SRBIJA / SLUČAJ RT KRAGUJEVAC: ČEKAJUĆI NEKOG POŠTENIJEG RADOICU / KATARINA ANTONIĆ / MAŠINA


10.04.2018
Slučaj RT Kragujevac je tipičan primer medijske politike u Srbiji. Povlačenjem države iz vlasništva u medijima ne samo da je položaj novinara postao nesigurniji, već se i drastično smanjio prostor za nekomercijalne sadržaje od značaja za lokalne zajednice. 

Prva privatizacija, raskid kupoprodajnog ugovora pa javni poziv za novu privatizaciju. To je sled događaja koji prati Radio-televiziju Kragujevac (RTK) još od 2015. godine. Za sve to vreme, broj radnika se konstantno smanjivao. Neki zaposleni su bili otpušteni, neki su usled loših uslova rada sami otišli, a da li će ovaj medij nakon svega što se desilo otići u stečaj ili u ruke nekog novog vlasnika – još uvek nije poznato.

Prema Strategiji razvoja sistema javnog informisanja u Srbiji koja utvrđuje razvoj medija do 2016. godine, državno vlasništvo se proteruje iz svih medija, osim RTS i RTV koji jedini ostaju prepoznati kao javni servisi. Iako se od strane zagovornika privatizacije i nadležnog ministarstva poručivalo da je privatizacija „neverovatan uspeh“ i dobar korak ka slobodnoj tržišnoj utakmici, u praksi se ovo pokazalo kao recept za propadanje većine medija i paravan za prenos javnog vlasništva u privatne ruke politički podobnih.

Simbol loših posledica privatizacije

Za Radio-televiziju Kragujevac njeni bivši, dugogodišnji radnici i radnice, kažu da je simbol loših posledica privatizacije. Ova medijska kuća je prvi put privatizovana pre tri godine kada ju je, pored kupovine još sedam drugih medija, kupio Radoica Milosavljević, biznismen i član Socijalističke partije Srbije. Prema pisanju Istinomera, spekulisalo se da je ovu kupovinu obavio za račun Bratislava Gašića, bivšeg ministra odbrane i aktuelnog direktora BIA.

Radnici navode da su bili protiv ove privatizacije jer su pretpostavljali do čega će ona dovesti, ali i da im se nije ostavilo dovoljno prostora i vremena za reakciju.

Ja mislim da je ta privatizacija bila pogrešna i ishitrena i to ne samo kada je u pitanju slučaj RTK nego i drugih medija na lokalu. Mora da postoji neki regionalni javni servis koji bi bar delimično bio finansiran iz budžeta. Međutim oni su dali tu vrlo kratak period za donošenje odluka i ljudi su to dočekali nespremno. – kaže Goran Antonijević, bivši radnik i predsednik sindikata Nezavisnost RTK

Iako je možda ostavljeno malo vremena za reakciju, za razliku od nekih drugih mesta, u Kragujevcu je tada ipak bila pokrenuta kampanja protiv privatizacije koja, prema našoj sagovornici, nije dobila dovoljno široku podršku. Gorica Gligorijević, jedna od akterki te kampanje i bivša novinarka RTK objašnjava da su se u tom momentu nadali formiranju regionalnih javnih servisa.

Mi smo radili kampanju da na neki način sprečimo privatizaciju. Imali ste dve medijske strategije. Po toj prvoj strategiji je bilo predviđeno postojanje regionalnih javnih servisa i tu je Kragujevac bio prepoznat kao grad koji bi imao regionalni javni servis za Šumadiju i Pomoravlje. Međutim, kada je usvojena druga medijska strategija, mi smo videli na javnoj raspravi da su ti regionalni javni servisi odjednom potpuno izostavljeni iz nje. Tako je krenula naša inicijativa da se ti regionalni javni servisi vrate u okvire medijske strategije. Podržalo nas je samo nekoliko njih, između ostalog Južne vesti i TV Kruševac. To nije bilo dovoljno u tom momentu.

Svoju prvu privatizaciju RTK je dočekala sa visokim nenamirenim dugovima i zaposlenima koji su sve češće jedino putem štrajka mogli računati na redovna primanja. Antonijević kaže da su još pre te prve privatizacije stvari krenule nizbrdo.

Nismo dobijali novu opremu, plate su kasnile dosta dugo a došlo je i do manjka zaposlenih. Neki su otpušteni, a neki su čak i sami odlazili jer nisu mogli više da izdrže. Kada je došlo do prve privatizacije, broj radnika je spao sa 120 na 90 i nešto. Prethodna vlast u RTK je ostavila jako velike dugove, uzimali su ogromne kredite i nisu isplaćivali plate i doprinose zbog čega su ih radnici tužili.

