SRBIJA / VUČIĆ NA PUTINOVOM PUTU / BRANKA TRIVIĆ


10.11.2017
Da li sintagma "putinizacija Srbije", u upotrebi od dolaska Aleksandra Vučića na čelo srpske vlade 2014. godine, odgovara realnom opisu političke situacije u zemlji? Imaju li predsednici Rusije i Srbije sličnu tehnologiju vlasti i marginalizovanja političkih oponenata?

Pre otprilike tri i po godine lider opozicione Nove stranke Zoran Živković rekao je da Aleksandar Vučić predloženim merama štednje želi da "putinizuje Srbiju ili da postane mali Putin".

"Mi sad prepoznajemo karikaturu Putina u liku predsednika Vlade", kazao je tada Živković, aktuelizujući frazu koju su osmislili Vučićevi politički protivnici opisujući kao "malog Putina".

Uz to, mnoga istraživanja javnog mnenja u skorije vreme pokazala su da građani Srbije do te mere inkliniraju ruskom vođi Vladimiru Putinu, da bi, kad bi to ikako bilo moguće, vrlo rado glasali za njega.

Da li se tehnologija vladanja i odnos ruskog predsednika Vladimira Putina prema opoziciji mogu uporediti sa načinom na koji Aleksandar Vučić, koji je od maja ove godine predsednik Srbije, vrši vlast i tretira svoje političke oponente?

Vladimir Milov, nekadašnji pomoćnik ministra energetike Rusije u vreme predsednika Borisa Jeljcina, lider opozicione partije "Demokratski izbor", ocenjuje da demokratskoj opoziciji u Rusiji nije dozvoljeno da bude predstavljena u sistemu vlasti, čak ni na regionalnom nivou.

To je ruski predsednik, dodaje Milov, postigao kroz blokiranje pristupa medijima, putem izbora, masovnim izbornim krađama.

Od dolaska na vlast 2000. godine Vladimir Putin je izuzetno ojačao i sada kontroliše i instrumentalizuje čitav politički prostor u Rusiji, ocenjuje direktor Ruskog servisa Radija Slobodna Evropa (RSE) Andrej Šarij.

Prave opozicije Putinu zapravo i nema. U parlamentu postoji samo radikalna opozicija koja nema nikakvu presudnu snagu. Ultradesničarska opozicija u Rusiji, dodaje Šarij, koja je pre desetak godina bila dosta jaka, sada i ne postoji, rasturena je, nema pristup medijima, većina njenih lidera je u zatvoru, dakle, sama po sebi nije nikakav ozbiljniji faktor.

Ime Alekseja Navaljnog, lidera sada najjače liberalne opozicione "Partije napretka", više puta zatvaranog predvodnika protesta protiv Putina i korupcije u Rusiji, ruski predsednik, međutim, bukvalno ne uzima u usta.

Samo sud može pomenuti njegovo ime kad mu izriče presude, ali ime Navaljnog kao lidera opozicionih protesta, potpuno je ignorisano, kaže Šarij.

"Taj za Putina kao da ne postoji. Nijednom njegovo ime nije spomenuo. Ako govori o njemu, kaže 'taj političar' ili 'neke sile', a apsolutno je zabranjeno da neko na državnoj televiziji pomene njegovo ime. Na ulicama Navaljni organizuje proteste protiv režima, ali građani i ne znaju o čemu se radi jer niko ne sme da pomene ime čoveka koji je to organizovao. Zbog toga većina Rusa i ne zna ko je Navaljni, ne zna da taj čovek uopšte postoji. Ako nisi aktivan na mrežama, ne koristiš internet, onda uopšte i ne znaš da taj čovek postoji", opisuje Šarij Putinove metode kontrole.

 

Postoje još tri-četiri stranke u parlamentu koje su instalirane kao deo Putinovog sistema, ističe Šarij, ali one nikada ne kritikuju ruskog predsednika i zapravo nisu nikakva opozicija.

Novinar nedeljnika "Vreme" Milan Milošević, na drugoj strani, smatra da se u zapadnim medijima podržava liberalna grupacija, okupljena oko platforme Jegora Gajdara ili Partije za slobodu naroda (PARNAS), ali da je ona praktično nepostojeća, da predstavlja više klubove koji su protežirani od strane Zapada, a kod kuće tretirani kao strani agenti.

Snažnije opozicione partije, kaže Milošević, predvode desničar Vladimir Žirinovski, čelnik Liberalno-demokratske partije Rusije, i Genadij Zjuganov, lider ruskih komunista.

"Tu ima izvesne netrpeljivosti i suzbijanja aktivnosti prozapadne liberalne grupacije, koju Putin vezuje za režim rane tranzicije Borisa Jeljcina, ali mislim da je to previše dramatizovana priča, koja je deo rusofobne retorike zapadnih medija, više nego slika pravog stanja političkih odnosa u Rusiji", ocenjuje Milošević, koji sličnosti u tehnologiji vladanja između Putina i Vučića ne vidi.

