MIŠLJENJE / MOGU LI ČILEANCI POSTATI UZORI ZA GRAĐANE SRBIJE / PIŠE: ZORANA ŠUVAKOVIĆ


12.11.2019
U Čileu je poslije Augusta Pinocheta siromaštvo palo sa 40 na 10 posto, a Srbija još nije dostigla standard iz pred-miloševićeve ere.

Ima jedna bitna razlika između Beograda i čileanske prestonice gde je najava poskupljenja karata za gradski prevoz podzemnom železnicom podstakla bunt koji se pretvorio u revoluciju o čemu se sada priča kao o čileanskom proleću ili njihovom šestom oktobru. Beograd ni dan danas nema metro a Santjago de Čile je ispresecan sa 140 kilometara brze podzemne pruge, više od sto pedeset stanica i sedam linija.

Prvu je otvorio diktator Avgusto Pinoče (1975), dve godine pošto je vojnim pučem srušio demokratski izabranog socijalističkog predsednika Salvadora Aljendea i dok su njegovi neistomišljenici mučeni i ubijani po kazamatima hunte.

Drugu liniju je pustio u pogon već 1978, a u međuvremenu su završeni radovi na značajnom produženju prve trake. Treću je gradio nešto duže. Zastoj je nastupio prvo zbog ekonomske krize, a potom i zbog katastrofalnog zemljotresa koji je pogodio Čile pa su pare za dalje obogaćivanje mreže otišle na izgradnju porušenog grada.

Svejedno, kako je diktatura odmicala, mreža metroa je sve efikasnije i više povezivala najmnogoljudnije krajeve čileanske metropole sa centrom, pa i sa predsedničkom palatom Moneda, u kojoj se predugo zadržao general Avgusto Pinoče sprovodeći svoj krvavi nedemokratski pir.

Čile je ušao u demokratsku tranziciju, sa velikom stopom siromaštva, ali sa izgrađenom infrastrukturom.

Kada je Pinočeova vojna hunta padala, Miloševićeva vlast se učvršćivala. Nije zapamćeno da je išta od solidnog materijala izgradio. Naprotiv razrušio je sa svojim brojnim poslušnicima i sledbenicima čitavu Srbiju i veliki deo Jugoslavije.

O dva 'peta oktobra' sa lica mjesta

Peti oktobar emblematičan je datum i za čileansku noviju demokratsku istoriju. Tada, 1988. godine, na referendumu kojim je Pinoče pokušao da u nedogled produži svoj režim, opoziciona koalicija uspela je da ga porazi. Dvanaest godina kasnije, petog oktobra 2000. masovne demonstracije primorale su Miloševića na ostavku.

Imala sam priliku, čast i sreću, da kao mlada novinarka izveštavam sa čileanskog petog oktobra. U Santjago sam doletela iz Buenos Ajresa, gde su glavešine vojne hunte već bile osuđene za teror nad sopstvenim narodom i za "nestanak" trideset hiljada ljudi.

Santjago je tokom glasanja bio miran, tih i tmuran. Narod disciplinovano stoji u redovima okružen mrkim karabinjerosima i njihovim puškama. Pričalo se još tada da Pinoče ima specijalne letilice i da će iz vazduha detektovati ko je bio protiv njegove produžene funkcije na čelu države. Ljudi su vidno siromašni, čak odrpani, neki su čak i bosonogi. Deluju nemušto ali disciplinovano u tom savršenom redu za glasanje.

Tek kasno uveče, kada je objavljeno da je Pinočeova opcija poražena, počelo je gromoglasno slavlje koje je trajalo celu noć. Ujutru su se uz ritam stotine hiljada lonaca i poklopaca spontano izrodile rimovane dosetke u obliku uzvika protiv Pinočeovog produženog ostanka na čelu generalštaba što je bilo predviđeno uslovima pod kojim je održan referendum. Ukoliko mu se ne odobri da ostane diktator, on svejedno ostaje na čelu vojske i doživotni senator. Taj zlatni padobran, narod je hteo da mu oduzme.

Ne znam više kako da opišem kolika je ponesenost zavladala tog dana ulicama i trgovima Santjaga i kakva je neiscrpna energija darovana u tom trenutku sedmoj sili u Čileu. Znam samo da sam se tada prvi put u životu nagutala suzavca, da su karabinjeri u grupama čekali iza svakog ćoška i ispaljivali otrovni gas u lice demonstranata.

Oči te peku, grlo gori, ne možeš da dišeš ali srce zna da prisustvuješ zanosnom istorijskom trenutku. Trenutku kada se posle petnaestogodišnje diktature, u vazduhu oseća sloboda i da tu dragocenu šansu narod kolektivno ne želi da ispusti ni po koju cenu. I kada talentovani građani masovno ispoljavaju, uprkos preprekama, svu svoju, dugo potiskivanu demokratsku kreativnost.