Kao jedan od potencijalnih razloga za sve lošije stanje u kojem se nalazila RTK pre privatizacije, bivši radnici navode i mogućnost njenog namernog dovođenja do likvidacije zarad biznisa. Slična situacija je zadesila mnoga državna preduzeća pa je Savez samostalnih sindikata u Kragujevcu svojevremeno zagovarao izmenu Krivičnog zakona kojim bi se namerno uništavanje domaćih privrednih resursa kroz političko delovanje tretiralo kao ozbiljno krivično delo.

Mi sada možemo samo spekulisati, ali ja mislim da je takvo stanje bilo samo priprema za privatizaciju i da se radilo o namernom podrivanju same kuće kako bi neko mogao da je kupi. Ja sam napustila posao otprilike mesec i po dana pre nego što je privatizacija došla. Tada je nas trideset i nešto otišlo uzevši socijalni program. – navodi Gligorijević.

Prvi privatni vlasnik RTK, Milosavljević, se prema ugovoru obavezao da će u prvoj godini privatizacije iz sopstvenih izvora uložiti 150.000 evra u opremu i razvoj ove kuće. Ovu ugovornu obavezu nije ispunio, a zaposleni su zbog sve lošijih uslova rada ubrzo nakon toga stupili u štrajk.

Plate su bukvalno prestale da postoje, i ljudi su to jedno vreme trpeli a onda više nisu mogli da izdrže. Zaposleni su podneli tužbe za neisplaćene plate pa je došlo do potpune obustave rada. Račun nam je bio u blokadi i počeli su da dolaze izvršitelji koji su nam popisivali opremu jer televizija nije izmirivala svoje obaveze. Sve je išlo u pravcu zatvaranja RTK i izbacivanja svih radnika na ulicu. – objašnjava Antonijević koji je tada aktivno učestvovao u svim štrajkačkim aktivnostima.

 

Poništavanje privatizacije

S obzirom na to da je Milosavljević nakon kupovine RTK samo još više zadužio ovu medijsku kuću zbog čega se program nije emitovao a zaposleni bili u štrajku, Ministarstvo privrede je u januaru prošle godine, na inicijativu radnika i radnica, raskinulo ovu privatizaciju. Ovo inače nije jedini slučaj propale privatizacije u Milosavljevićevoj medijskoj imperiji, osim RTK je slična sudbina zadesila i TV Novi Kneževac.

Antonijević, koji je tada bio na čelu sindikata, navodi da je pomoglo i to što su i sami građani, a ne samo zaposleni na RTK uvideli značaj ovog problema.

Mi smo onda preko sindikata Nezavisnost pokrenuli akciju da se ta privatizacija raskine. Imali smo tada i pregovore u Vladi sa nadležnim ministarstvima. Skupili smo oko 10.000 potpisa. Ljudi su dolazili i građani su prepoznali problem koji se dešava. Bilo im je krivo što nema RTK.

Da je lokalna zajednica izgubila dosta sa propadanjem RTK, potvrđuje i novinarka Gligorijević koja kaže da je nezgodno kada čak ni u kriznim situacijama koje se dese u gradu ne postoje mediji koji će to preneti građanima.

Mi smo ovde u Kragujevcu imali eksploziju u Tehničko-remontnom zavodu i tada nije postojao nijedan jedini mediji u gradu koji je mogao da informiše šta se to tamo dešavalo nego smo kolega i ja preko društvenih mreža to radili da bismo izbegli širenje panike među građanima. To je samo jedna od stvari koja govori u prilog tome šta lokalna zajednica gubi kada nema ozbiljnog medija a gde su sve ostale stvari.

S obzirom na to da je poništavanje privatizacije došlo na zahtev Grada Kragujevca, Vlada Srbije je dala saglasnost lokalnoj samoupravi da RTK privremeno vrati pod svoje okrilje do sticanja uslova za novu privatizaciju.

Osim već pomenutih problema, Antonijević ističe da od nove privatizacije ne treba očekivati ništa i da je loše što radništvo opet nije uključeno u proces donošenja bilo kakvih odluka.

Radnici nemaju uticaj na to ko će im biti direktor nego je Skuština grada ta koja postavlja upravni odbor a oni onda biraju direktora. Ono što je takođe loše jeste što je Radoica prošao nekažnjeno, njemu se samo oduzima onaj depozit što je uložio na početku ali to je to, ništa više.

Ponovo na prodaju

Grad je prihvatio da, u skladu sa Odlukom o budžetu grada za 2017. godinu, obezbedi sredstva neophodna za funkcionisanje RTK do nove privatizacije i tako je Kragujevac postao privremeni „vlasnik“ televizije koju je prvobitno izgradio, a onda i prodao.

