STEFAN MARIĆ / TUROBAN SLUČAJ KOMERCIJALNE BANKE: PRODAJA PO SVAKU CENU / MAŠINA


30.03.2020
Krajem prošlog meseca, vlasti u Srbiji su mukotrpan decenijski proces prodaje najveće državne banke „konačno” priveli kraju. Dugogodišnji pritisak i insistiranje na prodaji Komercijalne banke, koje su dolazili pre svega od Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), najzad su urodili plodom.

Strani kupac, Nova ljubljanska banka (NLB), veoma je zadovoljan novom akvizicijom i ostvarenom cenom. Ipak, nameće se pitanje šta prodaja jedne velike i profitabilne banke u državnom vlasništvu, kao što je Komercijalna banka, znači za Srbiju i njene građane?

Napredna matematika

U saopštenju Ministarstva finansija povodom prodaje Komercijalne banke navodi se da će Srbija zahvaljujući svom udelu od 83,23% akcija ukupno „prihodovati” 450 miliona evra. Ovakvo tumačenje je krajnje problematično jer navodi javnost na pogrešan zaključak o stvarnoj prodajnoj ceni banke, koju su u ime građana ispregovarali republički funkcioneri.

Naime, tačno je da će Srbija prihodovati 450 miliona evra, ali veoma je bitno u prvi plan istaći činjenicu da će država samo deo pomenutog iznosa dobiti iz same kupoprodajne transakcije. Na osnovu same prodaje banke, država će zaraditi 387 miliona evra, dok će većinu preostale razlike od 63 miliona evra zaraditi isplatom dividendi iz prethodnih godina (uključujući i 2019), na koje država polaže pravo zahvaljući dosadašnjem vlasničkom udelu u banci, a ne činom prodaje.

Iako je Ministarstvo u saopštenju spomenulo sve ove brojke i podatke, čini se da nije bilo preterane potrebe za spominjanjem prihoda od dividendi, na koje bi Srbija svakako imala pravo i da nije prodala banku.

Prikazivanjem podataka o prodaji na ovaj način stvorilo je dodatni prostor za manipulacije o visini postignute prodajne cene banke, koji su provladini mediji i te kako znali da iskoriste.
Sa druge strane, u istom saopštenju, Ministarstvo finansija je prikladno izostavilo neke ključne podatke i činjenice koje su veoma bitne za celokupan proces prodaje Komercijalne banke.

Republika Srbija je sve do sredine prošle godine bila najveći, ali ne i većinski vlasnik Komercijalne, jer je imala udeo od svega 41,74% ukupnih akcija. Pored države, u vlasničkom kapitalu učestvovali su Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) sa 24,43%, Međunarodna finansijska korporacija (IFC; deo Svetske banke) sa 10%, nemački investicioni fond DEG sa 4,6%, švedski Sved fond sa 2,3%, dok je ostatak akcija bio u vlasništvu manjih akcionara.

Međutim, Vlada u junu prošle godine prvo odlučuje da otkupi 6,9% akcija u vlasništvu nemačkih i švedskih fondova, da bi u septembru kupila i 34,43% akcija u vlasništvu EBRD-a i IFC-a.

Tada nam je rečeno kako je ovaj otkup akcija urađen da bi se „olakšala privatizacija Banke u sklopu celokupnog procesa privatizacije”.

Takav stav Vlade nije bio potpuno nelogičan, jer je na bankarskom tržištu zaista lakše prodati velike pakete akcija, a pod određenim uslovima moguće je ostvariti i znatno višu cenu. Ipak, ono što je apsolutno neshvatljivo jeste kupovina tih 41,3% akcija po procenjenoj ceni od čak 252 miliona evra!

Pošto znamo da je država svoj udeo od 83,23% na kraju prodala NLB-u za svega 387 miliona evra, dolazimo do zaključka da je država prvo kupila akcije Komercijalne banke po većoj ceni, da bi ih kasnije zajedno s početnim kapitalom prodala po znatno nižoj ceni!

Kako je ovo uopšte moguće? Odgovor se krije u takozvanoj put opciji.

„Put opcija”

Prvi veliki upliv stranog kapitala u Komercijalnu banku desio se 2006. godine, kada je Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), u dogovoru s tadašnjim ministrom finansija Mlađanom Dinkićem, odlučila da uloži 70 miliona evra u dokapitalizaciju banke. EBRD je tada preuzeo 25% akcija Komercijalne banke, plativši svoje akcije po ceni koja je bila skoro tri puta veća od tržišne.

