RORI ARČER: JUGOSLAVIJA JE, FORMALNO I FAKTIČKI, BILA ZEMLJA RADNIKA / ISKRA KRSTIĆ / MAŠINA


13.03.2018
Rori Arčer je istoričar koji se bavi društvenom istorijom Balkana u 20. veku. Arčer istražuje načine na koji su „obični“ Jugosloveni interpretirali ekonomske, političke i kulturne tenzije u poznom socijalizmu i reagovali na njih. Od 2014. godine je s Goranom Musićem radio na istraživačkom projektu Između klase i nacije: zajednice radničke klase osamdesetih u Srbiji i Crnoj Gori; godine 2015. doktorirao je u Gracu s disertacijom na temu (ne)pristupačnosti stanovanja među radničkom klasom u Beogradu, te 2016. kao koautor objavio knjigu Društvene nejednakosti i nezadovoljstvo u jugoslovenskom socijalizmu. Arčer je u decembru prošle godine održao javno predavanje u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu u okviru projekta „Pertej/Beyond/Preko 20 godina” – tim povodom smo razgovarali s njim

Šta je pobudilo tvoje interesovanje za društvenu istoriju Balkana?

Nema tu nekog lanca povezanih događaja. Do mene su, u Irsku, 90-ih dopirale vesti o ratu, pa se kao kroz maglu sećam da sam još kao dete znao za Beograd, Sarajevo, Krajinu, Tuzlu…

Motajući se po Evropi, stopirajući, kampujući, truckajući se naokolo vozom, boravio sam ranih dvehiljaditih i u Beogradu i drugde po bivšoj Jugoslaviji. Sprijateljio sam se s ljudima u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu, i od tada im se neprestano vraćam. Balkan je srastao s mojim privatnim i profesionalnim životom otkad radim u Centru za studije Jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Gracu, a od 2011, s doktorskim studijama, moje istraživanje je preraslo u moj osnovni posao.

Baviš se pitanjima klase i rada. Zbog čega su ti pojmovi, ili pojave, još uvek značajni?

Čitaocima Mašine je, pretpostavljam, po sebi razumljiv značaj klase i rada i kao analitičkih kategorija i kao okvira organizovanja. Društvene klase, klasna reprodukcija i pojavni oblici radne snage, ma koliko izmenjeni i u dinamičnim promenama, i dalje utiču na naše sagledavanje nedavne prošlosti, kao i na izvesnu viziju društva u bliskoj budućnosti.

Ti koncepti su, istovremeno, podzastupljeni unutar društvene istorije Jugoslavije. Nijedna od objavljenih studija o Jugoslaviji i njenom raspadu ne fokusira se (još!) na značaj radnika u industriji – veoma neobično, ako se ima u vidu da je to bila radnička zemlja, te da su radnici kao štrajkači bili duboko upleteni u ključne događaje, uključujući Miloševićevu političku konsolidaciju u jeku antibirokratske revolucije 1988/89. i njegovo zbacivanje 2000. godine.

U istraživanju neravnopravnosti u oblastima stanovanja i rada ukazuješ na brojne slabosti jugoslovenskog socijalističkog projekta. Smatraš li se levičarem, i ako je tako – da li te zabrinjava što bi tvoja istraživanja mogla biti upotrebljena u argumentaciji antisocijalistički nastrojenih aktera?

Mislim da levičari, uključujući tu i mene, ne bi trebalo da se ustežu da ukažu na slabosti i greške jugoslovenskog socijalističkog projekta. Bio bi to ustupak političkoj desnici i bilo bi nečasno. Takođe, kritika, samokritika, ambivalentnost i cinizam bili su inherentni jugoslovenskom projektu, naročito u poznom socijalizmu, periodu kojim se najviše bavim, što i pokušavam da osvetlim u svom istraživanju.

Radeći na knjizi Društvene nejednakosti i nezadovoljstvo u jugoslovenskom socijalizmu zaista sam imao zebnju da bi se izneseno moglo zloupotrebiti (izvrnuti) kao podaci u prilog tome da su mnogi građani državu i sistem smatrali nelegitimnim, ili čak nemoralnim. Srećom, to se zasad nije desilo.

