SRBIJA / UMJESTO POMIRENJA, MIRENJE SA RATOM I ZLOM / PIŠE: BOŽIDAR ANDREJIĆ


04.12.2017
Čini se da 'raspamećivanje' i dalje dominira nad suočavanjem s prošlošću i pomirenjem kroz priznavanje odgovornosti za žrtve.  

„Ja znam šta je naređenje, zoljom sam morao gađati svoju sobu, sobu svoje sestre, u zgradi u Sarajevu gde sam odrastao, ali znam i šta je glupost, kao ovo sad.“

Ovu rečenicu izgovorio je pre neki dan, jedan vojni invalid, učesnik u ratu u BiH, nebitno je ovde da li kao mobilisani ili kao, čini mi se, dobrovoljac. Izgovorio je to kao „baš on“ koji je „kao učesnik u ratu, svestan da se naredbe moraju izvršavati, ali po koju cenu.“

Ove reči su se mogle pročitati na sajtu i u štampanom izdanju beogradskog dnevnog lista Danas, baš onog dana kad u svojevrsnom aktu poricanja zla i zločina general Slobodan Praljak ispija cijanid pred svima nazočnim u haškoj sudnici.

Izgovoreno je ovo o poštovanju naređenja, pa makar ono glasilo „zoljom na svoju i sestrinu sobu“, o, crne li ironije - „na srpsku sobu u srpskom stanu“ u ratnom Sarajevu“  baš u tom danu.

A toga je dana, kao i prethodnih i potonjih balkanskim prostorima, upravo povodom tih ratova i (ne)odgovornosti za njih sa svih strana odzvanjala  kakofonija - zločin,nepoštovanje žrtava, heroj, suočavanje, poricanje, pomirenje, raspamećivanje...

Svetinja 'glupih' naređenja

Reči, međutim, „ali znam šta je glupost, kao ovo sad“, i pitanje „po koju cenu“ se „naredbe moraju izvršavati“ ne odnose se na glupost nepriznavanja zločina i nepoštovanja žrtava, niti se „ovo sad“ odnosi na pomenutu kakofoniju u kojoj se može pričuti eho najave novih zavada. I ne daj Bože – ratova...

Ne, taj ratni vojni invalid čija je, takođe sudbina dostojna žaljenja, sućuti ili svake druge reči kojom se pijetet prema njoj (sudbini) može izraziti nije sve to rekao povodom balkanskih breaking news tih dana.

Ne tim, već povodom nastavka sopstvene tragedije – jer ga beogradske i srpske vlasti izbacuju iz stana od 16 kvadrata u koji se bespravno nekoć uselio. E da bi se u taj stan, na osnovu u  građanstvu i komšiluku prilično široko osporavane odluke, uselile, takođe izbeglice, ali ugroženije i opravomoćene aktom nadležne komisije.

Naš je vojni invalid „glupošću“ nazvao tu, rekosmo šire osporavanu odluku o iseljenju/useljenju, reči „po koju cenu“ odnose se na njegove potencijalne muke da dođe do novog skloništa nad glavom i još dodatne tegobe, ako to prihvatilište bude u nekoj „nedođiji“ daleko od lekara...

A iz reči da zna „da se naredbe moraju izvršavati“ nazire se njegov pristanak da se ipak preseli, bez obzira na cenu te odluke koja je glupa... I glupo naređenje za njega je – svetinja.

Rat, neopisivi zločini, preseljenja, silovanja, egzodusi, sejanje otrovnog semena smutnje i razdora postaju s vremenom i uz propagandnu podršku nešto sa čim se ljudi sve više mire.

Da li, međutim, ovaj nesrećni čovek (i mnogi drugi slični njemu, ali i oni koji i ne pomišljaju na ikakvo kajanje ili preispitivanje) na isti način dovodi, da li je ikad dovodio u pitanje i „naredbu koja se mora izvršiti“ kad je ona glasila - gađaj sestrinu i svoju sobu?