Samo tri godine kasnije došlo je do druge dokapitalizacije Komercijalne banke, po visini uloženog kapitala i broju pojedinačnih investitora još važnije od pređašnje. Prema ugovoru potpisanom 2009. godine, EBRD je tada uložio 48 miliona evra, Međunarodna finansijska korporacija (IFC) 42 miliona, nemački investicioni fond DEG 19 miliona i švedski fond za investicije u zemlju u razvoju deset miliona evra.

Takođe, Vlada je bila u obavezi da sama dokapitalizuje Komercijalnu banku iznosom od 100 miliona evra do početka 2013. godine, kako bi zadržala postojeći većinski udeo u vlasništvu od 41,6%, što je pred kraj ovog vremenskog roka i učinjeno.

Nije poznato kada je tačno dogovorena „put opcija”, ali pretpostavlja se da je do dogovora oko te odredbe u ugovoru došlo upravo sa drugom kapitalizacijom banke.

„Put opcija” je jedan od mehanizama na finansijskom tržištu koji se koristi kako bi se vlasnik kapitala, tj. akcije, osigurao u slučaju pada vrednosti te iste akcije ispod određene cene u budućnosti. Kupac „put opcije”, odnosno vlasnik akcije, potpisuje ugovor s prodavcem „put opcije” (a prodavac može biti bilo koja druga strana), prema kome kupac stiče pravo (ali ne i obavezu) da na tačno utvrđen datum proda svoje akcije drugoj strani po unapred određenoj ceni.

Kupac „put opcije” tada plaća određeni novčani iznos prodavcu „put opcije” kao kompenzaciju za preuzeti rizik koji prodavac preuzima na sebe.

U kontekstu primera s Komercijalnom bankom, celokupni detalji samog aranžmana ugovaranja „put opcije” još nisu poznati javnosti. Poznata nam je samo cena paketa akcija po kojoj su se EBRD i ostali strani investitori osigurali u slučaju lošeg scenarija za njih, a to je sasvim sigurno bilo neispunjeno obećanje Vlade Srbije da će privatizovati Komercijalnu banku u dogovorenom roku. Ali i te informacije su nam više nego dovoljne da bismo shvatili štetnost ugovora koji je Vlada u ime građana Republike Srbije potpisala sa stranim investitorima.

Znamo da su u dva navrata strani investitori u KB uložili ukupno oko 190 miliona evra svojih sredstava. Prošle godine, aktivirajući „put opciju”, strani investitori su svoje akcije Srbiji prodali za oko 252 miliona evra, što znači da su od ove transakcije zaradili više od 60 miliona evra!
Samo EBRD je od ove kupoprodajne transakcije zaradio više od 30 miliona evra. Pritom, treba imati na umu da su strani investitori još od 2006. redovno zarađivali novac od dividende na koju su kao vlasnici akcija imali pravo.

Takođe, jasno je da se Srbija još prilikom ugovaranja prve, pa i druge dokapitalizacije očigledno obavezala da će privatizovati Komercijalnu banku do kraja 2019. godine, jer je tada aktivirana „put opcija”, a to nikako nije u skladu s tadašnjim uveravanjima vlasti da do privatizacije neće doći. U svetlu svih ovih saznanja, još je nejasnije zašto je država odlučila da proda Komercijalnu banku kada je već bila prinuđena da otkupi akcije ostalih vlasnika po ceni znatno višoj od tržišne, pogotovo imajući u vidu da je Komercijalna banka u poslednje dve godine ostvarivala rekordne profite.

Mnogo je logičnije bilo da država u takvim okolnostima u najmanju ruku sačeka s privatizacijom, kako bi makar kroz veće profite banke u budućnosti povratila deo izgubljenog novca, ali to se nije desilo.

Pozicija Komercijalne banke na bankarskom tržištu Srbije

Komercijalna banka je na izuzetno saturizovanom bankarskom tržištu Srbije, koji trenutno broji čak 26 banaka, veoma dobro kotirana. Sa približno 11% tržišnog učešća, zauzima visoku treću poziciju po ovoj ključnoj kategoriji.

Najveća komparativna prednost Komercijalne banke oličena je u deviznoj štednji. Naime, ova banka raspolaže najvećom deviznom štednjom stanovništva u zemlji, što je čini sistemski veoma važnom bankom. Takođe, ona poseduje preko dvesta filijala, uključujući i one u regionu, i upošljava preko 2.700 ljudi.

