LENJIN I JUGOSLAVIJA: KO JE BIO VLADIMIR ILJIČ I KAKO JE UTICAO NA TITA I SAMOUPRAVNI SOCIJALIZAM BBC NEWS NA SRPSKOM


22.04.2020
              Sto pedeseta godišnjica od rođenja Vladimira Iljiča Lenjina u Rusiji, baš kao i na Balkanu, prolazi gotovo neprimetno – nema naučnih skupova ni proslava, za razliku od grandioznih manifestacija na najvišem nivou pre samo pola veka.

Tada su čitav Sovjetski Savez i njegove satelitske države organizovali masovni festival slavlja stogodišnjice rođenja ruskog revolucionarnog vođe.

Kada je Jugoslavija obeležavala sto godina rođenja ruskog revolucionarnog vođe masovno su objavljivani naučni radovi i knjige o Lenjinu koje su potpisivali akademici, filozofi, pa i sam predsednik Josip Broz Tito.

A opet, s proslavom ili bez nje, Lenjin na mnogo načina ostaje velika nepoznanica, i kao čovek i kao političar – i za one koji žive u zemljama pod direktnim uticajem njegovog nasleđa, i za one izvan njegove orbite.

Koja je bila veza Tita i Lenjina?

Istoričari tvrde da se nikad nisu upoznali, a da su im se putevi umnogome preplitali.

Tito je u vreme Oktobarske revolucije bio zarobljenik u Sibiru, daleko od glavnih zbivanja, tvrde istoričari. U to vreme, navodno je primljen u Komunističku partiju u centralnoj Aziji.

Ipak, ideološki uticaj je otporan na kilometre i vremenske udaljenosti.

Organizacija jugoslovenske posleratne države izgrađena je na Lenjinovim principima i idejama, uveren je Džefri Svejn, profesor emeritus Univerzieta u Glazgovu, autor Titovu biografiju.

Po ugledu na Oktobarsku revoluciju 1917, ovdašnji partizani su se tokom rata borili i protiv Nemaca, a istovremeno i za novo društveno uređenje, koje je trebalo postati bekslasno.

Svejn za BBC na srpskom u pisanom odgovoru navodi da je Tito do smrti bio „ubeđeni lenjinista“.

„Zaista, da je bio spreman da pravi kompromis sa lenjinizomom možda bi bilo moguće da izvede reformu i demokratizuje Jugoslaviju bar jednom do sedamdesetih godina“, kaže Svejn.

Umesto toga, dodaje, pratio je Lenjinovu misao da zadrži moćnu tajnu partijsku organizaciju koja će predvoditi borbe.

Važno je dodati, kaže, da za razliku od ostalih komunista tridesetih godina 20. veka, Titov koncept vođstva nije isključivao mogućnost da partija jača i odozdo.

„Dvosmerni pristup učenja od naroda i vođenja naroda omogućio je Titu i da preživi rat i da raskine sa Staljinom“, ističe Svejn.

 

                             Lenjinista ili staljinista?

„Tito je sebe svakako do kraja života video kao nekoga ko se, nakon raskida sa Staljinom, vraća Lenjinu i korenima boljševizma“, smatra i Stefan Gužvica, istoričar na doktorskim studijima na Univerzitetu u Regensburgu u Nemačkoj.

Međutim, razlike između Lenjina i Tita bile su ogromne, ističe on u pisanoj izjavi za BBC.

„Pre svega, Tito nikad nije stvarno raskinuo sa staljinizmom – Titova vizija države i partije ostala je, do kraja života, suštinski staljinistička.

„Zato Jugoslavija nikada nije raskinula sa monopolom partije na vlast i nije ozbiljno pokušala da stvorio odvojen i neutralan državni aparat“, ocenjuje Gužvica.

Sa druge strane, dodaje, jugoslovensko samoupravljanje predstavljalo je verovatno najambiciozniji i najdalekosežniji pokušaj jedne socijalističke zemlje da se vrati centralnoj ideji Oktobarske revolucije,to jest, demokratskoj kontroli radništva nad procesom proizvodnje.

            Uprkos tome, u vreme kad je Tito došao u Komunističku partiju tridesetih godina gotovo svi su već bili staljinisti, smatraju stručnjaci.

Kad je počela izgradnja kulta ličnosti Staljina u Sovjetskom Savezu, gde god je bilo komunista oni su sledili taj primer.

„Tito je vaspitan u tom duhu, on je pohađao tamo ideološke škole i kurseve za partizansko ratovanje. Sve one su bile staljinizovane. I u ratu je skrojio partiju da bude efikasna staljinska partija. Slavili su Staljina kao lidera pokreta“, kaže za BBC istoričar Goran Miloradović.

„Kad god je trebalo partiju legitimisati, oni su se hvatali Lenjina – i Staljin i Tito“, dodaje.

