MIŠLJENJE / ŠTA NAS ČEKA U 'HLADNOM RATU' SAD-A I KINE? / PIŠE: NENAD RADIČEVIĆ


31.12.2019
Njemačka već trpi američke pritiske da prekine saradnju sa Pekingom.

Vašington i Peking su pre desetak dana nedelje sklopili sporazum da naprave svojevrsnu pauzu u međusobnom trgovinskom ratu. I mnogi su odahnuli jer su, kako je navedeno, dogovoreni uslovi „prve faze“ budućeg trgovinskog sporazuma, kojima će biti smanjenje američke carine na kinesku robu, dok će Kina povećati kupovinu američkih poljoprivrednih, energetskih i industrijskih prizvoda, ali i poboljšati zaštitu intelektualne svojine. Međutim, neka to nikoga ne zavara. Ovo je samo predah u velikom nadgornjavanju dve najveće ekonomske sile na svetu u kojima će mnogi biti kolateralna šteta. To se već uveliko vidi u Nemačkoj, a postepeno će se videti i na Balkanu.

Još je Barack Obama okrenuo kurs američke spoljne politike ka Pacifiku, konkretno kao Kini, ali je njegov nepredvidljivi naslednik u Beloj Kući celu geopolitičku igru učinio žustrijom, neizvesnijom i opasnijom. Čak i ako Trump ne bude reizabran – što se sada čini malo verovatno, uprkos aferama i pokretanju procedure opoziva – malo je verovatno da će se američki kurs promeniti. A drugi Trumpov mandat obeležiće, bez sumnje, trgovinski „hladni rat“ SAD i Kine.

Šta smeta Zapadu

Evropljanima i Amerikancima ne prija kada im se kaže da imaju egocentrični i rasistički pogled na ostatak sveta, verujući da, na primer, Afrika i Azija nikad ne mogu da budu dovoljno „pametne, inventivne i snažne“ da dosegnu nivo Evrope ili SAD. Pa tako su do pre koju deceniju zapadni analitičari verovali da Kina nikada neće uspeti da ekonomski dosegne razvijene zemlje, a kamoli da bude lider u kreiranju najnovijih tehnologija.

Koliko pre desetak godina, u zapadnim medijima su mogli da se pročitaju stavovi da su statistike o rastu kineskog bruto društvenog proizvoda ili industrijskoj proizvodnji „prenaduvani“. Zapravo celokupni Zapad nije sagledavao Kinu kao pretnju na dugi rok. Dapače, činilo im se da će njenu jeftinu radnu snagu iskoristiti za svoje uvećane profite ali da Kina od toga neće imati značajnije koristi.

Ali, taj zapadni stav je počeo postepeno da se menja kada je Kina 2013. pokrenula inicijativu „Pojas i put“ sa idejom da stvori neki savremeni „put svile“, to jest mrežu drumskih, železničkih i pomorskih transportnih ruta.

A zvono za uzbunu se na Zapadu upalilo dve godine kasnije kada su kineske vlasti objavile strateški plan „Made in China“ (Napravljeno u Kini) sa ciljem da do 2020. u proizvodnji koristi 40 komponenti domaćih komponenti a do 2025. godine 70 odsto. Osim toga, u okviru ovog plana Kina namerava da preuzme liderstvo u robotici, veštačkoj inteligenciji, informacionim tehnologijama, medicini, svemirskoj ali i zelenoj tehnologiji.

Kada je bilo jasno da Kina zaista može da bude lider u ovim oblastima, predrasude o neinventivnosti Kineza su se raspršile. Možda još važnije, na delu Zapada su se raspršile neke ideje o globalizaciji, slobodnom toku robe, ljudi i kapitala.

Suštinski, SAD su shvatile da im dosadašnja globalizacija ne ide u korist. I to nije tek osećaj, već postoje i konkretni ekonomski podaci da su zemlje Azije, a najviše Kina, najveći dobitnici globalizacije kakvu sada znamo, a da Zapad u toj trci gubi, odnosno ne dobija više koliko na njenom početku.

Istog trenutka krenulo je intenziviranje zapadnih kritika na račun Kine, od toga da pomaže svoje firme i time onemogućava ravnopravne uslove na tržištu, preko toga da su nejasne veze države sa privatnim kineskim firmama, do toga da sporo otvara svoj finansijski sistem, onemogućava slobodna zapadna ulaganja i manipuliše vrednošću svoje nacionalne valute. Uz to su stigle i zamerke na kršenje ljudskih prava, potom kršenja prava intelektualne svojine, ali i to što uopšte kupuje zapadne tehnološke kompanije. Na spoljnopolitičkom planu, Kini se stavlja na dušu da zadužuje nerazvijene zemlje i time ih gura u dužničko ropstvo, kao i da kroz svoju mrežu instituta Konfucije projektuje svoju meku moć.