Da li se bar u sebi usprotivio njoj i sličnim bar malo, bar zrnašce u odnosu na „ovu sad“ kad se seli, jer poštuje naredbu, ma koliko je glupa? Da li je on, ili neko ko je pročitao njegovu „odbranu stanarskog prava“ pomislio kako je gađanje zoljom „srpske sobe“ u Sarajevu, makar dokaščić „zoljastog“, minobacačkog, „krmačastog“ granatiranja opsednutog Sarajeva?

Da je „srpskom zoljom o srskom ramenu na srpsku sobu“ (eto, opet ona tužna četiri S, koja katkad Srbe spasavaju sopstvene savesti) – dokaz one „slavne“ naredbe – srpskog „heroja“ – „raspamećuj!“?

Mutna sjenka Nirnberga i bočica otrova

U mogućem beskonačnom redu sličnih pitanja postavimo i ona – da li se, kad pogledamo kroz mutnu odanost ovog našeg ratnog invalida svetinji „naredbe koja se mora poštovati“ – negde u daljini vidi „vađenje“ optuženika na Nirnberškom procesu koji su govorili da im oficirska čast nije dozvoljavala da ne poštuju naredbe viših komandi? Kao što Praljkova bočica otrova podseća na sve one popijene da se pred Nirnberg ne bi stiglo?

Sve ovo bi bila možda i jalova „uporedna istorija“ odnosa prema izvršnosti „glupih“ naredbi, da iza svega ne stoji još takođe dugačak red suštastvenijih pitanja koji se – bez nade na adekvatan odgovor – nanizao pred sadašnjim gospodarima balkanskih podaničkih duša kako ljude tretira većina tih mnipulanata odevenih u lidere ex-YU i druge bananoidne državčadi.

Čini se, naime, da „raspamećivanje“ i dalje dominira nad potrebom suočavanja sa prošlošću, pomirenja kroz priznavanje sopstvenih odgovornosti za tuđe i sopstvene žrtve. Da poricanje još uvek stoji iznad prihvatanja odgovornosti.

I što je još gore, prihvatanje - odgovornosti, kao i bilo kog drugog problema ili bolesti, što je prvi korak pre uvida i lečenja – još se vrti oko sopstvenih „p“  i „o“ na počecima ovih reči. Ali je zato, samo prihvatanje otišlo daleko u drugom, suprotnom pravcu.

Rat, neopisivi zločini, preseljenja, silovanja, egzodusi, sejanje otrovnog semena smutnje i razdora postaju s vremenom i uz propagandnu podršku nešto sa čim se ljudi sve više mire. I prihvataju kao neizbežno, nužno zlo, kao – „šta ćemo, moralo je tako da bude“.

 A to svakako može biti i gore od poricanja jer se pretvara u naviknutost, klimu, gotovo u običaj „koji se mora poštovati.“ I kad je  „glup“ i kad  nosi zlo. Bio sam „učesnik i svedok“ brojnih takvih primera.

Prihvatanje bez završnice

U tim primerima je najtužnije što evolucija prihvatanja (vremenom) krene u dobrom pravcu, ali po pravilu nema dostojnu završnicu i pretvori se u prihvatljivu svakodnevnost i uobičajenost. Naša društva, a posebno vlasti, ne daju (dovoljno, ili čak ni malo) podrške završnici.

Učestvovao sam u pomoći i zbrinjavanju, verovatnno sedamdesetak raznim vezama povezanih izbeglica sa Banije 1995, posle "Oluje". Najbliži sam bio doživljajima i uspomenama jedne ovakve porodice. Pojavila se pred kućom koju smo našli za zbrinjavanje u liku svekrve i snahe. Sina/muža, borca u vojsci famozne Republike srpske Krajine nije bilo.