To su radili i simbolično i praktično. Lenjin je 1924. sahranjen u mauzoleju na Crvenom trgu u Moskvi.

Kad god su se u sovjetsko vreme održavale parade, svi lideri i gosti okupljali su se na Lenjinovom grobu.

„Odatle se crpi neka vrsta mističnog autoriteta. To je vrlo rečita i vrlo vidljiva ideološka legitimacija. I Tito je posle pobede u ratu, stajao rame uz rame sa Staljinom, na Lenjinovom grobu“, opisuje Miloradović.

  •  

Mistična ličnost i portret na stolu

Lenjin je tako postao jedna vrsta kulturne i propagandne kreacije.

„Treba ga posmatrati kao mitsku ličnost, kao heroja koji legitimiše ceo komunistički pokret.

„Odvojio se od stvarne ličnosti i postao simbol za koga su se vezivale emocije. On je čovek koji je spasao svet, jer je prvi izveo socijalističku revoluciju i spasio svet od kapitalizma“, navodi Miloradović.

Kada je došlo do raskola sa Staljinom 1948. Tito je, bar deklarativno, Lenjinovim putem nastavio sam.

„Trebalo je objasniti komunistima i narodu u Jugoslaviji šta se dogodilo. Zvanično saopštenje, vrlo kreativno je bilo da `drugovi u Sovjetskom savezu greše, da su skrenuli sa Lenjinovog puta, da je Staljin u zabludi, a ne Tito`“, objašnjava Miloradović.

Zato ne iznenađuje podatak da je Tito do smrti na radnom stolu držao portret Lenjina.

„To je jedna crvena silueta koju je on izabrao i nije bila u skladu sa ostalim enterijerom. Time je Tito davao sebi legimitet“, navodi Miloradović.

 

Šta Lenjin znači za savremene komuniste?

„Ideologija koju su definisali Marks i Lenjin je ideologija progresa i socijalne pravde i ideologija budućnosti“, navodi za BBC Aleksandar Đenić, prvi sekretar SKOJ-a.

Ruski revolucionar za njih je bio i ostao „simbol progresa“, koji je uspeo da izvuče ne samo sovjetsku Rusiju, već i pomogao da se raspadnu kolonijalna carstva i ukine eksploatacija čoveka od čoveka.

„Ideja koju je on zagovarao uspela je da iz bede, siromaštva i nepismenosti izvuče milijarde ljudi. Ideje Lenjina pobedile su najveća zla – fašizam i nacizam i još su žive“, navodi on.

Pritom, kao filozof i dalje im je ideološki uzor.

„On je definisao istorijski razvitak kapitalizma – odnosno imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma. Danas upravo živimo u toj vrsti sistema, u kom vladaju monopoli multinacionalih korporacija koji danas imaju moć i veći kapital nego neke od najmoćnijih država sveta“, ističe Đenić.


Ko je bio Lenjin? Veliki rebus i posle 150 godina

BBC Ruska servis

Biografija „Lenjin: Pantrokrator solarne prašine“ autora Leva Danilkina, objavljena je 2017. godine i ubrzo je dobila glavnu rusku književnu nagradu „Velika knjiga“.

Popularnost Danilkinove knjige, koja je nastala posle četiri godine istraživanja, krije se u svežem, neideološkom pristupu ličnosti Lenjina, koji je proučavan i o kom je pisano više nego o bilo kom drugom, baš kao i njen nepretenciozni jezik i neposredni ton.

Autor ѕa BBC na ruskom govori o nekim od glavnih pitanja iz Lenjinovog života na koja i dalje nije našao odgovor.

Najpoznatije nepoznanice

U Sovjetskom Savezu postojala je Lenjinova biografija u 12 tomova, „Biografska hronika“, u kojoj je njegov život opisan do najsitnijih detalja, dan za danom, ponegde sat za satom.

Ali čak i uprkos toliko temeljnom opisu, i dalje ne postoje opšti konsenzus i razumevanje kakav je Lenjin bio kao osoba i koji je značaj njegovog dela.

Ako izađete na moskovsku ulicu danas i pitate prolaznike: „Ko je Lenjin?“, verovatno ćete dobiti nekoliko različitih odgovora: da je bio nemački špijun i da je bio krvavi dželat, neki će reći da je bio parazit, i tako dalje.

Uprkos sovjetskoj propagandi, uprkos kontra-propagandi iz poslednje tri decenije, rusko društvo i dalje ne uspeva da razume ko je i šta je bio Lenjin.

Zapadnjak ili slavofil?

U Rusiji, marksizam je bio zapadnjačka ideologija. Lenjin je bio marksista; otud je sasvim sigurno bio zapadnjak.