U januaru ove godine RTK je obeležila 48 godina rada i postojanja. Nekada je ovu medijsku kuću činilo 120 zaposlenih, a sada kažu da nakon svih dramatičnih događaja koje su prošli, samo njih 30 pokušava da vrati program sa sadržajima na koje su njihovi gledaoci navikli. Oni koji se trenutno nalaze na čelu sindikata u RTK nisu bili raspoloženi za pitanja o situaciji u kojoj se sada nalaze zaposleni i ponovnoj privatizaciji.

Ministarstvo privrede je 26. januara ove godine objavilo javni poziv za prikupljanje pisama o zainteresovanosti za učešće u prodaji RTK. Rok za prijavu je mesec dana nakon objavljivanja poziva, što je u ovom slučaju 26. februar. Niko iz RTK se još uvek nije oglasio povodom rezultata ovog poziva za prodaju.

Nakon odlaska iz RTK, novinarka Gorica Gligorijević je pokrenula sopstveni časopis, ali uprkos tome naglašava da je i dalje protiv ove privatizacije jer smatra da privatnim medijima javni interes ne može biti prioritet.

Svakome je bilo jasno da ova privatizacija u Srbiji vodi ka gašenju medija, što sada vidimo da se i desilo. Evo šta imamo posle samo tri, četiri godine. Imamo nekoliko medija koji su u kliničkoj smrti a ostali ne postoje. Nema tog privatnog medija koji će javni interes i javno informisanje da tretira kao obavezu. To ne postoji. Privatni mediji će uvek ići za parama a javno informisanje ne donosi novac. Da država zaista prepoznaje potrebu za javnim informisanjem onda bi to morala da pomaže izdvajanjem iz budžeta.

 

Neizvesnost opstanka i nova medijska strategija

Ukoliko dođe do ponovne privatizacije RTK, postavlja se pitanje njenog opstanka na tržištu. Kragujevac je jedini grad u Srbiji u kojem lokalna samouprava već tri godine ne raspisuje konkurs za sufinansiranje javnog interesa u informisanju, na šta je po zakonu obavezna.

Naime, Grad Kragujevac od 2015. godine ne sprovodi konkurs za sufinansiranje medija iako je ta stavka svake godine predviđena gradskim budžetom. Praksa ignorisanja ovog konkursa se nastavlja i dalje, pa je nedavno Skupštinska većina na čelu sa Srpskom naprednom strankom odbila amandman kojim se tražilo da rebalansom budžeta za 2018. godinu budu predviđena sredstva za sufinansiranje medijskih sadržaja. Novinari i novinarke lokalnih medija u tom gradu su više puta razgovarali o ovom problemu sa gradonačelnikom i ostalima iz nadležnih institucija, ali svaki put bezuspešno.

Činjenica da u tom gradu ne postoji projektno finansiranje je mnoge medije na lokalu dovelo u situaciju pred gašenje. Ovakav model finansiranja medija je i tamo gde se sprovodi, pokazao svoje loše strane a jedan od primera za to je gašenje nedeljnika Vranjske. Pokazalo se da manji mediji teško opstaju na tržištu ovakvim načinom finansiranja, pogotovo ukoliko nemaju komercijalne sadržaje. Osim toga, oni se oko javnog projektnog novca na jednakim osnovama nadmeću sa većim medijskim kompanijama. Predstavnici medija sve češće apeluju u javnosti i da se radi o načinu finansiranja koji je „deo koruptivnog mehanizma“, s obzirom na to da nije redak slučaj da se na konkursu određeni mediji favorizuju.

Problemi medija na lokalu koji su izneti kroz primer RTK, dovoljno govore o njihovoj teškoj održivosti u budućnosti. Isto tako, može se videti da posledice tih problema ne trpe samo zaposleni u medijima nego i ostali članovi lokalne zajednice. U narednom periodu se očekuje definisanje nove medijske strategije koja bi trebala da odredi kurs medijske politike do 2023. godine. Upitno je da li će ta strategija doneti bilo kakve pozitivne promene s obzirom na činjenicu da u njenom kreiranju neće učestvovati predstavnici medija. Većina njih je radnu grupu na ovoj strategiji napustila iz ličnog protesta. Pošto je jasno da vlast trenutno nema nameru da omogući finansiranje i održivost nezavisnih ili manjih medija koji bi bili izvan njene kontrole, neophodan organizovan, jak otpor medijskog radništva i podrška lokalnih zajednica koje bi morali da animiraju. Da li će u narednom periodu medijski radnici i radnice ovu borbu nastaviti i van institucija, ostaje nam da vidimo.

 

10.04.2018 · Slučaj_RT_Kragujevac