Unuk, snahin sin, nedugo oženjen imao je vidljiv fizički nedostatak o čijoj se prirodi nismo raspitivali, jer je očito nastao u ratu. On je sa suprugom otišao u drugi nužni smeštaj koji smo im našli.

 (Na nepristojno raspitivanje o povredi posebno nisam pristajao otkad sam od drugih saznao da je zavoj na ruci jednog kolege, Srbina iz Bosne, a u „mješovitom braku“ koga sam na nekoliko meseci prihvatio u Beogradu, posledica pokušaja samoubistva u trenutku kad su na Palama pokušali da ga uguraju u uniformu VRS.)

Posle nekoliko meseci pojavio se sin/muž škrt na rečima, samo uz informaciju da je od avgusta do tada bio „negde oko Vranja“. Kroz godine i mesece potom, „na rate“ i „na parče“ smo saznavali da je bio zapravo u sabirnom centru/logoru u kome su „borci“ ex-VRSK preparirani da ne prepričavaju mnogo svoja ratna iskustva.

Priznavao je i on nečuvene ratne teškoće, „iznajmljivanje“ svoje jedinice čas za borbu Hrvata protiv „Babovih“ jedinica, čas obrnuto. Ali, uprkos našim pozivima na suočavanje - sve se završavalo: tako je moralo da bude, šta će sirotinja! Naređenje!

Kakofonija glasova (o)besnih naših lidera kojim u etar i dalje razbacuju seme zla ne prestaje.

U prisustvu supruge iz godine u godinu, takođe na parče, evolucija u dobrom pravcu videla se u tome što je jedan isti komšija prve godine bio „znaš onaj ustaša iz ulice te i te...“, druge godine je iz sećanja izbačena reč ustaša i sused je dobio ime i zanimanje – veterinar, da bi u poslednjim pričama postao „komšija“ Jozo ili Ante.

Ali, nikad nismo čuli da poželi da se nekad, u budućnosti, raspita o komšiji ili čuje s njim. Ne znam da li se u međuvremenu čuo, iz daleke (neću reći koje) zemlje u koju je „raspoređen“ kao izbeglica.

Eksplozivno đubre i opaki dim

Sin je jednom, pomažući u istovaru nekih džakova sa veštačkim đubrivom, u sećanje dozvao očito uspomenu na njegova svojstva za koje nismo znali: ako se đubrivu doda to i to i spakuje tako i tako – eksplodira jače od dinamita...

Pomislili smo samo na njegovo ranjavanje... Moralo je tako biti...

A treća jedna žena smeštena u improvizovani stan tako da je i bez namere možemo čuti šta priča, dočekala je tu doba kad su se pojavile i izbeglice (interno raseljeni) sa Kosova.

Povremeno je pila kafu sa novokomšinicom, udovicom pristiglom, ne sećam se da li iz Prizrena ili Peći. I pita je izbeglica-starosedelica od čega joj je umro muž. Ona veli – od astme. Ali, dodaje, bolest mu se naglo pogoršala onda kad su „naši palili albanske kuće“ po gradu. Pa, od onog dima... Njen je akcenat na dimu i astmi, a ne na „naši palili“. Kao kod ono spočetka na običaju da se „naređenje mora poštovati“.

Čuvam i imam na duši još nekoliko primera „sa fronta“ u Slavoniji, a iz „prve ruke“. Ali šta bi se ponavljanjem primera promenilo.

Bitnije je još jednom ponoviti da pomenuta kakofonija glasova (o)besnih naših lidera kojim u etar i dalje razbacuju seme zla ne prestaje. A u teškom i sve težem - jer sve više kasni - procesu pomirenja oni bi najvoleli da se ljudi pomire sa „naređenjima“ da je moralo tako biti. Pa možda i da - će morati!

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

 

04.12.2017 · MIŠLJENJE / SRBIJA / BIH / HRVATSKA / RAT / ŽRTVE / RATNI_ZLOČINI / POMIRENJE / BOŽIDAR_ANDREJIĆ /