SRBIJA / CVETKOVIĆ: OVDE SE MNOGO OBEĆAVA, A TEŠKO ŠTA ISPUNI


03.12.2017
Nemanja Cvetković, osnivač i predsednik regionalnog Udruženja mladih Balkanac. Oko dve godine usredsređen na povezivanje studenata i poboljšanje regionalne saradnje.

25. novembar

 

Subota je jutro. Prošlo je šest dana kako dokumentarni film "Zar nije bolje ovako?" #povezujemose može svako da pogleda putem interneta. Pre nešto više od godinu dana sa kolegama iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije zajednički sam koračao i silno želeo da pokažem pravu sliku mladih ljudi na Balkanu.

I tada, kao i danas, političari zveckaju oružjem. Gledam popodnevni dnevnik -nestabilnost, prepirke, ništa novo na ovom našem prostoru, a više bih voleo da svi pričaju u vestima da smo u nikad boljim međuljudskim odnosima, da mladi ne odlaze već da vide perspektivu u našim državama, no realnost političara je nešto drugačija.

Nemaju ni hrabrosti ni znanja da se pogledaju u ogledalo i uhvate u koštac sa problemima, pa onda zajedničkim snagama da ih rešavaju. Nekad pomislim da rad i trud na poboljšanju imidža može da uprska samo jedan ishitreni političar na poziciji i da svi zaborave na pozitivne primere kojih ima. Ne znam kako ljudi ne shvataju da već 25 godina tapkamo u mestu i onda dođem do podatka koliko je obrazovanih ljudi u Srbiji: 2,68 odsto ljudi nema ni dan osnovne škole, 11 odsto ima nekoliko razreda, a samo osnovnu školu ima trećina ljudi. Ovaj podatak mi otvara oči. Ovde se mnogo obećava, a teško šta ispuni. Evo mi već dugo vremena žudimo i čekamo. Jeva čekam sutrašnji sastanak sa nekoliko prosvetnih radnika na seminaru u Kragujevcu.

26. novembar

Pijem jutarnju kafu u "Šumadiji" i isčekujem seminar. Jedno od pitanja koje mi se urezalo u glavu i o kome ću sigurno dugo razmišljati, a zapravo mi ga je postavio jedan prosvetni radnik, jeste: "Zašto radim i pokrećem mlade i to regionalno, zašto sam se baš odlučio da ne ćutim već da jasno i glasno izrazim svoj stav?" Čovek sam, iskreno želim boljitak, a poboljšanje sadašnjeg stanja vidim samo u mladima. Sa njima treba raditi jer će upravo ti mladi biti stub naših država za 15 godina.

Ne mogu da ćutim zato što mislim da je veoma važno da se prikaže neka druga strana, obična ljudska. Mladi rade po studenskim zadrugama za 700 dinara dnevno i onda svi mi treba da kažemo okej. Kada čujem vlast da nas uporno uverava da vide svetlo i da treba da se strpimo, pomislim da nam se rugaju i da u sebi kažu "neće vama nikad biti bolje".

27. novembar

 

Došao je i ponedeljak, a ja nikada bolje raspoložen. Posle radnog vikenda ugrabio sam toliko vremena da posetim moj rodni grad i selo. Ushićenost ne može da se opiše, zahvalan sam Bogu jer imam takve roditelje koji razumeju i podržavaju put kojim hodam i koji sam odabrao, koji su mi pravi prijatelji i oslonac u životu. Uz popodnevnu kafu pričali smo o svim dešavanjima u proteklih mesec dana od kada se nismo videli.

I tako komunicirajući došli smo do teme da li bi naš dom mogao da bude bogatiji za još jedno dete koje svoje roditelje nema?! Već duže vreme moja majka razmišlja o mogućnosti da napravi takav iskorak u životu i mogu vam reći da svaki put osetim neku toplinu kada pomislim da bih mogao još nekog da nazovem bratom ili sestrom. Popodnevni ručak je prošao, a ja sam obišao i moju strinu čije priče volim da slušam.

To je dobra žena koju život nije mazio - otišla je iz Viteza za vreme rata u Bosni i Hercegovini. Često potegnemo priču kako joj je bilo u mladosti, a ona nikada ni jednu lošu reč ne može reći. Kada kaže: "Sine, mnogo je bilo lepo, radilo se, svi smo se družili i i išli na Bajrame i slave, i posle rata, sine, čujemo se, jer niko nikome zlo nije načinio. Nisam ja otišla jer me je neko jurio, samo smo pričali i dogovorili se. I rekli su - Vidiš, Joko, kako ovi 'tvoji' dolaze niotkuda, to nisu naše komšije, tako, Joko, mogu i 'naši' doći zato bolje idite dok se ovo ludo vreme ne smiri. I tako prođoše godine, a bolje vreme nikada da dođe". Bosna i Hercegovina je mnogo propatila, kao i svi narodi na ovim prostorima. Međutim ako svi zajedno ne ustanemo i pokažemo jedinstvo u nameri da bar naša deca žive u miru, ostaće ovako sa tendencijom da bude sve gore.