Njegove moderne političke ideje, njegova želja da ponovo izgradi Rusiju na osnovama nauke – a on je marksizam tretirao kao nauku – bili su čisto zapadnjačko delovanje.

U Lenjinovo vreme, u poznom 19. i ranom 20. veku, Rusija je morala mnogo da se trudi da bi sustigla ostale.

Bila je to nazadna zemlja koja nije mogla da se takmiči na ravnoj nozi sa velikim evropskim silama i koju bi, da nije bilo revolucije, neka od njih sigurno kolonizovala.

Marksisti su želeli da modernizuju Rusiju prema zapadnjačkim standardima – da ubrzaju razvoj kapitalizma i stvore uslove za budućnost u socijalizmu.

Lenjinov ljubavni život: Nadežda Krupskaja i Inesa Armand

Pitanje Lenjinovog ljubavnog života nije ništa manje nerazrešeno od pitanja njegove ideologije ili nasleđa.

Bio je oženjen sa Nadeždom Krupskajom, ali se pričalo da je imao aferu sa revolucionarkom Inesom Armand.

A opet, dokazi da je zaista bio neveran Krupskaji zasnivaju se na sumnjama njegovih savremenika, zabeleženim u brojnim memoarima dvadesetih i tridesetih, kao i na činjenici da je na sahrani Armandove Lenjin hodao iza njenog kovčega grcajući u suzama.

Njihova korespondencija objavljena je u celosti, ali su to uglavnom bila Lenjinova pisma Inesi. I nema čvrstih dokaza da su bili intimni.

Čak i kad je pisao Inesi, nešto što je moglo da se protumači kao ljubavni diskurs u jednom pasusu, već u sledećem bi prelazilo u raspravu o osobenostima, na primer, belgijskog socijalizma i traženje njenog mišljenja na tu temu.

Njegova supruga Nadežda Krupskaja izvršila je veliki uticaj na njega i on bi se odrazio i na njegov odnos sa drugim ženama.

Važno je ne zaboraviti da je ona bila veoma samosvojna osoba i da nije bila stalno prisutna u njegovom životu.

Lenjin je neprestano bio okružen ljudima. Ako joj se oni ne bi dopali, ona je nalazila način da ih se otarasi.

Možete biti sigurni da je Krupskaja kontrolisala krug njegovih najbližih saradnika i njegove odnose.

Istina je da je tokom jednog trogodišnjeg perioda Armand bila česta pojava u njihovom životu. Ali vrlo je malo verovatno da bi Krupskaja trpela da njen muž ima ljubavnicu.

Da li je bio poražen?

Istina je da je Lenjin fizički oslabio poslednjih meseci života – tokom čitave 1923. i početkom 1924. godine.

A opet, ne verujem da je doživeo bilo kakvo intelektualno poniženje, a kamoli nekakav politički poraz.

Savršeno je znao kako da vodi sovjetsku državu, koja se razvila do 1922. godine, i kojom je bio prilično nezadovoljan.

Lenjinu se nije dopadala sama ideja države i želeo je da izgradi bezdržavno društvo, oslobođeno klasa, klasne borbe i dominacije jedne klase.

S okončanjem Građanskog rata i uvođenjem Nove ekonomske politike (NEP) u Sovjetski Savez, on se ponovo vratio idejama koje je doneo u Rusiju kad se vratio iz izgnanstva u inostranstvu u aprilu 1917. godine, idejama koje je izrazio u delu „Država i revolucija“.

Imao je ideju da izgradi državu koja će na kraju iščeznuti i u budućnosti neće biti nasilja, koje jednoj klasi omogućava da održava hegemoniju nad drugim klasama.

Po mom mišljenju, ideja besklasnog i bezdržavnog društva najkreativniji je koncept koji je razradio Lenjin. Krajnji rezultat revolucije za njega nije bila diktatura proletarijata, već društvo u kom mašina nasilja više neće biti potrebna.

I na tim je idejama radio pred kraj života.

Lenjinovo političko nasleđe i Staljinova uloga

Često kad ljudi govore o Lenjinu u poslednjim godinama njegovog života, oni na to gledaju kroz prizmu savremene ruske realnosti: predsednik Jeljcin je tražio naslednika pre 20 godina, predsednik Putin možda sada traži naslednika.

Ali zaboravljamo da boljševički sistem nije bio monarhistička struktura i nije, ili bar ne bi trebalo, da zavisi od pravog odabira naslednika.

Lenjin je imao dugi spisak potencijalnih naslednika: Preobraženski, Osinski, Krestinski, Trocki, Staljin, Rajkov.

To su sve bili neverovatno talentovani ljudi, svaki od njih zaslužuje zasebnu knjigu. I zato je svođenje Lenjinove dileme na izbor između Trockog i Staljina pojednostavljenje, izvrtanje istine.