 

Nedavno si održao predavanje Od stanova u društvenom vlasništvu do individualne izgradnje: dostupnost stanova u jugoslovenskom socijalizmu i njihova postsocijalistička privatizacija. Kako je stambeno pitanje rešavano u SFRJ?

Izgradnja i distribucija stanova u Jugoslaviji bila je donekle nesistematična. U najkrupnijim crtama obično se prikazuje preko nacionalizacije većeg dela stambenog fonda u periodu nakon 1945. godine i dominantne uloge nove socijalističke države u izvođenju velikih građevinskih projekata u posleratnom periodu ubrzane industrijalizacije i urbanizacije. Sa uvođenjem samoupravljanja, društveni sektor postaje izvođač i klijent. Cilj je bio socijalistički, egalitaran (subvencionisani stambeni fond za jugoslovenske industrijske radnike), ali je sistem u praksi posrtao.

Umesto da doprinese formiranju besklasnog društva, društveni stambeni sektor je rađao nove socijalne nejednakosti. Naime, sistem nije bio u stanju da obezbedi dovoljno stanova za brojne Jugoslovene koji su se doseljavali u gradove, a pri raspodeli su favorizovani stručnjaci u odnosu na manuelne radnike. Dobijanje društvenih stanova postalo je pre nalik na privilegiju, ili podsticaj mobilnosti radne snage (sredstvo za privlačenje stručnjaka), nego na radničkoj klasi dostupnu opciju. Mnogi nisu uspeli da dođu do takvog stana, pa su svoje stambeno pitanje rešavali individualnom izgradnjom ili unajmljivanjem društvenog stana od trenutnih korisnika. Ovo nije specifično samo za Jugoslaviju – sličnu dinamiku urbani sociolozi, poput Ivana Selenjija, beleže širom Istočne Evrope.

Pomenuo si nove nejednakosti, koje su se pojavile zbog neravnopravne raspodele stanova. To je pomalo pipava formulacija, budući da implicira da redistribucija stanova u SFRJ nije uspela da ublaži stare neravnopravnosti, nego je samo na njih nakalemila nove. Da li je tako bilo?

Naravno da nije – još izraženije neravnopravnosti bile su prisutne u međuratnom periodu. To je sasvim jasno. Ukupno uzev, ne samo u aspektu stanovanja, možemo da konstatujemo visoku društvenu mobilnost u posleratnoj Jugoslaviji – kasnih 40-ih, a naročito 50-ih i 60-ih. Međutim, već 60-ih i 70-ih zapaža se društvena stratifikacija i društvena mobilnost se smanjuje.

Društvena mobilnost, stratifikacija… Šta to znači, laički rečeno?

Stratifikacija bi se, laički, mogla objasniti kao hijerarhijsko raslojavanje pojedinaca i grupa na osnovu zanimanja, prihoda i društvene moći. Društvena mobilnost predstavlja pokretljivost iz jednog takvog sloja u drugi.

Ja se interesujem za pozni socijalizam, koji za potrebe istraživanja definišem kao period od 1974. do 1989. godine. Najviše me zanimaju ljudi koji su postajali punoletni tokom 70-ih i 80-ih. Oni su rasli uz jedan vrlo fordistički model životnog ciklusa, koji je, s malim izuzecima, bio porodični model oslonjen na mogućnost napredovanja na radnom mestu. Društveni ugovor, koji je bio baza te mobilnosti, donekle se blokira krajem 60-ih, sa uvođenjem tržišnih mehanizama, i slama otprilike u doba ekonomske krize 1979.

Sećam se da je jedan ispitanik rekao: „Rođen sam 1948. Nisam mogao ni da sanjam da stvari neće nastaviti istim tokom.“ Neko ko je postao punoletan 60-ih nije mogao ni da zamisli da se okolnosti neće stalno poboljšavati. Imao je visoka očekivanja. Možda su u izvesnom smislu za generacije koje su stasale 70-ih i 80-ih nekadašnje mogućnosti napredovanja i ta povišena očekivanja bili prepreka da prihvate blokadu društvene mobilnosti koju su doživeli.

