SRBIJA / STRATEGIJA KULTURE: SPISAK DESNIH ŽELJA / LAV MRENOVIĆ / MAŠINA


13.03.2018
Strategija razvoja kulture do 2027. godine, koju državne institucije Srbije žele da donesu, je dokument koji se suštinski ne bavi pitanjima razvoja kulturne proizvodnje i zadovoljenja kulturnih potreba građana. U svom nacrtu taj dokument se zasniva na ekstremno desnim premisama podsticanja šovinizma i mitomanije.

U poslednje vreme može se uočiti povećana upotreba „kulture“ u diskursu i aktivnostima vladajuće elite. O zabrinutosti za identitet „srpskog naroda“, o strategijama, deklaracijama, zakonima, kulturno-umetničkim radnicima na izbornim listama vladajućih partija, kao i o najavama otvaranja muzeja, koncertnih dvorana i kulturnih centara može se gotovo svakodnevno čuti. O kakvom shvatanju kulture se radi najbolje se može iščitati i razumeti iz Nacrta Strategije razvoja kulture Republike Srbije od 2017. do 2027. godine, koji je ključni i najobimniji dokument iz kojeg sve te aktivnosti proističu. Strategiju je javnosti predstavio ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević juna 2017. godine kao dokument koji ocenjuje trenutno stanje kulture i predlaže mere za narednih deset godina.

Usledile su javne rasprave u većim gradovima u kojima je učestvovalo više organizacija i pojedinaca aktivnih u institucionalnom okviru, ali i u nezavisnom kulturno-umetničkom sektoru. Na njima su iznete brojne i često žustre kritike od kojih su najglasnije bile one Nezavisne kulturne scene Srbije, koja je na trenutak prekinula poslednju javnu raspravu održanu u Beogradu, pozivajući na odbacivanje predložene Strategije zbog nestručnosti onih koji su učestvovali u njenoj izradi, kao i zbog njene metodološke neutemeljenosti, netransparentosti i fingiranosti javnih rasprava, nazivajući je „spiskom lepih želja“.

Problematičan je i sam način na koji je Strategija izrađena i predstavljena. Radna grupa koja je bila zadužena za izradu strategije i dalje nije poznata javnosti – nije poznato ko su njeni članovi ni po kojim kriterijumima su izabrani. Takođe, ne postoje nikakve zakonske odrednice za javne rasprave, što znači da učešće građana, stručnjaka i kulturnih radnika zapravo nikako nije zagarantovano, te da se navodna otvorenost za kritike koristi kao paravan iza kojeg se kriju odluke donete sa vrha sa čijim akterima javnost nije upoznata.

Strategija se, prvenstveno, bazira na problematičnoj definiciji kulture koja, ukoliko se analizira celoukupan dokument, podrazumeva visoku kulturu nacionalnog karaktera uz isticanje ćirilice. Strategija deli kulturu u Srbiji na sledeće „dimenzije“: slovensku, vizantijsku, starobalkansku, herojsku, prosvećeno evropsku, demokratsku i kontaktnu ili dimenziju otvorenosti. Zatim iznosi sledeća načela: zaštitu i negovanje nacionalne kulture, zaštitu kulturnih prava nacionalnih manjina, uključivanje osetljivih grupa, podsticanje umetničkog stvaralaštva, široku dostupnost kulture, razvoj međunarodne saradnje, savremene modele finansiranja i shvatanje kulture kao privrednog potencijala. Mnogo toga je planirano u Strategiji – od izgradnji koncertnih dvorana širom zemlje do izgradnje kulturnih centara po svetu.

Međutim, sudeći po dosadašnjoj praksi vladajuće nomenklature, ne postoji ni jedan razlog da se poveruje ovom delu Strategije koji se tiče izgradnje nove infrastrukture, s obzirom na dugogodišnja kašnjenja u rekonstrukcijama Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja u Beogradu, koji još uvek nije otvoren.

Kosovska mitomanija i večita srpska žrtva

Strategija se može označiti kao ekstremno desni dokument. To je najvidljivije u okviru „herojske dimenzije“ kulture u Srbiji, koja je po Strategiji definisana kao dimenzija kosovskog zaveta koja „duhovno pretpostavlja materijalnom“ i koja „obezbeđuje samoočuvanje društva pred egzistencijalnim i identitetskim izazovima“. To je takođe „naša srednjovekovna viteška kultura“ i „kultura naših predaka, seljaka ratnika, i onih u Prvom srpskom ustanku i onih u Prvom svetskom ratu, od onih koji su savladali osmanlijsku okupaciju do onih koji su učestovovali u antifašističkoj borbi i pružali otpor nacističkoj okupaciji i kasnije branili slobodu i druge vrednosti svoga i opšteg nasleđa.“ Nakon potpuno nepovezanog herojskog niza, koji iznova seje kosovsku mitomaniju, Strategija nastavlja o „genocidu nad srpskim narodom tokom celog dvadesetog veka“, perpetuirajući tako mit o večitoj srpskoj žrtvi.

Da smernice predložene u Strategiji najviše proističu iz „herojske dimenzije“, govori najrazrađeniji deo dokumenta u kojem se poreskim olakšicama eksplicitno stimuliše objavljivanje na ćirilici, čime se ignoriše latinica, koja je jedno od dva ravnopravna pisma u upotrebi u Srbiji. Neke od mera koja Strategija predlaže su da televizije imaju barem 50% prevoda na ćirilici, da filmski distributeri koriste ćirilično pismo za prevode i da prednost u otkupu knjiga državnih biblioteka imaju knjige objavljene na ćirilici. Manifestacije koje finansira Ministarstvo kulture će biti u obavezi da koriste ćirilicu u svom logo znaku. Posebno zabrinjavajuće jeste to što je jedan od predloga za „zaštitu“ ćirilice iznela organizacija čiji su članovi osvedočeni neonacisti poznati po organizovanju okupljanja sa nacističkom simbolikom i fizičkim napadima na njihove neistomišljenike.

