LINIJI FRONTA: ŽENA, MAJKA, RADNICA


31.05.2020
Situacija pandemije dodatno je otežala i onako težak položaj žene, višestruko opterećene radom u kući i na poslu, brigom o deci, ali i starijima i bolesnima. Bivajući najizloženije epidemiji kao medicinske radnice ali i kao radnice koje čine većinu u uslužnom sektoru – radeći tako u „tri smene“ – žene su ponovo na prvoj liniji fronta.

Pandemija COVID-19 nas je sve podsetila na to koliko je društveni sistem u kome živimo ranjiv i na klimavim nogama: od globalne (ali i lokalne) ekonomije, preko zdravstvenog sistema, pa sve do pitanja urbanističkog planiranja međugradskog i gradskog transporta i situacija u kojima postaje nemoguće snabdeti se osnovim životnim namirnicama, ukoliko živiš u manjem mestu i nemaš sopstveno vozilo. Naravno, pod uslovom da osnovih životnih namirnica uopšte i ima u prodavnicama. Čini se da je pandemija pogodila sve segmente društvenog života i pokazala nam koliko je kapitalizam u kome živimo, na prvom mestu, nehuman. Međutim, kapitalizam nije usamljen entitet, temelji na kojima počiva se ne ograničavaju samo na klasnu eksploataciju, već obuhvataju i polnu. Koronavirus nesumnjivo je ukazao i na to.

Nažalost, uprkos apelima stručnjaka, čini se da su vlade širom sveta nesposobne da prepoznaju rodni aspekt globalne pandemije. Ovo ne treba da nas čudi, jer većina vlada nije bila sposobna da adresira nejednakosti između muškaraca i žena i aktivno radi na njihovom smanjenju i u periodu pre pojave koronavirusa. Od početka globalne pandemije, ove nejednakosti su eksponencijalno počele da rastu. Sasvim je izvesno da će se taj trend nastaviti i nakon što širenje koronavirusa bude stavljeno pod kontrolu.

Žena u situacijama kriza globalnog zdravlja

Početkom marta meseca, medicinski časopis The Lancet objavio je naučni članak s ciljem da upozori javnost na činjenicu da efekti pandemije COVID-19 različito pogađaju muškarce i žene.1 I ovo nije nova pojava, niti je rezervisana samo za trenutnu pandemiju.

Tokom epidemije ebole u Africi (2014 − 2016), rodna uloga žene kao negovateljice, kako u primarnoj porodici, tako i u široj društvenoj zajednici, dovela je do toga da žene budu izloženije eboli.2 U skladu s jasnom polnom hijerarhijom, žene su imale manje moći da utiču na donošenje mera i strategija vezanih za obuzdavanje širenja virusa, te je smanjenje resursa vezanih za reproduktivno zdravlje žena dovelo do povećanja stope smrtnosti majki i novorođenčadi, koja je i pre epidemije bila jedna od najviših na svetu.3

Epidemija Zika virusa u Latinskoj Americi (2015 − 2017) potvrdila je postojanje disbalansa moći između žena i muškaraca u situacijama kriza kolektivnog zdravlja, kao i to da žene imaju malu ili nikakvu kontrolu nad svojim seksualnim i reproduktivnim zdavljem. pristup neophodnim medicinskim procedurama bio je drastično ograničen, kako samom epidemijom, tako i činjenicom da žene nisu imale dovoljno novca da zbog sopstvenog i zdravlja svoje dece putuju do udaljenih bolnica.4

Autorke spomenutog teksta u časopisu The Lancet su ukazale na to da nema razloga da očekujemo da će globalna pandemija COVID-19 imati drugačije posledice po zdravlje i živote žena. One razlikuju dve vrste posledica COVID-19, primarne i sekundarne, pri čemu potonje disproporcionalno više pogađaju žene. Iako i muškarci i žene imaju poprilično jednake šanse da se razbole od COVID-19, prve statistike ukazuju na veći morbiditet među muškarcima. Međutim, kada je reč o indirektnim posledicama pandemije COVID-19, žene su te koje su izloženije sekundarnim, tj indirektnim posledicama, koje zahvataju sve sfere njihovih života.

Telesna autonomija i COVID-19

Jedna od najdrastičnijih i najrazornijih sekundarnih posledica je nasilje prema ženama i devojčicama, koje se rapidno povećavalo, iz dana u dan, dok su se resursi koje bi žene mogle da iskoriste kako bi izašle iz nasilja uporedo smanjivali. Već smo pisale o tome kako je COVID-19 uticao na porast nasilja prema ženama, a u međuvremenu je jedna žena, koja je pokušala da prijavi nasilje i privdene u policijsku stanicu, zbog kršenja policijskog časa. Procesuiranje nasilja prema ženama je u nekim zemljama u potpunosti obustavljeno.U Kazahstanu se više ne procesuira porodično nasilje, dok se u Ujedinjenom Kraljevstvu do daljeg odlažu saslušanja i suđenja za porodično nasilje i silovanja zbog manjka resursa tokom pandemije. S druge strane, nasilje nije uvek individualan čin, ono je često i strukturno, odnosno, sistemsko.