Pretprošle godine, KB je ostvarila rekordan profit u iznosu od 71 milion evra, dok je prošle godine oborila i taj rekord ostvarivši preko 75 miliona evra profita. Zvuči neverovatno, ali ispostavlja se da je država prodala Komercijalnu banku po vrednosti koja je manja od akumuliranog profita banke u samo protekle dve godine!

Dodatne argumente protiv prodaje KB možemo pronaći u činjenici da država prodajom ove sistemski važne banke sebi još više vezuje ruke u vođenju efikasne monetarne politike. Naime, zbog izuzetno visokog stepena evroizacije, odnosno dominantnoj poziciji evra u odnosu na dinar u domaćoj privredi (npr. štednja stanovništva u Srbiji u devizama iznosi ogromnih 94%, i to nakon višegodišnjeg rasta štednje u dinarima), dejstvo instrumenata monetarne politike koji su na raspologanju Narodnoj banci Srbije vrlo su limitirani, a tu situaciju sigurno ne poboljšava prodaja KB.

Ko je novi vlasnik Komercijalne banke?

Nova ljubljanska banka (NLB) je u jeku svetske ekonomske krize, koja nije zaobišla ni slovenački bankarski sistem, bila pred kolapsom zbog velikog obima teško naplativih kredita i preniske likvidnosti. Slovenija je 2013. godine odlučila da interveniše i smiri situaciju na svom bankarskom tržištu time što je upumpala više od 1,5 milijardi evra u NLB.

Tom odlukom je Slovenija uspela da spase najvažniju banku u svom finansijskom sistemu, ali ubrzo je bila primorana da se suoči sa ukorima koji su stizali od Evropske komisije zbog nepoštovanja Evropskih zakona o konkurenciji na finansijskom tržištu.

Od tog trenutka, evropske institucije vrše ogroman pritisak na Sloveniju da uđe u proces privatizacije NLB-a, pri čemu Evropska komisija pokreće i tužbu protiv države Slovenije.

Slovenija je nekoliko godina odolevala pritiscima pravdajući svoju odluku sistemskom važnošću NLB-a za finansijski sistem zemlje, kao i trenutnom preniskom cenom banke na tržištu. Ipak, suočena sa ogromnim posledicama u slučaju nepoštovanja mišljenja institucija EU, država je na kraju bila primorana da privatizuje banku.

Metodom inicijalne javne ponude tj. prodajom na berzi, Slovenija je 2018. godine prvo prodala 65% akcija, da bi godinu dana kasnije prodala i dodatnih 10% akcija NLB-a. Slovenija je time ispunila zahteve EU o prodaji minimum 75% akcija, i za to je na tržištu dobila oko 780 miliona evra.

Posebno je zanimljivo da je EBRD u ovom procesu otkupio dovoljan broj akcija da postane treći najveći pojedinačni akcionar NLB-a, te će posredstvom slovenačke banke indirektno i dalje ostati jedan od vlasnika Komercijalne banke.

Međutim, bitna razlika u odnosu na privatizaciju Komercijalne banke je u tome što je Slovenija, za razliku od Srbije zadržala takozvanu zlatnu akciju, koja nastaje vlasništvom 25% +1 akcije u banci, što joj omogućava veto na bilo koju odluku koja se tiče politike poslovanja banke.

Slovenija se svesno odlučila za prodaju akcija banke preko berze umesto na tenderu, jer je država znala da će na taj način diverzifikovati vlasništvo nad bankom u toj meri da će ostati najveći pojedinačni vlasnik, što se i desilo.

U slučaju Komercijalne banke, čini se da nije bilo dovoljno političke volje u vrhu vlasti čak ni za ovakvo iznuđeno rešenje, ako je do prodaje već „moralo” doći.

Da bi se prodaja Komercijalne banke i zvanično finalizirala, svoju saglasnost moraju dati Evropska centralna banka, Centralna banka Slovenije i Narodna banka Srbije (NBS).

 

Iako je guvernerka NBS donekle iznenadila javnost izjavom kako je ona protiv prodaje Komercijalne banke, teško je očekivati da će se NBS zaista odvažiti da tako nešto sprovede u delo. Uostalom, vreme će pokazati da li je ovakva izjava guvernerke bila utemeljena na stvarnim namerama, ili je ipak samo još jedan fingirani delić slagalice u šarolikom predizbornom političkom folkloru vladajućih partija.

30.03.2020 · KOMERCIJALNA_BANKA