 

28. novembar

Ovaj 28. novembar protiče u veoma radnoj atmosferi u Udruženju mladih "Balkanac". Pripremamo se za prvu debatu koju ćemo organizovati. Cilj nam je da mlade podstaknemo na dijalog i kroz debatu da dođemo do rešenja, a kasnije i to sprovedemo u delo. Debata "Okrugli sto se zavrteo", "Da li su mladi spremni za dijalog?" će se održati 8. decembra i govornici će biti predsednici mnogobrojnih fakulteta u Beogradu.

Već dve godine radimo sa vršnjacima i uviđamo brojne probleme, jedan od ključnih je taj da trenutno nismo spremni da dijalogom dođemo do rešenja na svim nivoima koji su bitni za opstanak i poboljšanje položaja mladih, ali i celog društva. Drugi segment našeg delovanja će biti anketiranje studenata u Beogradu, a jedan od ključnih pitanja će biti "Da li sebe vidiš u ovoj državi posle završenog fakulteta?" Moje iskustvo govori da će procenat studenata koji žele da ostanu u Srbiji biti poražavajući. Ali uskoro ćemo sprovesti anketu tako da ćemo znati kakvo je pravo stanje na terenu.

29. novembar

Umor prethodnog dana ne sprečava rani jutarnji odlazak na trčanje i tako izbacujem svu negativnu energiju koja se nakupila. Posle svakog jutarnjeg džoginga osećam se mnogo rasterećenije i uvek sam spreman za nove izazove koji su ispred mene. Šetajući do pijace zapazio sam dosta štandova političkih partija na ulicama, a ovih dana mnogo funkcionera na gradilištima pa se pitam da li je već počela kampanja za izbore u Beogradu?

Čemu ljudi mogu da se nadaju posle izbora u najmnogoljudnijem i najvećem gradu u Srbiji? Štandovi vladajuće stranke su na svakom većem autobuskom stajalištu, pa dolaskom Nove godine izgleda nam dolaze i izbori. Ostaje nam samo da se nadamo da će mnogo veća izlaznost biti, te da će ljudi shvatiti da se radi o njihovoj sudbini. Postavlja se čuveno pitanje: "Za koga?", ali bolje izaći nego iskoristiti tu nedelju u ispijanju kafe.

 

30. novembar

Ovaj dan je svakako rezervisan za Haški tribunal na svim medijima, na društvenim mrežama se bruji da je došao kraj Haškog tribunala posle dve decenije. Nisam sudija, nisam živeo kada je Balkan bio u ratu, a uprkos tome borim se da do toga nikada više ne dođe. I kada sve pogledam zaključujem samo jedno, a to je da smo strašni licemeri ma koliko to teško zvučalo. Da, svi mi na ovom našem brdovitom Balkanu.

Kada su “njihovi” osuđeni onda je sud objektivan, kada su "naši" osuđeni sud je ispolitizovan. Ne znam kako nama ugoditi, ali svakako znam da treba da se pogledamo u ogledalo. Ne treba neko na nas objektivno da gleda, već prvenstveno to moramo uraditi sami. Ako želimo bolju budućnost onda ne smemo da gledamo na NAS i NJIH. Nego na objektivne zločince i nevine. Teško jeste, ali nije ni nemoguće.

1. decembar

Ako se nešto može nazvati uspehom u proteklih sedam dana onda je to trenutak kada sam shvatio da neke ljude ne možeš promeniti ma koliko se istinski trudio. Uvek bi me povređivala istinska nepravda, ali svaki put sam nekako izlazio iz te "borbe" kao jači čovek. Sve te prepreke životne nama mladima stvaraju glavobolju, ali nadam se da ćemo u budućnosti moći uticati na mnoge nepravde, te da će naše društvo i naš Balkan biti mnogo bolji nego što je danas.

Kompromisi su ključ svega, ne kaže se uzalud da dogovor kuću gradi. Ovo područje je naša kuća i samo zajedničkim snagama možemo da prvo sagradimo jak temelj, a onda slogom i dogovorom stabilno društvo i prosperitetan dom.

(Mišljenja izrečena u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove Radija Slobodna Evropa)

 

 

03.12.2017 · SRBIJA / POLITIKA / BALKAN