Kao i nasilje prema ženama i devojčicama, ograničena kontrola nad sopstvenim reproduktivnim zdravljem i telesnom autonomijom je pojava koja oblikuje živote većine žena na svetu. Kao i tokom epidemija ebole i Zika virusa, jedna od posledica pandemije COVID-19  bilo je ograničavanje pristupa resursima neophodnim za održavanje ženskog reproruktivnog i seksualnog zdravlja. Fond Ujedinjenih nacija za stanovništvo (UNFPA) upozorava na neke od posledica pandemije COVID-19 na žensko zdravlje i telesnu autonomiju: 47 miliona žena neće imati pristup kontracepciji, što će dovesti do 7 miliona neželjenih trudnoća u narednih šest meseci, a u narednih deset godna, 2 miliona devojčica će, zbog trenutnog prekida programa za sprečavanje ženske genitalne mutilacije, biti podvrgnute ovoj nasilnoj praksi, dok će ukidanje programa za sprečavanje dečjih brakova dovesti do 13 miliona dečijih brakova, što bi u normalnim okolnostima bilo sprečeno.

Nažalost, neke od posledica po žensko reproduktivno zdravlje se dešavaju već sada. U nekim državama, poput Teksasa ili Aljaske, pro-life političari su iskoristili pandemiju COVID-19 za propagiranje sopstvene agende, te je ženama u ovim državama pristup abortusu drastično ograničen ili uskraćen, jer abortus, iako može spasiti život majke, nije viđen kao „esenijalna medicinska procedura‟. Identična strategija  pokušana je i u Ohaju, Oklahomi i Alabami, ali, na svu sreću, neuspešno. Čini se da se protivnici abortusa i dalje ograničavaju na odbranu prava na život fetusa, ali ne i deteta koje je rođeno, te se majke u toku pandemije COVID-19 suočavaju s nestašicama pelena i vlažnih maramica, ali i neophodnih formula za dohranu novorođenih beba (zbog uverenja da je reč o „supermleku‟ punom vitamina i minerala, koje će ojačati imunitet odraslih ljudi), na šta borci za pravo na život fetusa okreću glavu. Nedovoljna opskrbljenost trgovina i panična kupovina su dovele i do nestašice menstrualnih higijenskih proizvoda, poput uložaka i tampona, na šta su ukazale žene širom sveta.

Žene na „prvoj liniji fronta‟

Pored indirektinih posledica koronavirusa na ženska tela, prisutne su i druge posledice koje obuhvataju sve ostale segmente ženskih života. Bez obzira na to da li je društveni sistem u akutnoj krizi ili u periodu klimave stabilnosti, teret brige, nege i staranja je neravnomerno raspoređen na osnovu pola. U u situaciji globalne pandemije, sav teret brige, pogotovo o bolesnima, spao je na žene, bez obzira na to da li je reč o „običnim‟ ženama, koje se staraju o bolesnim članovima porodice nakon što im je uskraćena medicinska nega kao ne-urgentnim slučajevima, ili je reč o medicinskim radnicama koje se nalaze na „prvoj liniji fronta‟.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (WHO), više od dve trećine medicinskog osoblja širom sveta su žene − u zavisnosti od regiona, taj broj varira od 65% do 86%.5U situaciji globalne pandemije ne samo da one  čine većinu medicinskog osoblja koje je u svakodnevnom direktnom kontektu s obolelima, već ni zaštitna oprema koju koriste nije dizajnirana na način na koji bi im odgovarala. Iako su skoro svi mediji preneli fotografije modrih, poderanih i nesispavanih lica medicinskih sestara u Vuhanu, malo koji medij je ukazao na probleme sa zaštitnom opremom s kojima su se medicinske radnice širom sveta suočavale. Zaštitna oprema (maske, rukavice, zaštitni kombinezoni i odela) su pravljeni, kako to kaže jedna medicinska radnica iz Velike Britanije, „za muškarca visokog 1,90m, građenog poput igrača ragbija‟, što drastično utiče na smanjenje njene fukcionalnosti kada je koriste osobe sitnije građe. Upravo je ovo i razlog ranjavih lica medicinskih sestara u Vuhanu, ali i ostalih medicinskih radnica širom sveta. Međutim, rane, podlivi i ožiljci su svakako bolji izbor od opasnosti zaraze.