Na prvoj strani 'Oslobođenja', na 15. strani 'Politike'

Bio je to događaj koji je u celom svetu sutradan izašao na prvim stranicama listova. Moj izveštaj za sarajevsko Oslobođenje takođe je bio na naslovnoj strani. Članak o porazu diktatora koji je sa lica mesta pisao kolega za Politiku izašao je na petnaestoj strani. Najstariji list na Balkanu prvih četrnaest stranica posvetio je takozvanoj jogurt revoluciji, jer tog istog petog oktobra Miloševićevi demonstranti opkolili su u Novom Sadu zgradu Saveza komunista Vojvodine. 

Vodeći funkcioneri SAP Vojvodine su pristali na zahteve demonstranata i podneli ostavke, zamenjeni su Miloševićevim ljudima. U dalekom Čileu, jedna diktatura je posrtala, dok je u mojoj domovini druga najavljivala svoje dugotrajno ustoličenje podsticana nacionalističkom energijom.

Šta se danas trideset godina posle pada Berlinskog zida dešava u Beogradu, a šta u Santjagu? U Čileu je u tom periodu siromaštvo smanjeno sa 40 na desetak odsto, u Srbiji standard se još uvek nije popeo na nivo od premiloševićeve ere.

Ipak, neznatno poskupljenje karata za metro podstaklo je masovno studentsko nezadovoljstvo u Santjagu, da bi posle nekoliko dana milion ljudi izašlo na ulice uprkos tome što se predsednik Čilea Sebastijan Pinjera pokajao, ukinuo poskupljenje karata, obećao da će pažljivije slušati glas građana, smenio dobar deo svog kabineta.

Narod zahteva strukturalne reforme, ukidanje Pinočeovog ustava, formiranje ustavotvorne skupštine, socijalno odgovorniju državu. Ne odustaje. Podrška Pinjeri pala je na najniže grane još od vremena Pinočea (13 odsto). A čitavih 85 odsto Čileanaca podržava ciljeve i zahteve protesta.

Beograd nema ni čestiti trolejbus

A Srbija? U Srbiji su na vlasti najbliži Miloševićevi ratnohuškači i rušitelji. Nema metroa, iako su se karte za podzemnu železnicu prodavale još pred beogradske izbore pre dve godine. Tim kartama mahali su mnogi političari i napredni umetnici, i potom su dobili položaje i sredstva. Zbrinuli su i svoje unuke, iako su znali da beogradski vozovi ne vode nikuda.

U međuvremenu ukinut je i glavni prestonički trg koji već gotovo dve godine ne radi, propušteni su mnogi istorijski datumi, oklevetan je i srpski peti oktobar, a razočarani narod, nije se osmelio da ga odbrani.

Iako se protesti koji traju od novembra zovu "jedan od pet miliona" nikad na njih nije došlo ni pedeset hiljada duša. A kad bi na ulice izašao bar deseti deo mase koja u Čileu protestuje, možda bi i bilo šanse da nekadašnji Miloševićev ministar informisanja prestane da se hvali svojom nadčovečanskom snagom.

Nije on nikakvo svetlo na kraju tunela, kako voli da se predstavlja. "Narode moj", što bi rekao svojevremeno Zoran Radmilović, zar ti nije jasno da Beograd u 21. veku više nema ni čestitu trolejbusku liniju do istorijskih znamenitosti i do fakulteta u centru prestonice. Zato je vlast u stanju da organizuje stotine vanrednih autobuskih prevoznika koji će vas besplatno prevesti da kličete vođi.

Reći ćete da sam autošovinista, jer ko sam ja, da nad sopstvenim zemljacima, prednost od hiljadu milja dajem Čileancima. Ili da čak i Pinočeu pripisujem neke, graditeljske državne zasluge, koje Miloševiću odričem.

Ako verujete Miloševićevim naslednicima, pronađite negde neki šalter, a biće ih sada pred izbore onoliko, pa kupite još jednu kartu za metro. Ostavite to svojim praunucima u nasleđe. Za unuke je već kasno da ga dočekaju. Ovdašnji vozovi više nemaju odakle ni da pođu, a ne znaju ni po kom voznom redu da se ravnaju. Lokomotive su se davno otkačile od vagona.

Čileanski vozovi su nas odavno pretekli, jer putnici nisu računali ni na kineske leteće automobile, ni na domaće vlastodršce. Dajte da ih uzmemo za uzor, makar kako se daleko od njih trenutno nalazili.

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/mogu-li-cileanci-postati-uzori-za-gradane-srbije

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

 

 

 

12.11.2019 · MIŠLJENJE_ČILE_SRBIJA_PROTESTI_SLOBODAN_MILOŠEVIĆ_AUGUSTO_PINOCHET_SIROMAŠTVO_ZORANA_ŠUVAKOVIĆ