I dok nezavisni analitičari kažu da su sve ovo što se prebacuje Kini zapravo radile i sve danas razvijene zemlje Zapada u vreme svog ekonomskog uzdizanja, SAD su prve vrlo jasno označile Kinu kao neprijatelja.

Američke packe Nijemcima

Baš kao što su svojevremeno vodile „hladni rat“ s Sovjetskim Savezom, SAD će učiniti sve da spreče ekonomsko-vojnu dominaciju Kine. Bezmalo po svaku cenu. Dakle, ne bi trebalo da iznenadi da kao pedesetih, šezdesetih godina prošlog veka na različitim delovima planete izbijaju lokalni ratovi u kojem male države ratuju u ime velesila. Štaviše, već se može naslutiti potencijalni sukob u Južnom kineskom moru tako da ne čudi što pojedini analitičari ističu da bi američki trgovinski rat sa Kinom mogao da bude po planetu teži od ideološkog rata sa SSSR-om.

Osim toga, ono po čemu će se dramatično razlikovati američka hladnoratovska politika prema Kini u odnosu na nekadašnju prema SSSR-u jeste odnos prema Evropi. I to se zasad najbolje vidi u Nemačkoj. Nekadašnje američko čedo obezbeđeno američkim nuklearnim kišobranom postalo je meta ogromnih američkih pritisaka, a dobar deo tih pritisaka je u vezi sa Kinom.

Konkretno, najveći pritisak se tiče da li će Nemačka koristiti opremu kineskog koncerna „Huawei“ u okviru uspostavljanja 5G mreže, koja će omogućiti sledeći korak u digitalizaciji. Armija novinara, analitičara, diplomata i lobista iz sve snage kritikuje nemačku vladu što i dalje ne želi da slepo sledi američki politiku i kaže „ne“ tehnologiji kineskog koncerna.

Štaviše, nemački ministar ekonomije Peter Altmeier je nedavno rekao da je afera sa NSA i prisluškivanjem pokazala da po pitanju bezbednosti tehnologija SAD i Kina nisu mnogo različite te da ni jednoj velesili nije za verovati. Ova izjava izazvala je šok u dobrom delu javnosti, budući da je nekada bilo nezamislivo da neki nemački vladajući političar kaže tako nešto o SAD, koje su decenijama bile garant bezbednosti Nemačke.

Istini za volju, to je isti onaj ministar koji je najavio mere za sprečavanje neevropskih kompanija, čitaj kineskih, da kupuju nemačke strateške tehnološke kompanije. Dakle, daleko od toga da jedan od najbližih saradnika Angele Merkel nije svestan opasnosti od Kine.

Ipak, komentatori mu ne opraštaju odnos prema korišćenju tehnologije „Huawei“, jer smatraju da je ova kompanija uvek bila i biće samo „ekonomski instrument jedne autokratske države“ te da Nemačka i EU moraju da osiguraju svoju nacionalnu bezbednost i ekonomsku kompetitivnost.

Za napade na ministra kao argument koriste i analizu nemačke bezbednosne službe, koja je savetovala građanima Nemačka da za posetu Kini nabave mobilne telefone i prenosne računare, koje će koristiti samo u toku putovanja u Kinu a posle prestali da ih koriste ili reinstalirali operativne sisteme. Prema oceni nemačkih agenata, Kina je „svesna svoje snage“ pa se „uvećavaju šanse da će učiniti nešto agresivno“ kako bi ostvarila svoje interese, te je zbog toga je neophodno da se građani i institucije Nemačke zaštite od neovlašćenog prikupljanja podataka.

Uprkos svemu tome, pre četiri meseca Merkel je dvanaesti put posetila Kinu u 14 godina svoje vlasti i pritom se trudila da ne isprovocira domaćine. Od nje se nisu čule reči kritike ni zbog postupanja kineskih vlasti u suzbijanju studentskih protesta u Hong Kongu, niti po pitanju toga da je, kako se tvrdi, više od milion pripadnika ujgurske muslimanske manjine utamničeno u zapadnoj provinciji Xinjiang. Kancelarkini komentari su bili ograničeni na pozive na dijalog i deeskalaciju. Zašto?

Odgovor je relativno jednostavan. Nemačka na kineskom tržištu i dalje vidi šansu za svoje kompanije. Štaviše, trenutno dobrim delom uspeg izvozno orijentisane nemačke ekonomije zavisi od potražnje na kineskom tržištu, što se pokazalo ove godine. Čim je potražnja u Kini opala, Nemačka je ušla u blagu recesiju.

S druge strane, i Kini je stalo da usred ratovanja sa Amerikancima na svojoj strani ima najjaču evropsku ekonomiju. Zbog toga i ne čudi da su najveći enmački koncerni, kao što su BASF, Allianz i BMW odjednom dobili odobrenja da preuzmu određene kineske firme, iako Peking dosad to nije dozvoljavao nijednoj stranoj kompaniji.