Ono što sigurno vidimo 70-ih, a pogotovu i 80-ih, jeste gotovo čitava generacija ljudi kojima je bilo teško da nađu posao, a zbog toga i da se uključe u društvo. Kako se jugoslovensko društvo usložnjavalo, te se suočavalo sa ekonomskom krizom, ljudi su možda postajali ciničniji, ali su istovremeno zaista imali mnogo manje mogućnosti nego neko 20 ili 30 godina ranije. To je stvorilo tenzije – situacija se, suprotno njihovim očekivanjima, već duže vreme pogoršavala.

Da li se to iskustvo znatno razlikuje od iskustva istih generacija u Zapadnoj Evropi? Da li je u pitanju bila kriza širih razmera, ili rezultat neuspeha socijalističkog projekta?

Svakako postoje paralele – većina evropskih država je nakon Drugog svetskog rata naglo napredovala. Takođe, posledice naftne krize i opšte nestabilnosti mogle su se 70-ih pratiti širom kontinenta. Pretpostavljam da ono što je u Velikoj Britaniji bilo prisutno 70-ih, a u Jugoslaviji 80-ih, možemo posmatrati kao krizu modernosti, koja se specifično ispoljavala u državama realnog socijalizma i kapitalističkim državama, ali pokazivala i mnogo sličnosti.

Blokada vertikalne mobilnosti, nestabilnost i kriza su u Velikoj Britaniji recimo već 70-ih izazvali ozlojeđenost koja je doprinela popularnosti politike Margaret Tačer. Ako se vratimo na temu stanovanja, ideje o prednostima privatnog vlasništva u Britaniji su plasirane ranije nego u Jugoslaviji.

Da li se slažeš s tvrdnjama da su na privatizovanju insistirali MMF, Svetska banka i strane ekspertske agencije? Misliš li da je izostala javna diskusija o ovom pitanju i rasprava o alternativi rasprodaji javnog stambenog fonda stanarima?

Usudio bih se da tvrdim da se već 70-ih, a 80-ih svakako, javlja kritika iz određenih delova društva, pa i unutar same partije. Ideja da stanari društvenih stanova treba da plaćaju 4% vrednosti stana da bi mogli da se održavaju postojeći i grade novi stanovi promovisana je u različitim predlozima počev od 1978. To je bilo sasvim uklopivo u principe jugoslovenskog tržišnog socijalizma. U praksi, prosek je bio oko 1%. Tim tempom bi trebalo oko trista godina da se pokriju troškovi izgradnje jednog stana, održavanje da i ne pominjemo.

Iz današnje perspektive je sasvim jasno da postoji ogromna razlika između toga da se povise stanarine, i na tome stane, i toga da se privatizuje stambeni fond. Stanarina je za stanove u društvenom vlasništvu u SFRJ bila mizerno mala, prosečno oko 5% nečije plate, dok su oni koji su unajmljivali stanove morali da izdvoje čitavu jednu platu za to. Oni koji su zidali sami takođe su izdvajali mnogo i rizikovali gubitak celog ulaganja. Bilo je uslova da se stanarina u društvenim stanovima podigne, a da ljudi ne budu preopterećeni stambenim troškovima – za razliku od toga kako je danas, kad prosečno izdvajaju oko 35‒40% plate.

Da li su ljudi bili svesni pritisaka koje su vršili MMF i Svetska banka? MMF je direktno uslovljavao Jugoslaviju da uvede mere štednje još početkom 80-ih; međutim, iz perspektive radnika, birokrate su bile jedini krivci za survavanje životnog standarda.

Utisak koji se stiče pregledom različitih izvora, kao što su fabričke novine i usmena istorija, jeste da je za mere štednje najviše okrivljavano Savezno izvršno veće. SIV je bio babaroga, iako je on sprovodio mere na koje su ga prisiljavali MMF i Svetska banka. Rukovodioci i stručnjaci su objašnjavali i nametali takozvanu stabilizaciju ‒ mere štednje. Iz perspektive radnika, to su nametali savezna vlada i menadžment.

Možda je tvoje iskustvo s radničkim zajednicama ovde korisno. Već tri godine radiš na projektu koji se zove „Između klase i nacije: Radničke zajednice u Srbiji i Crnoj Gori 1980-ih“. Možeš li nam reći nešto više o tome?