Lenjin je, naravno, odgovoran za Staljina, za teror koji je usledio.

To je dug razgovor, ima u njemu mnogo važnih i suptilnih nijansi, ali je neporecivo da je ovaj imao autoritarnih sklonosti.

Iz ovog ili onog razloga, Lenjin je dozvolio Staljinu da mu one prođu nekažnjeno. Bitka za Caricin 1918. godine bila je jedan od primera. On je trebalo da završi na sudu zbog toga.

(Napomena Ruskog servisa BBC-ja: bitka za Caricin, grad na reci Volgi, bila je odlučujuća vojna bitka Ruskog građanskog rata, koji je usledio nakon Ruske revolucije 1917. godine. Mogla je da se završi pobedom Beloarmejaca i njihovih britanskih pomagača. Ali na Staljinovo insistiranje i posle svađe između njega i Trockog, bitka je trajala i trajala, i završila pobedom Boljševika. Desetine hiljada su izgubile živote na obe strane. Caricin je kasnije preimenovan u Staljingrad. Godine 1942-1943. to je postalo poprište jedne od najkrvavijih bitaka u istoriji čovečanstva sa čak dva miliona žrtava.)


Lenjin danas – značajniji nego u poslednjih 100 godina

Stefan Gužvica, istoričar

Kod Lenjina je najvažnija njegova vizija svetske revolucije.

Sve što se dogodilo u Rusiji vođeno je ne željom da Rusija dobije socijalizam, nego da Rusija izdrži dok ne uspe revolucija u Nemačkoj, da bi mogao da počne da se gradi komunizam od Ahena do Vladivostoka.

Naravno, većina stvari iz Lenjinove vizije, uključujući i vlast sovjeta, odnosno vlast klase, a ne partije, kao i korenita reorganizacija svih društvenih odnosa, poput ukidanja porodice kao jedinice, emancipacije žena i seksualnih manjina, nestali su do polovine tridesetih, i danas su skoro zaboravljeni.

Dovoljno je pročitati „Državu i revoluciju“, napisanu 1917. godine, pa videti koliko se Lenjinova politička vizija drastično razlikovala od svih režima koji su nekad, i onih koji i dan-danas, nazivaju sebe „lenjinističkim“.

Po mom mišljenju, propast te vizije je ujedno i najveća tragedija 20. veka.

Međutim, istorija čovečanstva je nepredvidiva. Nakon četrdesetak godina konstantnog porasta nejednakosti na globalnom nivou, sada se suočavamo sa ekonomskom krizom bez presedana.

Situacija u kojoj se nalazimo čini Lenjinovu misao i delo značajnijim nego što su bili ikada u poslednjih sto godina.


Rusija se i dalje bori protiv Lenjina

Imidž fanatika, krvavog dželata, ne stvara se samo na Zapadu, već i u Rusiji. Jedan od glavnih razloga je Lenjinova ideja bezdržavnog društva, izražena u „Državi i revoluciji“.

Ona je sušta suprotnost sistemu u Putinovoj Rusiji.

Današnja Rusija se odriče Lenjina satanizujući ga ili mu se podsmevajući, stoga ga gurajući na periferiju društva.

Na primer, referendum o izmenama i dopunama Ustavu, koje je predložio predsednik Putin, planiran je za 22. april, njegov rođendan, i trebalo je da bude neradni dan.

Na taj način, Lenjinovom rođendanu je udenuto novo značenje. Ljudi se više neće baviti klasnom borbom i uznemirujućim uspomenama na revolucionarnu prošlost.

Umesto toga, oni će se usredsrediti na pogodnosti koje im nudi današnja država.

(Napomena Ruskog servisa BBC-ja: Referendum planiran za 22. april je odložen posle snimannja intervjua sa Levom Danilkinom.)

Novo značenje može biti veoma raznovrsno.

Na primer, glavni vokal Litl Big benda koji je trebalo da predstavlja Rusiju na Pesmi Evrovizije ove godine nosi nadimak „Iljič“

(Napomena Ruskog servisa BBC-ja: Lenjinovo puno ime je Vladimir Iljič Uljanov Lenjin).

Mislim da to nije slučajno i da je to samo nastavak istog procesa zamene značenje lenjinističkih ciljeva.

Na taj način se Lenjin izvlači iz političke sfere i prebacuje u pop kulturu, isto kao što to čini televizijska serija emitovana na ruskim kanalima, u kojoj nas navode da poverujemo da on nije bio ništa drugo do nemački špijun i krvavi dželat.

Leva Danilkina intervjuisao je novinar za kulturu BBC-ja na ruskom Aleksander Kan, a tekst je priredila Katerina Kinkulova.

 

 

 .

22.04.2020 · LENJIN_I_JUGOSLAVIJA / BBC