CINS / DRVNA INDUSTRIJA


21.03.2021
Šume u plavnom području Tise skoro da su nestale, a sa njima i dom mnogih vrsta biljaka i životinja. Umesto ovih šuma gaje se plantaže hibrida – vrsta ukrštenih tako da drveće brže raste i pre bude spremno za seču i prodaju. Na obnovi prirodnih šuma se ne radi ozbiljno, a povećava se i opasnost od poplava. Zbog zarade drvne industrije ugrožava se i biodiverzitet, smatraju sagovornici CINS-a.

Kroz uzan deo šumskog pojasa starih vrba i belih topola nazire se jezerce. Sa njega, uz prasak vode, poleće mnoštvo roda i čaplji i skriva se na susedno drveće. Svuda okolo tršćak i zamočvarene površine u kojima se jasno razaznaju tragovi divljih svinja i srndaća. Nekoliko stabala vrbe izgriženo je toliko da će uskoro da se obruši – ovde su se gostili i dabrovi.

Sa ruba ove šumske idile puca pogled na čistinu. Njom vlada tišina i samo ponegde protrči uplašena srna pokušavajući da nađe zaklon. Tu je takođe nekada bila šuma, ali je danas više nema.

Šume uz velike ravničarske reke, poput Tise, od velikog su značaja za ljude i prirodu – ključne su za očuvanje izvora pijaće vode, štite od poplava i stanište su brojnim biljkama i životinjama.

Međutim, ovih plavnih šuma, kako ih još zovu jer se nalaze u plavnom području reka, u Evropi je preostalo vrlo malo. Čak 90% njihove celokupne površine je nestalo, a ono što je preostalo često je u kritičnom stanju. Smatra se da su plavne šume najugroženiji prirodni ekosistemi u Evropi i stoga su u Evropskoj direktivi o staništima označene kao „prioritetan tip šumskog staništa”.

 

 

 

IZGLED PRIRODNE BELE TOPOLE; FOTO: MINA DELIĆ

 

 

 

 

OSTATAK PRIRODNOG STANIŠTA, GORNJE POTISJE; FOTO: MINA DELIĆ

 

 

 

 

TISKI CVET, ZAŠTIĆENA I UGROŽENA VRSTA; FOTO: MINA DELIĆ

 

 

 

U Evropi su plavne šume na mnogim mestima zamenjene plantažama drveća koje se koristi za drvno-prerađivačku industriju. Reč je o hibridima nastalim ukrštanjem američke i evropske crne topole, koji su produktivniji, odnosno proizvedeni da bi brže rasli, bili otporniji na bolesti i pre mogli da budu posečeni.

Na ovaj način nestaju čitavi ekosistemi, kaže za Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) Saša Rajkov, ekolog iz novosadskog Centra za istraživanje biodiverziteta.

„U smislu posledica po prirodu, ne postoji posebna razlika u prenameni (šume, prim.nov) u poljoprivredno zemljište ili zasad hibridnih topola. Od šume ostaje jedino pravna forma ‘šumskog zemljišta’ u katastru. Red hibridnih topola ima strukturu ekosistema koliko i niz bandera duž ulice”, objašnjava Rajkov.

U izveštaju Evropske agencije za životnu sredinu (EEA) iz 2019. godine navodi se da su neke evropske reke, među kojima i Tisa, izgubile skoro 100% od nekadašnjeg plavnog područja.

Ornitolog Milan Ružić iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije kaže da je retko koja reka u Srbiji toliko izmenjena kao Tisa, da su ljudi oteli plavnu zonu i pretvorili je u oranice i plantaže. On smatra da je hibridno drvo napravljeno, između ostalog, za potrebe drvne industrije te da ne favorizuje one ptice koje su nam najvrednije, najznačajnije, koje se nalaze na nacionalnim i globalnim crvenim listama, kao što su orao belorepan, crna roda i razne druge vrste.

„Crna roda ne može da pravi svoje gnezdo sakriveno u šumi na bilo kom drvetu. Njoj treba drvo koje ima razgranatu krošnju, sa velikim jakim bočnim granama, kakve klonske topole nemaju”, dodaje Ružić.

Sličan problem ima šumska sova, objašnjava, koja ne može da pronađe duplju u stablima prečnika 30 cm i koja će biti posečena naredne godine, ili neka bude i za 40 godina. Njoj je potrebno stablo koje je staro barem 60-70 godina, gde je nastala duplja u kojoj može da se gnezdi i da je koristi narednih 20 godina dok sa porodicom jede glodare, što je, napominje, vrlo bitan faktor za šumu kako se ne bi namnožili glodari.

Hibridne šume pogoduju i insektima i biljnim vrstama koje nisu domaće.

Kako navode iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode, ove invazivne vrste dolaze iz dalekih krajeva pa kod nas nemaju neprijatelje (parazite, bolesti, itd.) i uspešno se takmiče sa domaćim vrstama za resurse (voda, svetlost, hranljive materije). Sposobne su da obrastanjem uništavaju prirodne biljne zajednice i da u potpunosti menjaju staništa.

„Ako mi imamo šumu koja je prirodna, gde postoji spratovnost, gde postoji veliki pokrov, šuma koja je nedirnuta, u njoj se mnogo teže razvijaju invazivne vrste biljaka, jer imaju veliku konkurenciju”, objašnjava Milan Ružić.

 

 

21.03.2021 · CINS