Nažalost, seksizam je toliko živ i neumoljiv, čak i kada je celokupna ljudska populacija angažovana u borbi protiv koronavirusa, te ni žene na prvoj liniji fronta nisu zaštićene. Na samom početku pandemije, imale smo priliku da vidimo kako to izgleda kada su, umesto o rečima epidemološkinje, zamenice direktora Instituta za javno zdravlje Srbije „Milan Jovanović Batut“ i profesorke na Medicinskom fakultetu, Darije Kisić Tepavčević, mediji izveštavali o njenoj frizuri i dekolteu. Pre nekoliko nedelja, seksizam u medijima je dostigao jedan potpuno nov nivo, kada je pomenuta stručnjakinja, u emisiji televizije sa nacionalnom frekvencijom, bez imalo zadrške i upitana šta uopšte, kao žena, traži na „prvoj liniji fronta‟.

 

 

Žena, majka, radnica?

Žene koje se ne nalaze na „prvoj liniji fronta‟ suočile su se s ekonomskim posledicama koje je izazvala pandemija. Zbog i dalje dominantnog shvatanja da je muškarac taj koji treba da „donese hleb za sto‟, u svim situacijama društvenih kriza žene čine većinu onih koji prvi ostaju bez posla ili im se drastično smanjuje radno vreme, a samim tim i zarade. Takođe, one se i poslednje vraćaju na posao, jer je karijera i dalje viđena kao „muška stvar‟.

Žene čine većinu zaposlenih u uslužnim delatnostima – kafićima, frizerskim i kozmetičkim salonima, trgovinama, turizmu i hotelijerstvu. S izuzetkom prodavnica prehrambenih proizvoda, u kojima je radno vreme prepolovljeno, sve ostale delatnosti su privremeno zatvorene. Iako je Vlada pripremila set ekonomskih mera koje bi trebalo da spreče otkaze, činjenica je da je većina žena zaposlenih u uslužnim delatnostima zaposlena na crno, te se ove mere na njih ne odnose. Žene zaposlene u prodavnicama prehrambenih proizvoda, pored toga što dobijaju manju platu zbog prepolovljenog radnog vremena, takođe su povećano izložene mogućnosti zaraze koronavirusom i smrtnom ishodu.

One zaposlene žene koje su imale sreću da nisu dobile otkaz ili nisu bile primorane da uzmu slobodne/neplaćene dane, preusmerene su na rad od kuće. Međutim, sa zatvaranjem škola i obdaništa, koliko je zaista moguće  posvetiti se plaćenom radu, od kuće? Poslodavci majke tradicionalno vide kao manje pouzdane radnice, što ih čini ranjivijim i prilikom zapošljavanja, ali i zadržavanja posla. Činjenicu da su zaposlene majke u trenutnoj situaciji prinuđene da rade „trostruku smenu‟, i kao vaspitačice/nastavnice, i kao radnice, ali i kao čistačice, jer je održavanje domaćinstva i dalje viđeno kao „ženski‟ posao (kućne poslove u Srbiji svakoga dana obavlja 67,9% žena nasuprot 11,5% muškaraca6) dodatno pogoršava to što muškarci nisu voljni da se, u skladu s novonastalim okolnostima, ravnopravno posvete brizi i nezi dece i drugih članova domaćinstva, kao i obavljanju kućnih poslova.

Posebno su ranjive samohrane majke, koje čine većinu samohranih roditelja. Nakon zatvaranja obdaništa i škola, one se ne mogu osloniti na „baka servis‟ ili pomoć partnera, što ih čini izloženijim dobijanju otkaza. One samohrane majke koje ne mogu dobiti otkaz jer se nalaze na „prvim linijama fronta‟ kao zdravstvene radnice, te rade duže smene, suočavaju se s problemom kome da prepuste brigu i negu dece. Za zdravstvene radnice je posebno psihološki teška okolnost da im je kontakt sa decom i porodicom strogo ograničen, a neretko i uskraćen, čak i u najtežim okolnostima − jedna italijanska doktorka  bila je onemogućena da poseti oca na samrti zbog opasnosti da u rodni grad donese koronavirus kome je bila izložena na radnom mestu.

Iako žene čine više od polovine globalne populacije, ženska ljudska prava su i dalje pod konstantnim udarom, što postaje posebno vidljivo u situacijama društvenih kriza kao što je pandemija COVID-19 . Nemogućnost da se sagledaju i spreče posledice koje pandemija ima na živote žena ne samo da odslikava sistemsko slepilo na mizoginiju i rodnu neravnopravnost već, u pojedinim slučajevima, kao kada je reč o telesnoj autonomiji i ženskom reproduktivnom zdravlju, eskalira do tačke u kojoj se globalna zdravstvena kriza koristi kao paravan za dalje ograničavanje i devalviranje ženskih ljudskih prava. Zbog toga, ne smemo zaboraviti da su u sistemu koji se temelji na nejednakostima, neke od nas ipak nejednakije od drugih, te da je klasna eksploatacija neodvojiva od one polne.

 

31.05.2020 · MAŠINA