Ovakvo favorizovanje etno-nacionalističke kulturne matrice naišlo je na kritičke glasove kao u slučaju grupe od dvadeset arheologa koja je uputila komentare na Strategiju sa pitanjima zašto je unutar slovenske dimenzije izdvojen jezik kao jedini aspekt kulture, zatim zašto se u vizantijskoj dimenziji vizantijskim smatra srednjovekovno graditeljstvo koje je bilo ishod lokalnih prilagođavanja vizantijskim, ali i drugih graditeljskih tradicija, a da se pritom ni rečju ne pominju druge sfere kulture srednjovekovne Srbije, ili pak zašto je celi srednji vek krajnje pojednostavljeno sveden na ličnost Svetog Save i svetosavski mit kao središnje motive. Konačno, zašto je u žižu stavljeno samo istočno hrišćanstvo, kada su i Vizantija i istočno Sredozemlje duboko i neraskidivo povezani i sa zapadnim hrišćanstvom, ali i sa judaizmom i islamom.

Stoga pomenuta grupa arheologa zaključuje da Strategija „ostavlja prostor za pogubno, romantičarsko i fanatično tumačenje istorijskih događaja“ i postavlja pitanja o tome šta je uopšte i gde se u istorijskim izvorima može naći sadržaj tog zaveta i koji je cilj Strategije, osim potpirivanja mitomansko-nacionalnističkih verzija istorije izmišljenih u moderno doba. Grupa smatra da se radi o redukcionističkom shvatanju kulture kao isključivo ratničke, čime se zanemaruju drugi vidovi kulture.

 

Stanje na terenu

U poslednjem broju MANEK-a objavljeno je istraživanje dr Predraga Cvetičanina pod naslovom „Živeti (i umreti) u civilnom sektoru u kulturi u Srbiji“, u kojem su izneti poražavajući podaci – 30% kulturnih radnika je bez prihoda, 9% ima do 50 evra mesečno, a 14% između 50 i 200 evra, što znači da više od polovine kulturnih radnika ne dostiže minimalna mesečna primanja, dok je druga polovina u nezavidno boljoj situaciji, gde se, međutim, primanja i dalje kreću do prosečne zarade, dok svega 9% odsto prelazi prosečnu zaradu. Od svih njih, 60% ne prima redovno novac. Organizacije najčešće ne zapošljavaju, a ukoliko zapošljavaju, onda je to najčešće između jednog do pet lica. Puno radno vreme privilegija je za 29% radnika, a prekarizacija je potvrđena u istraživanju podacima da radnici najčešće nemaju godišnje odmore, nemaju definisano radno vreme, i da masovno rade prekovremeno, čak noću i vikendom. 16% nema zdravstveno osiguranje, a čak 33% nema penziono osiguranje. I pored svih poteškoća, oni imaju izuzetne rezultate – preko dve hiljade realizovanih projekata godišnje.

Poseban problem su mladi koji studiraju i koji su tek svršeni studenti. Nepostojanje plana za uključivanje mladih kulturnih radnika u javne institucije još jedan je dokaz nebrige države o mladima, koji su u ovom sektoru primorani na prekarne i loše plaćene poslove, ukoliko uopšte imaju sreću da se zaposle u uslovima kataklizmične nezaposlenosti mladih. Primera radi, za otvaranje Muzeja savremene umetnosti u Beogradu raspisan je konkurs za volontere. Radilo se o neplaćenom radu, koji je uključivao i noćne smene, s obzirom na to da je muzej imao dvadesetčetvoročasovno radno vreme prve nedelje svog rada. Isti muzej, kao i skoro sve druge javne kulturne institucije, nije u poslednjih nekoliko godina niti raspisivao javne konkurse za radna mesta, niti nudio bilo kakav vid plaćenog stručnog usavršavanja.

Strategija strategije: osnaživanje konzervativizma

Načelno, postajanje nekakve strategije kao sistematizacije naučnog znanja o kulturi, uz fiskalni plan koji bi imao progresivan i emancipatorski cilj, jeste poželjno. Najznačajnija i potencijalno dobra promena jeste postepeno povećanje budžeta sa trenutnih 0,6% na 1,6%. Međutim, kada se Srbija poredi sa državama unutar EU ni to nije zadovoljavajuće – čak i sa desetostrukim povećanjem, Srbija će moći da se poredi sa dnom EU na kojem su Irska, Italija, Portugal i Velika Britanija. Sa druge strane, rekorder EU je Estonija sa impresivnih 7,5%.

Sadašnji Nacrt nema nikakve ideje za rešavanje katastrofalnog materijalnog statusa radnika u kulturi, što je preduslov za njen razvitak, a nema ni razumevanja načina proizvodnje unutar kulture i umetnosti u Srbiji. Nepostojanje predloga za postizanje rodne ravnopravnosti, očuvanje nasleđa i razvitka kulture etničkih i drugih manjina jasno odražava negativan stav prema istima. Stoga, treba razumeti da forsiranje politike identiteta vladajuće elite koriste za preusmeravanje pažnje građana sa suštinskih ekonomskih problema koji ih pogađaju. U tome potencijalno leži i ključ za razumevanje ove Strategije – ona se može razumeti kao desetostruko ojačavanje konzervativizma u kulturi, koje je proporcionalno jačanju građanskog samoorganizovanja i otpora u borbi za socijalnu pravdu.

 

13.03.2018 · DESNICA / SRBIJA / KULTURA