Osim toga, mnogo govori i sastav Merkeline delegacije u Pekingu. U njoj je bio veliki broj direktora nemačkih korporacija, među kojima je i bio i prvi čovek Siemensa Joe Kaeser kao i prvi čovek Volkswagena Herbert Diess. Prvi je jednom kinesku inicijativu „Pojas i put“ nazvao „novom Svetskom trgovinskom organizacijom“ a drugi je ove godine izazvao gnev javnosti kada je poricao da zna bilo šta o masovnim zatvaranjima Ujgura u provinciji Xinjiang u kojoj inače Volkswagen ima fabriku. Dakle, stav prve lige nemačkog biznisa je jasan: ne prekidati saradnju sa Kinom.

Svrstavanje uz jednu stranu

I dok Nemačka još može sebi da priušti da donekle balansira, male zemlje će uskoro morati da se opredeljuju. Ono što se sada dešava u Nemačkoj, uskoro se može očekivati i na Balkanu. A budući da Balkan, ni po ekonomskoj razvijenosti, ni po političkoj snazi, ni po trgovinskoj moći nije ni blizu Nemačkoj, situacija će zapravo biti mnogo teža.

Na prvi pogled, reklo bi se da Zapad prevashodno brine uticaj Rusije na Balkanu, budući da o tome često govore i ukazuju brojni političari, lokalni analitičari, vođe nevladinih organizacija i instituta oslonjenih na finansiranje zapadnih zemalja i fondacija. Međutim, dobar deo njih će vrlo brzo promeniti svoju retoriku kada se dodatno bude pojačao fokus Vašingtona, ali i Brisela, na pitanje kineskog prisustva na Balkanu.

Već sada se čuju zamerka na investicije u okviru inicijative „Pojas i put“ od toga da će Crne Gora biti u dužničkom ropstvu prema Kini, preko kritika što toliko kineskog kapitala ulazi u Srbiju, ali i što Srbija sa Kinom razvija saradnju u oblasti bezbednosti, konkretno namerava od Huaweia da nabavi kamere sa softverom za prepoznavanja lica.

Možda američko-turski konzorcijum Bechtel-Enka nije namerno istisnuo kinesku kompaniju iz projekta izgradnje autoputa „Moravski koridor“ u Srbiji, ali je indikativno to da srpskim vlastima 2013. nije bilo pravo što Kinezi traže za ovaj posao oko 500 milione evra, a sada su pristali da Amerikancima dajući do 800 milion. Vrlo verovatno u svemu tome ima i spoljne politike i pritisaka, a tek će ih biti.

Kako se bude rasplamsavao „hladni rat“ između SAD i Kine, od balkanskih zemalja biće traženo da se svrstaju uz koju su stranu i u skladu sa tim će dobijati investicije. Ali, pritisaka će biti i u drugim oblastima i to ne samo onim kao što su bezbednost, već i po pitanju kulturne saradnje.

Balkan bi trebalo samo da pomno prati šta se dešava u jednoj ekonomski jakoj Nemačkoj. Ne samo što se nalazi pod pritiskom zbog planirane saradnje sa Huaweiem, već i zbog toga što na 19 nemačkih univerziteta rade Konfucijevi instituti, kineski državni instituti koje SAD od prošle godine optužuje da su deo kineske propagandne mašinerije.

Nemački univerziteti su se sprva odupirali pritiscima, ali proamerički stručnjaci u javnosti već povećavaju pritisak, naročito otkad je nedavno Briselski univerzitet prekinuo saradnju sa kineskim institutom, koji bi trebalo da je nemačkom Goethe insititutu ili Britanskom savetu. Rasprava se prenela i u nemački parlament, a nemačka vlada je zvanično potvrdila da su Konfucijevi instituti „pod uticajem Komunističke partije Kine“.

Koliko tri godine ranije, lično Merkel je otvorila sedamnaesti Konfucijev institut u Nemačkoj, koji se inače, po pravilu, nalaze u prostorijama lokalnih univerziteta i predstavljaju i finansijski svojevrsni zajednički projekat. Danas, pak, nekoliko nemačkih univerziteta već razmatra raskid saradnje.

Pritisak je očigledan. Koliko će na ovu vrstu pritiska čekati univerziteti u Zagrebu, Beogradu, Sarajevu, Novom Sadu, Podgorici ili Skopju?

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/sta-nas-ceka-u-hladnom-ratu-sad-i-kine

Prema svemu sudeći, ne previše dugo.

 

 

Izvor: Al Jazeera

31.12.2019 · MIŠLJENJE_NJEMAČKA_SAD_KINA_HLADNI_RAT_SSSR_RUSIJA_HUAWEI_NSA_NENAD_RADIČEVIĆ_ANGELA_MERKEL