Jugoslavija je, formalno i faktički, bila zemlja radnika: bila je definisana radničkim samoupravljanjem i radnici su na različite načine učestvovali u politici. Bili su uključeni i u slom države u masovnim protestima u drugoj polovini 80-ih. Jugoslavija je 80-ih imala najviše radničkih štrajkova po glavi stanovnika u Evropi. Istovremeno, postoji opšte mesto o radnicima rakovičkog basena koji su „došli kao radnici, a otišli kao Srbi“, koji se koristi da se opiše uloga radnika u Miloševićevom dolasku na vlast. Dakle, radnici su upisani u istoriju raspada Jugoslavije kao oni koji su izgubili ili razmenili radnički za nacionalni identitet, ali ma kako to bilo začuđujuće – niko to doskora nije ozbiljnije istraživao.

Šta znači biti „između klase i nacije“, i zašto je to važno?

Jedna od naših osnovnih teza je da se jezik klase može prilagoditi nacionalističkom kontekstu. Pojam radničke klase istican je paralelno s drugim terminima, poput pojma naroda, i to je očigledno 80-ih, kada se, na primer, poziva na dešavanje naroda. Mislim da je to bilo krucijalno za uspostavljanje legitimiteta Miloševićevog uspona kasnih 80-ih. On je koristio terminologiju koja ga je učinila otpornim na kritiku: delovalo bi kao da ste protiv radničke klase, da ste antijugoslovenski nastrojeni, da delujete s krajnje desnice. Pametno je to izveo.

Uopšteno govoreći, pojmovi klase i nacije nisu a priori suprotni – oni mogu biti, da tako kažemo, paralelni, a mogu se i dopunjavati.

Istraživali ste četiri različite industrijske zajednice. Da li su se ljudi u njima ponašali slično?

Istraživali smo Rakovicu, Zrenjanin, Nikšić i Priboj. Namerno smo izabrali zajednice s različitom prošlošću: stari industrijski centar poput Zrenjanina, s tradicijom radničkih pokreta od pre Drugog svetskog rata i tekstilnom industrijom s pretežno ženskom radnom snagom; Rakovicu, koja je bila u centru dešavanja; inertniju zajednicu, kao što je ona u Priboju, bez traga industrije pre 50-ih, kada je izgrađen FAP Priboj; i, naravno, Crna Gora je baš priča za sebe.

Zbilja su reagovali različito, ili sa zakašnjenjem. Antibirokratska revolucija se u Priboju dogodila mnogo, mnogo kasnije, sa čitavih deset meseci zakašnjenja. Zatim, u Nikšiću već imamo i kontraprotest. Tamo su, na skupu pod nazivom Miting gladnih, pokušali ponovo da uvedu jezik klase, da istaknu socijalne zahteve i smire nacionalističke strasti. Ipak, konačni rezultat bio je svuda isti. U svim zajednicama koje smo posmatrali promenila se lokalna administracija i rukovodstvo fabrike.

Da li se ljudi upleteni u te događaje danas osećaju odgovornim ili izmanipulisanim?

Potrebno je mnogo samosvesti i preispitivanja da bi neko u sebi prepoznao krivca ili izmanipulisanog. Ipak, mnogi se bar delimično tako osećaju. Odgovornost najčešće ne preuzimaju, ali je kod mnogih prisutan doživljaj da su izmanipulisani.

Šta je bilo njihovo viđenje rešenja, šta su tražili?

Budući da je jedan aspekt problema bio doživljaj otuđenosti od društva, ne čudi saznanje da ljudi nisu tražili neko posebno, koherentno rešenje. Prisutniji je tu osećaj opšteg nezadovoljstva i cinizma. Isticani su zahtevi za temeljnijom preraspodelom bogatstva, a bilo je i zahteva da se doslednije sprovode principi radničkog samoupravljanja.

A huškanje na rat?

Pregled arhivskog materijala ukazuje da su nacionalizam zagovarali uglavnom pripadnici više srednje klase. Retko su to bili radnici. Izveštaji bezbednosnih službi iz 80-ih upućuju na univerzitetske profesore, pisce i radnike u kulturi – manuelnih radnika u njima gotovo da i nema.

 

13.03.2018 · ZEMLJA_RADNIKA / JUGOSLAVIJA