Vučić je, kaže Milošević, još gladan publiciteta i koristi metod političkog obračuna koji devalvira političku komunikaciju u Srbiji, što Putin u svojoj zemlji ne čini.

"Putin je svetski državnik koga osporava veći deo zapadnih lidera, ali ga uvažava, a ovaj je jedan mali političar jedne male 'kneževine', tako da je to ko bog i šeširdžija", navodi novinar Milošević.

Demokratija ili stabilokratija

Politički sistem u Rusiji od početka 2000-ih opisuje se kao "suverena demokratija", što je zapravo sinonim sa terminom neliberalna demokratija, u kojoj postoje redovni izborni ciklusi i smenjivost vlasti, ali u kojoj institucije nisu nezavisne.

Reč je o poluprividu demokratije, kaže za RSE direktor istraživanja u Centru za međunarodne i bezbednosne poslove (ISAC Fund) Igor Novaković.

"Politički oponenti u takvom sistemu ne tretiraju se kao sagovornici koji imaju drugačiju ideju razvoja nego kao politički neprijatelji. Njihove politike se tretiraju od strane vladaoca – to je trenutno Putin sa svojom Jedinstvenom Rusijom – kao opasna alternativa režimu, a politička borba se tretira kao borba za sve ili ništa. Vladajuća politička opcija pretenduje da zna ono što narod želi i u tom smislu tretira opoziciju, odnosno svoje političke protivnike kao one koji će nauditi onome što su suštinski interesi naroda", navodi Novaković.

Srbija je otvorenija nego Rusija."

- Andrej Šarij

I Aleksandar Vučić stavove političkih oponenata doživljava kao napad na sebe, a često i na državu i to će nebrojeno puta verbalizovati etiketirajući ih kao one koji ne misle dobro svojoj zemlji i narodu. Onda će ih naklonjeni mu tabloidi razvlačiti po blatu i optuživati da šuruju sa zapadnim ambasadama u nameri da ruše sistem.

Vučić se izvežbao u stvaranju atmosfere gotovo vanrednog stanja, malo malo pa pominje pritiske ambasada, pri čemu će se njemu naklonjeni mediji obrušavati na ocene i izjave predstavnika američke i drugih zapadnih diplomatskih predstavništava, ali ne i na lekcije koje dele Putinovi ambasadori.

Tako je najviši diplomatski predstavnik Rusije u Srbiji Aleksandar Čepurin u nedavnom intervjuu "Sputnjiku" ismevao američkog zvaničnika Brajana Hojta Jia, nazivajući ga "75. zamenikom 24. pomoćnika" i napao srpsku opoziciju da je išla kod Hojt Jia da se žali na svoju vladu.

Nikakve reakcije zvaničnog Beograda nije bilo.

 

Uprkos svemu, Andrej Šarij smatra da se ne može staviti znak jednakosti između Vučića i Putina.

"Mislim da je Srbija otvorenija nego Rusija, da u Srbiji ne postoji, da ona nije stopostotno kontrolisana kao što je Rusija, da mediji nisu do te mere kontrolisani. U Rusiji nezavisni mediji čak i ne postoje, ali gospodin Vučić izgleda da je na pravom putu ako hoće da sledi Putina", lakonski primećuje Andrej Šarij.

Nije usamljen u tom mišljenju.

Iako postoji zajednički imenitelj, još uvek se ne radi o istim sistemima kad je reč o poređenju Srbije i Rusije.

Srbija je i dalje značajno demokratskija zemlja od Rusije i ono što je u Rusiji prihvatljivo u Srbiji još uvek nije, mišljenja je docent na beogradskom Fakultetu političkih nauka Dušan Spasojević.

"Stepen demokratičnosti u Srbiji je veći, jače je civilno društvo, jači su nezavisni mediji, a i građani očekuju drugačije standarde, dakle, mi smo nešto osvojili, neku količinu slobode 5. oktobra 2000. godine i ta količina slobode i dalje stoji; iako nije u potpunosti angaživana u političkoj praksi, prosto je i dalje prisutna. Na nekom strukturnom nivou demokratija u Srbiji nešto bolje funkcioniše, tako da, kada bi Vučić u formalnom smislu pokušao da osujeti neke demokratske tendencije, onda bi odgovor bio dosta snažniji", veruje Spasojević.

Ono što je zajedničko Putinu i Vučiću jeste odnos prema pluralizmu i političkim neistomišljenicima, kao i populistički mehanizmi kojima oni direktno komuniciraju sa biračima, a marginalizuju posrednike, skupštinu i javnu sferu, zaključuje Dušan Spasojević.

Međutim, dodaje on, da za razliku od prethodnika, Vučićevo biračko telo ne razume šta je uloga ombudsmana ili slobodnih medija, pa neku veću demokratičnost od njega i ne zahtevaju. A s obzirom na vladajući akcenat na stabilokratiji (fraza kojom se sve češće označava odnos međunarodne zajednice prema Balkanu) on, čini se, ne smeta mnogo ni zapadnoj međunarodnoj zajednici.

 

10.11.2017 · SRBIJA / PUTIN